"...nauči ga da peca, i neće biti kući ceo vikend."
Логичнији наставак старе кинеске пословице:"Дај човеку рибу и прехранићеш га на дан...".
Јер има нешто у тој води што те наводи да постигнеш зен стање у року од одма.
Нешто што изазива инстант душевни мир и поспешује ауру благостања, док истовремено (макар на кратко) од себе одбија најезду негативности из свакодневнице (рачуне, кредите, малу децу, дугове, слабије здравље... ).
Макар и не ухватио апсолутно ништа, једноставно забациш дубинац и све ти је до Косова равно. Изгубиш себе у времену и простору, одлуташ мислима хиљадама светлосних година одавде и барем на тренутак заталасаш са космосом у ритму воде испред себе. Повремено тразање пловка ти измами осмех попут оног шмекерског којег упутиш риби коју си бамбусао па би радо опет.
И у свему томе дан траје ко сат, сат ко минут, минут ко секунда. Одједном си свестан да је Сунце зашло исто онако како се стиљиво појавило још јутрос када си спремао храну и црве, и време је да кренеш. Враћаш се суморан реалности, али са истим оним осмехом, јер знаш да ћеш поново посетити своје парче раја, своју оазу спокоја, свој почетак и крај.
