Šalteruša koja ti 1001 dan priča novu priču.
Dobar dan, da li mogu da dobijem uverenje da sam živ?
Dan prvi: Može. Treba ti vodoprivredna dozvola.
Dan stoti: Da bi dobio vodoprivrednu dozvolu moraš da izgradiš kanalizaciju u mestu prebivališta.
Dan petstoti: Ne možeš da izgradiš kanalizaciju ako nemaš HACCP sertifikat.
Dan 1001: Ne možeš da dobiješ HACCP bez uverenja da si živ.
I tako.
U našem bogobojažljivom i sujevernom narodu, misterije života oduvek su se pripisivale nekoj nevidljivoj sili koja je - hteli mi to ili ne - vazda upravljala Čovekovim vremenom na Zemlji, oblikujući ga, organizujući i govoreći kada mu je kraj a bez da je isti ikada imao tu šta da se pita. Bog ili Sudbina – sasvim je svejedno; rođenje, zaposlenje, ženidba, Tašta, Smrt – sve je to neko već odavno isplanirao, i što pre ta činjenica bude prihvaćena biće ti lakše. Obilna konzumacija alkohola pri tome, razume se, sasvim je dozvoljena.
Elem, s tako uperenim prstom u Svevišnjeg ( ali bez i najmanje namere da mu izbije oko ), Srbin je našao sasvim prihvatljivo objašnjenje/opravdanje za, ne “petvekovno”, već VEČNO očajno stanje u kojem se nalazi, time s osmehom skidajući svaku odgovornost sa sebe sâmog da povodom istog nešto i preduzme. Eventualno samoinicijativno poboljšanje sopstvenog i života svoje porodice, za jednog pripadnika nebeskog naroda verovatno bi značilo i terminalno odstranjivanje iz VELIKOG PLANA koji je dobri Gospod namenio Srbima, a u vezi sa onim nastanjivanjem galaksije Andromeda za par desetina hiljada godina.
Skoro u isto vreme kada se pomirio sa time da će raditi ono što mrzi, mrzeti ono što ne radi i, uopšte, mučiti se za sve i ni zbog čega, naš čovek je razvio najsvetiji oblik mržnje ( Attack: 220 + 16 ) prema svakoj individui koja se oglušila o Božije Slovo i odlučila da živi “nešto” bolje, srećnije, duže. Tako se, bajdvej, i razvio onaj epski antagonizam prema Slovencima, mamicu im jebem zmajčekskouououo, mada su oni i pre toga bili kreteni, ako ćemo realno. Ipak, videti jednog člana ili članicu sopstvenog plemena kako “uspevaju” u životu pa makar i u najbeznačajnijim segmentima istog, za jednog ortodoksnog i verovatno neistuširanog “ića” može značiti samo jedno: pakt pomenutog/pomenute sa Sotonom i kategorisanje istog/iste kao najcrnje znane domaće ili divlje stoke, uz obilno unutrašnje pominjanje ženske familije i porodičnog stabla uopšte.
A onda može da se vrati i nastavi da kuka kako nema šta da jede...
- Goranče, je s’ to ti, jebotebog? Nisam te vid’o još od one maturske večeri kada si odveo najbolju ribu iz škole kući…kako beše…Ivana, Živana…?
- Marija, mada je sada zovem “ženo”. Kako si ti? Šta ima novo?
- Eh, šta bi bilo novo, moj druže...Jad i beda, k’o što i sâm znaš. Živim od danas do sutra, mučim se gore nego Sizif, al’ šta ću – to mi sudbina. Ti isto, pretpostavljam?
- Pa i ne baš, da budem sasvim iskren. Eto, ima već skoro 20 i kusur godina kako živim u Kanadi, radim tamo posao koji volim i od kojeg mogu pristojno da zaradim, evo sad mi i najmlađa ćerka pošla u srpsku školu...da kucnem u drvo – sve je u najboljem mogućem redu!
