Дешава се некад да отвориш фрижидер, узмеш нешто, затвориш и онда осетиш да цео стан смрди на цркотину/буђ/говна. Враћаш се да одстраниш извор зла, претураш по фрижидеру, све изгледа ок, мора да је сир - није, отвараш џем који је ту од летос - није, теглица сенфа - није, оњушиш све, све делује нормално. Шта ћеш, бациш сир и надаш се да ће сад бити ок.
Наравно, неће. Ок, побацаш јаја, неко влажно поврће, нема шта више да смрди, да га јебеш. Међутим, како пролази време, смрад све жешћи. Почиње детаљни увиђај, све повадиш напоље, претресеш, отапаш, переш и нервираш се - како је могуће да нешто упорно промиче твом детективском оку. После два сата, ошамућен испарењима мистер пропера и амонијум сулфата, правиш строгу селекцију шта може назад, отвараш кесицу са квасцем и онда схватиш да то мекано, лепљиво, браон није квасац већ загробни живот белог лука.