Fora gde ako staviš zvezdicu umesto nekog slova u ružnoj reči, ta rečenica više uopšte nije ružna.
Npr:
Pu*ite mi kurac svi!
Evo, ovo više uopšte više ružno, pošto je vešto sakriveno.
ili:
Jebem ti ma*er u pičku rutavu!
Više uopšte ne liči na psovku.
Najbolji primer je možda:
Jebem li te u glavu tvoju štrok*vu, pa ti sv*šim na čelo, i posle mlatim kurcem preko us*a dok stenješ.
Nikad ne bi provalio da je psovka da ti nisam rekao, jel da?

Lik koji jedva udje u gradski, gde 238 ljudi stoji jedno drugom na lobanji, a on gleda ima li mesta da sedne negde.

Bas tako

Sažeta forma poznate srpske narodne pesme, odnosno kompozicije, Marša u Pičku Materinu.

na engleskom je pištolj, ali u srpskom jeziku u žargonu znači špric...

Nezaobilazna pesma na srpskim veseljima. Uz nju se bar par minuta osetiš zajebano - zato što si Srbin i zato što si pijan.

Pijes rakiju, i to iskljucivo domacu, cele zime jedes samo sarme, izbegavas agresorske proizvode, Rus ti je brat,vozis juga, pusis drinu, i da ti neko ponudi nesto bolje, odbices ga. Zasto? Pa jer si Srbenda!

Naočita momčina iz Panonske nizije. Alfa dilber. Ima kuću na kraju sokaka i narodnja nošnja mu uvek blista kao da mu je keva Marija - Bonuks oksidžen pauer. Odiše kulturom Bečke škole, zavodljivim zadahom dimljene slaninice, navija za Vošu i ima šmekerski naglasak kao Bane Garavi Sokak. Na njegovu pojavu svršavaju sve pičke po selu, nezavisno od bračnog statusa i godina. Međutim, pošto je lola džek, on ne jebe po svom selu, već ide u susedna. Tamo ga ponekad nahvataju lokalni đilkoši i nejebičari i odvale mu bubrege, ali lola je kao ptica Feniks, samo otrese prašinu sa sebe i ode u sledeće selo. Međutim, svaka lepota ima svoj kraj, pa tako i lola padne na neko neplanirano dete, oženi se, razvede se, navuče se na čašicu i sjebe se k'o Vasa Ladački.

Возаш се у лифту са 16. спрата, и ту негде око 10-11. спрата лифт се изненада зауставља. 'Ко је бре сад?' мислиш у себи. Улази непозната особа коју наравно не познајеш, иако живиш у згради више година. После уљудног поздрава, следи непријатна тишина. Са комшијом си у простору од 1,5 квадрата. Дал треба нешто да кажеш? Да питаш? 'Оћел бити кише? Гледаш доло-горе по лифту, у бројеве који се смењују невероватно споро.. После тих пар тренутака излазиш у приземљу и излазиш из лифта са осећајем као да ти је пао неки терет са срца.