- Da, da...Kada je čovek rođen pod srećnom zvezdom, sve mu polazi za rukom...Nego, mnogo ‘ladno tamo, a?
Simpaticna grupica od oko 20-tak mladica kojima fudbal jeste bitna stvar ali nije im najbitnija stvar u zivotu.
Manuel izlazi iz gajbe, iza zgrade Fabio, Federico i Alesandro duvaju i piju pivo.
Manuel: Dajte momci zajebite to imamo sastanak, veceras je tekma, dolazi nam Nemacka.
Fabio, Federico i Alesandro: Daj Manu, kazi treneru da ce dodjemo posle, stigo nam dobar hash iz Rima
Manuel nastavlja svojim putem, i sa Damianom nastavlja put...
Trener: Dobro jel su svi tu?
Carlo: Treneru, Davide je u skoli, oborice ga istoricarka, mora da popravi keca, a Gianluci teska glava.
Trener: A sto?
Carlo: Pa dosle sinoc neke turiskinje iz Brisela, a Gianluca i Aldo se vacarili sa nekim plavusama.
Trener: Pa dobro jel jebali nesto, i gde je Aldo do vraga?
Michele: Jesu, jesu jebali su, ali Aldo je sad morao da odveze kevu u bolnicu nece da dodje
Trener: Mauro, jel onaj tvoj komsija zna da igra?
Mauro: Treneru, on je vise basketas, al nije los.
Trener: Dobro zovi ga, on je visok, moze da cuva Klosea.
Trener: Gde nam je golman? Gde je Marco?
Manuel: Treneru, poslao mi poruku na fejs, ima hitno operaciju umnjaka.
Trener: Pa jel ce bude dobro?
Manuel: Ma treneru on je oralni hirurg, nekom klincu mnogo lose, morao da ga operise, docice kasnije
Trener: Aha dobro, a kad Mateo dolazi?
Ostali: Treneru, Mateo naso neku picku, ona neka rospija, mora da seta kuce zajedno sa njom.
Malo kasnije......
Trener: Dobro momci, samo bez divljanja, borimo se do kraja pa sta bude.
3 sata kasnije...
San Marino-Nemacka 0:8
Trener: Dobro je bilo momci, sta da se radi, Svabe su to
Fabio: Treneru, jel moz' da palimo, ceka me kurva?
Michele: Davide, 'el imas rizlu, ajmo u park?
Davide: Ne mogu imam CW na CS
Michele: Osh ti Mauro na jox?
Mauro: Ne mogu brate, na 76-ti sam level, mora picim to malo...
Trener: Bez preterivanja, trening preksutra u 17h
...svako svojim putem...
Osoba koja suviše dopušta da joj se Zemljina rotacija meša u privatni život.
Bavljenje ikakvom delatnošću iz strogo ličnih pobuda, iz strasti i ljubavi prema istoj. Hobi. Volonterstvo u sopstvenom interesu.
Amaterstvo je jedini način uživanja zarad uživanja. Profesionalizam ima za cilj pobedu, nagradu, zaradu. Put do cilja je manje - više nebitan, i osećaj počne da se gubi. Sportisti više ne igraju za publiku već za ugovor, glumci su postali samo lepa lica, muzičari ne improvizuju... što je samo omogućilo ljudskim mediokritetima da osete spuštene standarde i svojim nekvalitetom od svega naprave šou. A šou je biznis. A u biznisu se radi o parama. A pare kvare.
Hedonizam je često pogrešno protumačen kao lenčarenje. Lenji ljudi su oni koji ne vole život i izvaljeni na leđa sa nadbulim trbusima čekaju sudnji dan. Hedonizam je ugađanje sebi...čitanjem poezije baš u trenutku kad ti se čita poezija, spremanjem lazanje za porodicu samo iz želje za spremanjem nečeg lepog i ukusnog za svoje drage, termin malog fudbala sa ekipom iz kraja onda kad poželiš da podmažeš po malo ust(r)ajalu levicu ili da provozaš nekoga 'biciklom'. Profesionalizam je moranje, amaterstvo je hedonizam.
