Ректор универзитета:
Прескаче високе зграде из места, моћнији је од локомотиве, бржи од метка, хода по води, уређује Божју политику.

Декан факултета:
Прескаче мање зграде из места, моћнији од обртног мотора, брз таман кол'ко метак, шета по води ако је море мирно, разговора са Богом.

Професор:
Прескаче зграду са кратаким залетом и при повољном ветру, скоро је моћан као обртни мотор, може да испали метак, хода по води у затвореном базену, разговора са Богом, ако је одобрен посебан захтев.

Ванредни професор:
Уме да очисти и среди кабинет, губи у надвлачењу конопца са локомотивом, опали по некад, плива добро, повремено му се обраћа Бог.

Доцент:
При покушају да прескочи зграду, показује известан ентузијазам, прегажен од стране локомотиве, понекад може да рукује пиштољем без самоповређивања, зна да користи педолину, разговара са животињама.

Апсолвент:
Затрчава се у зграде, препознаје локомотиву (два од три пута), нема дозволу за држање оружја, може да плута на површини уз ваздушни прслук, разговара са зидовима.

Бруцош:
Пада пред вратима при покушају да уђе зграду, каже ''Види Ћира! Ћуу-Ћуу'', искваси се кад користи пиштољ на воду, ваља се у блату, мумља са собом. Понекад зна да покаже где зека пије воду.

Радница у студентској служби:
Диже високе зграде и шета под њима, једним ударцем избаци локомотиву из колосека, хвата метке зубима и једе их, замрзава воду једним погледом, седи с'десне стране Богу.

Чистачица:
Бог лично.

Kada čašicu rakije presječeš sa dva piva, a zatim dvije sa tri i tako dalje Fibonačijevim nizom.

Onaj što čita novine otpozadi.

Управо оно што од певача и певаљке прави естрадног уметника, од политичара за ког смо мислили – лопов, способног типа, од спортисте генија А класе.
Два факултета, две дипломе, два звања, а посао неки триес леви.
Стручњацима се јебе да раде у струци колико и за лањски снег. Два факултета су завршена да би смртници бесомучно наводили примере бољима и горима од себе, а и онако успутно да се напомене пословним партнерима док се доручкује код тифанија. У маниру Здравка Чолића, онако кежуал.

Nekada privilegija, koja je bila dostupna samo imućnima i onim najistaknutijim pojedincima, koji su bili potpomognuti od strane opštine, države, bogatih rođaka.
Danas, sasvim normalna pojava, kako za odlikaše, tako i za one koji su u konobarskoj srednjoj školi bili na popravnom 2+ puta. Istovremeno i prilika da se bar godinu dana vide svetla velikoga grada, lumpuje, huliganiše po stadionima i na Fejsu kače slike sa istih, ali i idealna šansa da se roditeljski budžet maksimalno iscedi. Vrhunac je za one koji odu iz provincije promena na Fejsu u "lives in Belgrade" uz masu lajkova onih koji su to učinili u isto vreme.

Najbolji lijek za miran san svakog studenta.

Uvek se piše odvojeno od glagola jebati.

Najveći strah u Srba.
Srbi se plaše promaje vise nego dušmana, kolere ili političara. I na najmanje strujanje vazduha u prostoriji skaču kao opareni i sklanjaju se sa promaje ili zatvaraju vrata ili prozor. Oni dobrovoljno pristaju da klime i ventilatori duvaju direktno u njih, ali kada je promaja u pitanju to je druga priča. Od detinjstva nas plaše nečim sto nazivaju facijalis. Čak nam i demonstriraju kako će nam se lice ukočiti i kako ćemo izgledati strašno. Prete nam i upalom ušiju, mozga, ukočenjem mišića, oduzimanjem delova tela. Kud promaja okom, tud mi skokom. Mrdne li se malo zavesa na 40 stepeni i dune li kroz kuću, nastaje opšta pometnja, veća nego da je tu zavesu pomerio masovni ubica koji se iza nje sakrio u nameri da nas sve istranžira.