Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Човек мистерија.

Нико не зна како он изгледа. Нико га никада није видео. Знамо само да је фудбалер, а инсајдер је недавно добио информацију да игра за Фјорентину. Чак и да је то истина(власти нису провериле ову информацију), нико живи под капом небеском не зна да наведе ниједну утакмицу на којој је он играо. Иако понекад његово име изађе у новинама, то је увек само име, никада слика или нешто више. Иако је вечити кандидат за репрезентацију, за њу никада неће играти јер се тиме обесмишљава његово постојање.

Он није Фејса, који је неприметан и кад игра. Он није Бамби, који је итекако приметан и којем псујемо матер ћопаву сваки пут кад шутне. Он је Никола Гулан, који вреба из сенке и пије чај, или шта већ ради. Он је онај лик из кримића који се појављује само у причи других ликова и за којег си апсолутно сигуран да стоји иза свега што се дешава у филму. Али то нећеш сазнати кад одгледаш филм, јер он увек остаје у лакој измаглици тајновитости.

Вечита претња за репрезентативце на свакој позицији, пошто нико не зна на којој он тачно позицији игра. Не д'о Бог да не слушаш шта ти селектор каже, иначе ће одма да зове Николу Гулана. Легенда каже да је једном и покушао, али да је играч већ на коленима молио за милост, па није било потребе да се каже да уопште нема његов број у именику.

Заправо, сва је прилика да он уопште ни не постоји, већ да је измишљен ради бољег функционисања система.

Gotovo nemoguća misija. Nešto poput osvajanja Mont Everesta, pobede na predsedničkim izborima ili stupanja u brak sa bogatim naslednicima koji gaje toleranciju prema vašim vanbračnim izletima.

Jasno je da dečački i devojački snovi i ambicije sa vremenom opadaju.
Klinačke ambicije o osvajanju najviših planinskih vrhova sa godinama menja ambicija o uspešnom penjanju uz strminu pijace Zeleni Venac. Velike političke ambicije svode se na osvajanje mesta sekretara MZ Borča Greda. Umesto ćerke ruskog oligarha ženite ružnu i brkatu ćerku čika Zdenka, radnika menjačnice, koja vam pet meseci nakon upoznavanja rađa dete i kune se da je vaše.

Vi nećete uspeti u životu. Nauporniji ipak uspevaju. Oni će zabosti zastavicu u snežni vrh Mont Everesta, oni će imati diplomatski pasoš, ići na molitveni doručak u Belu kuću, oženiti ćerku ruskog tajkuna i usput kresati njene dve zgodne sestre.

Ljudi takve upornosti, prodornosti i mentalne snage će uspeti da zatvore žiro račun. Ostali će biti grubo saboritani u nekom od silnih proceduralnih koraka.

Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.

Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.

A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.

I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).

E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...