Ja radije odem na stadion da gledam utakmicu drugoligaša koji je ubacio omladince u prvi sastav, nego večiti derbi prepun ljudi koji su prestali da uživaju i jedva čekaju da odu vani. Radije gledam klasike ili filmove nezavisne produkcije nego ostvarenja gde specijalni efekti prevazilaze glumu... Suvi kvalitet nije dovoljan kada nestane strast i lepota izvođenja za svoju dušu.
Amateri, ostanite amateri, koliko god da ste dobri. Postoji hiljadu stvari u kojima ste manje dobri, da ih zamrzite radeći ih za druge. Sačuvajte nešto i za vas.
Ovo bi verovatno bila najbesmislenija pesma ikad.
Jupiter
(Počinje Bajaga)
Jupiter je peti kamen
Reci gde si, saću banem
Da l' je Sudan il' bandera,
Podgorica, baba sera
Helikopter, ovo dirljiva je pesma
Uložak, terazijska česma
Sve u svemu vetar duva
Ljubav se u meni kuva...
(Željko, refren, čuju se frule u pozadini)
Jupiter je planeta
Malena to ti smeta
Sa juga duva vetar
Neće ti pomoći ni Sveti Petar
Jer Jupiter je planeta
O malena to ti smeta
A vetar i dalje duva
U srcu tugu mi čuva
Pa sve x2...
Prateći vokal svake himne na Balkanu.
Iliti bušenje rupe u glavi radi što boljeg čišćenja svega onoga što nas odvaja od šimpanze sa drveta.
Nekada davno vračevi po nekim vukojebinama su bušili rupe u glavi da bi oslobodili duh i podigli svoje razmišljanje na viši nivo. Ili su oni tako mislili, ali svejedno mislim da je delovalo jer su jelte oni verovali da deluje. Možda je samo bio dobar trip da ti povetarac ćarlija po ganglijama, otkud znam, važno da je priča do jaja.
Hteli su da izađu van okvira svakodnevnice i pronađu neki smisao ili makar nešto zanimljivo u sveopštoj dosadi koja vlada oduvek. Po meni, to su bile devijantne i poremećene njuške ali su se trudili jebiga, nije im bilo mrsko da odjebu malograđansko pleme i izađu izvan ustaljenih okvira. I zbog toga ih poštujem.
Danas se radi obrnuta stvar. Glava se buši stereotipima, obrascima ponašanja, jednobraznošću i za sadašnje društvo prihvatljivim aksiomima koji treba da nađu ono malo kreativnosti i različitosti koje su preživele iz mladosti i unište ga. Predefinisati sve, ne ostavljati mogućnost izbora ili menjanja već napisanih scenarija, uklopiti sve kao lego kockice, disciplina je sve. Sprečiti ispade izvan takozvane "normale", dovesti sve na isti nivo, ugušiti bilo kakvo talasanje i stvoriti totalnu hegemoniju, to je njihov zadatak. Da svi lepo budu isti, plava radnička košulja, sendvič sa parizerom, Dnevnik u osam pa Kursadžije na Pinku. Poslovi koji se ponavljaju u nedogled, fabrička traka koja stvara dronove na kojoj rade dronovi, prežvakani humor, glupi bosanac i peder slovenac, zabava za mase koja se na iste baca lopatom a ta ista masa željno zinula i čeka nekoga da joj stavi kurac u usta. Stvaranje kalupa od svega i indukovanje želje ljudima da se u taj kalup uklope.
Najlepši deo dolazi na kraju, poslastica. Kada se mozak ispere i napuni odgovarajućim materijalom onda se rupa zalije i pečatira tako da nikada ne može biti otvorena. O tuđem mišljenju se ne razmišlja, ono se uklapa u okvir koji je matriks već etiketirao kao glupost, sektu ili "ju mene :prekrst:".
Jedinka je ušrafljena, mašina melje smirenošću švajcarskog sata, nema odstupanja u otkucajima.
SLEDEĆI!
