То је постмодерни хуманоид који трује цинизмом који није његов. Он је циник, а да не зна зашто.

Помодни циник мрзи живот који треба живјети и презире људе које мора виђати, јер је заузет играњем улоге перфектног и свезнајућег али недовољно схваћеног титана напредне мисли. Он софистицирано мрзи, суптилно презире, еманциповано се гнуша. Помодни циник изнова превиђа властиту површност и усиљеност, али то му не смета да суверено патосира све оне, који су изван 1% елите којој он припада. У ту сврху служи се оригиналним комплетом реплика, фора и фазона које су покупљене из књига чији би прототип био Ђавољи рјечник из стрипова прототипа Алана Форда, или из серија типа Др Хаус. Сатира Симпсонових, сарказам Саут Парка и мизантропија Хју Ларија не надахњују га, већ га чине неуморним преживаром њихове оштроумности. Неопходну иронију, здрави сарказам и нужну сатиру коју је видио код других, он је претворио у „властити“ цинизам који му „даје“ право да мрзи свијет који није видио и људе које није упознао.

Он оперише туђом генијалношћу, мисли туђим мислима, изговарајући кисело, киселе ријечи својих идола. Помодни циник је отјелотворење патетике коју презире. Имитација живота у којој је учаурен, тешко ће му дозволити стварањe нечег оригиналног. Ако се шта такво и деси, помодни циник ће постиђено одбацити своју изворну мисао, убјеђен да неће бити довољно квалитетна за Оне који мисле његовом главом.