I tako dalje...

Закон Србије каже да се средњошколске екскурзије могу организовати у иностранству тек у 3. и 4. средње, тако да, ето шансе да се гомила тинејџера прошета по Европи и упозна се са благодетима ( читај: одвали се од алкохола ) Грчке, Италије, Француске, Шпаније или Чешке.

Екскурзију разредни старешина најављује почетком године обавештењем да се иде за месец дана и да све то кошта само четрдесет и кусур 'иљада, плус дневнице од неких 30, 40 евра. На ђацима је да расподеле два гратиса, они се међусобно покољу око тога, па разредна на крају узме ствар у своје руке и подели гратисе на 20 и кусур дела. Следи неких месец дана набављања пасоша, вађења виза и дркања око разних других папира, као разлог незнања приликом испитивања ђаци се правдају са: "Спремам се за екскурзију", иако клинац само лади јаја док се ћале и кева ломе да потегну везе и изваде пасош на време.

Дан уочи пута у кофере се пакују грицкалице, сокови, 15 пари чарапа, 16 пара гаћа, гомила мајци, панталона. Опште расуло у кући.

Полази се са неког паркинга у 5 ујутру, ноћ пре тога кол'ко год да се трудиш, нема шансе да спаваш више од пола сата. Путује се цео дан, стаје се неколико пута, на првој бензинској пумпи троше се прве паре - одељенски пушачи купују по бокс "Марлбора", кол'ко да потраје прва два дана.

Стиже се у хотел око 8 увече, тачно на вечеру, ту ће разредни старешина свима да подели по улазницу за дискотеку која је уједно и жетон за бесплатно пиће.

И ЕТО! Напокон, после ко зна колико хиљада километара пута, врхунац екскурзије - прилика да се сви колективно масакрирају од пива, балантајнса , Џонија или Џека; ћалетова препеченица је своју улогу одиграла још у хотелској соби. Одељенске фаце ноћ ће провести ваљајући се у својем избљувку, али то је фора , шта би иначе препричавали својим ортацима кући? Напије се и по нека риба, закрљају се неки из одељења, разредне старешине не подигну ни глас на њих, навикли су, јебига.

И тако све, пута 6. Кинта се спрца до трећег дана у најк шопу, на алкохол и сувенире. Други дан се пије у соби, трећи дан у дискотеци, четврти у соби , пети у соби, док се шести дан пије опет у дискотеци и то најжешће зато што се сутра пали кући.

Деца се враћају кући са гомилом снежних кугли у којима су разни Колосеуми, Ајфелове куле и Криви Торњеви, разгледницама из Паралије, сомбреровима , новим патикама и дресовима Јувентуса, Милана, Олимпијакоса или Панатанаикоса.

Када се препричавају утисци редослед је: шљокали смо, шљокали, зезали се, шљокали, куповали, шљокали, зезали се, шљокали у соби, куповали, шљокали. На питање: "Па добро, какав је Колосеум?" одговара се са: " Па ништа посебно... али знаш как'е сам тике уз'о у Риму тај дан, 50 евра, џабе!"

Rečenica koju su svi bezbroj puta izgovorili, misleći na omiljeno sastajalište svih Beogradjana. Fenomen je to što spomenik koji se toliko puta pominje nije spomenik konju, već njegovom jahaču. Činjenica je to (proverio sam lično, kad sam radio anketu za članak) da od deset ljudi koje sretnete kod konja, osam neće znati ko je osoba koja je na konju. Neverovatno zvuči, ali još neverovatnije je što ta ista osoba ima i ulicu nazvanu po njemu, odmah pored, kroz koju dnevno prodje hiljade ljudi. Njeno ime svi znaju.

Najveći strah u Srba.
Srbi se plaše promaje vise nego dušmana, kolere ili političara. I na najmanje strujanje vazduha u prostoriji skaču kao opareni i sklanjaju se sa promaje ili zatvaraju vrata ili prozor. Oni dobrovoljno pristaju da klime i ventilatori duvaju direktno u njih, ali kada je promaja u pitanju to je druga priča. Od detinjstva nas plaše nečim sto nazivaju facijalis. Čak nam i demonstriraju kako će nam se lice ukočiti i kako ćemo izgledati strašno. Prete nam i upalom ušiju, mozga, ukočenjem mišića, oduzimanjem delova tela. Kud promaja okom, tud mi skokom. Mrdne li se malo zavesa na 40 stepeni i dune li kroz kuću, nastaje opšta pometnja, veća nego da je tu zavesu pomerio masovni ubica koji se iza nje sakrio u nameri da nas sve istranžira.