Pitanje zločinac, koje se rado i bez ustručavanja upućuje devojkama koje su prešle dvadesetu, od strane totalno nebitnih kreacija sa ulice i pijace. Služi kao provokacija, loše prikrivena velom dušebrižnosti, iza koje, bez obzira na odgovor, sledi niz neprijatnih pitanja, koje su tu da dotičnu devojku nateraju da poželi da se smanji na liliputanske proporcije i sakrije iza nogare najbliže stolice. Jer biti bez momka je nedopustiva sramota, a biti s momkom koji ti nije muž- još veća.
- Ej, mačko, pa, ćao! Cmok cmok. Šta ima? Đe ti je momak?
- Eno ga, radi nešto. Šta ima kod tebe?
- Ma, sve super. Nego, reci mi, kada će udaja, a, a, a? Mig.
- Pa, rano je razmišljati o tome, zajedno smo tek šest meseci.
- Jao, pa, stvarno nisi iskusna, hvataj ti to dok još možeš. Gvožđe se kuje dok je vruće, ako me razumeš. Hehe.
(Mentalna slika: momenat opaljivanja bazuke)
- Jao, vidi je što je porasla! Kako si mi samo slatka, bući bući bu. Đe ti je momak?
- Paaaa, nemam ga.
- NEMAŠ MOMKA?! Kako si to sebi dozvolila! Sramota! Nema veze, imam ja jednog kuma, malo je stariji, kosa mu se proredila od stresa na poslu, ali je jaaaaako dobar čovek. Evo, sad ću da ga zovem, ne mrdaj!
- Ali, teta Đuko, ja imam tek trinaest godina.
Plašenje deteta u ranom dobu kako neke stvari ne bi radilo.
Primeri su:
- Ostavljanje otvorenih poklopaca i sl.
"Jedan mali je tako ostavio otvorenu šerpu sa mlekom i upala je bubašvaba, udavila se, pustila otrov i cela porodica se potrovala!"
- Čačkanje plinske boce. "Jedan mali je isto tako čačkao plinsku bocu, ostavio otvoren ventil i otac kad je zapalio cigaru, cela porodica je odletela u vazduh!"
- Igranje sa šrafcigerom. "Jednom je jedan mali, igrao se sa šrafcigerom isto kao ti, ubacio ga u šteker i prodrmala ga je struja, otac je to vidio, potrčao da ga spasi, ali kad ga je dohvatio i njega je dohvatila struja, mama je to videla, zaskočila da ih odvoji ali je i nju struja ubila. Kao ona priča o repi, samo što su svi pomrli!"
Grad sličan Tur d Frans-u, gomila drogiranih ljudi vozi bicikl.
Dugometražni filmovi za odrasle (ili naprednu omladinu) u kojoj se sve dovodi u prvi plan osim seksa. Ako u evropskim ili američkim pornićima glavni glumac pokušava da impresionira gledaoca dužinom i tehnikom kako zadovoljava svoju partnerku koja je u delirijumu, japanski glumaci (valjda zbog nedostatka dužine i tehnike) žele da impresioniraju mestom događaja, predmetima i često sadističkim aktovima.
Japanski pornić:
Riba ulazi u prazan vagon metroa gde je napada zombi koji ima alatku iz koje izlaze još dva "stvorenja". Ona počinje da plače dok joj on gura rukodržač u analni otvor i cepa odeću sa nje. U tom u vagon ulaze još tri vampirice i počinju da se seku noževima. Zatim svi kolektivno, ovoj koja je ušla seku bradavice, pa ližu krv. Zatim neko pokuša da joj u "onu stvar" ugura i veš mašinu, ili mašinu za šivenje. Onda zombi vadi mikser i počinje da miksira svoju alatku dok se ona raznosi po praznom vagonu metroa. Vrhunac priče je da se svi ispišaju i iseru kao ljudi jedni po drugima i sa oduševljenim izrazmima lica nas ostave u nedoumici - da li smo upravo gledali pornić ili horor.
