Život preko grane
А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:
Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.
Данас си опет обукао кошуљу за посао, користио исти јавни превоз, купио дужи еспресо за понети, стигао на посао и отвориo вести из Отаџбине. Одсутно си погледао према небу и препознао авио-превозника који вози у завичај. Усресређујеш се на посао.
А земаљски дани теку...
Muž u supermarketu
Nesrećnik. Propast u najavi. Prepoznaje se po unezvjerenom pogledu, ovelikom spisku i telefonu koji drži u ruci non stop i zivka svoju ljepsu polovinu. Inače, dijele se u dvije grupe: početnici (prvi put samo u kupovini po naredbi) i iskusni (već su ih žene slale i znaju epilog poduhvata).
Pored opštih osobina, početnika karakterišu još i neprikriveni entuzijazam, jurcanje i vitlanje između rafova, neprestano virkanje u spisak, razgovori sa radnicama - slučajnim prolaznicama, čitanje deklaracija na pakovanjima i sveopšte uživanje u novom zadatku, koji će, bez sumnje, izvršiti savršeno.
Iskusnog, nasuprot početniku, karakterišu odsustvo damara, potpuna ravnodušnost, mlitavi koraci i beznadežan stav, jer on zasigurno zna da je osuđen bez suđenja, da mu pomoći nema i da neće kupiti ništa, ama baš ništa, onako kako treba. Umorno se vuče između rafova i zove ženu da pita da nije šta zaboravila.
Epilog, kao što iskustvo nalaže, je uvijek tragičan i prezentacija kupljenog sadržaja na trpezarijskom stolu biva ispraćena salvama kritika, vrisaka, uvreda i psovki.
Početnik dolazi kući, baca kese na trpezarijski sto i pobjednički odvaljuje: „Sve sam ti kupio! Evo!“.
Žena inspektor prilazi stolu, otvara kese jednu po jednu i počinje: „Pa dobro, imaš li ti oči? Šta je ovo? Jesam li ti lijepo da kupiš teletinu, da paziš na boju mesa? Vidi ovo, ova krava je umrla od starosti, slijepče jedan! Pogledaj kako je modro... Jao, treba svi da se potrujemo! A vidi hljeba! Sava, SAVA HLJEB??? Jel ti možda radiš na građevini? Vidi tečni sapun! Magarče, jesam li lijepo napisala DOPUNU za tečni sapun, samo dopunu, već imamo bočicu sa prskalicom, u šta gledaš, oči ti ispale!!!! Ma ne vrijedi, da sam majmuna poslala bolje bi kupio, nizašta te Bog nije dao, makni mi se s očiju!“, itd.
Početnik poluotvorenih usta i telećeg pogleda stoji skamenjen i ne zna šta ga je snašlo.
____________________________________
Iskusan dolazi kuci, tiho spušta kese na trpezarijski sto i sjeda ispred TVa.
Žena inspektor prilazi stolu, otvara kese jednu po jednu i počinje: „Pa dobro, imaš li ti oči? Šta je ovo? Jesam li ti lijepo da kupiš teletinu, da paziš na boju mesa? Vidi ovo, ova krava je umrla od starosti, slijepče jedan!....
Iskusan mirno i nezainteresovano gleda u TV i prilikom prve pauze u gospođinom monologu izjavljuje: „Ima pivo na dnu kese, u limenci, hladno, dodaj mi, molim te.“.
Porodična svađa
Neizostavan drugi čin porodičnog ručka.
Počinje zbog totalno nevažnih stvari a završava se psovanjem, vređanjem, demonstrativnim lupanjem vratima i pretnjom da će se akteri odreći jedni drugih preko novina. Situacija se posle par dana smiruje a primirje traje sve dok se članovi porodice ponovo ne okupe oko stola.
Ćale : Čitam juče u novinama kako je neki odbornik SPS-a u Maloj Moštanici uzeo 30.000 evra da pređe u naprednjake. Pametan čovek!
Sin : Nije pametan već je govno bez karaktera.
Ćale : A ti to kao ne bi uradio?
Sin : Ne, ne bih. Moja čast nema cenu. Prodati dupe ili mandat - u čemu je razlika?
Ćale : More, nešto mnogo često ti u poslednje vreme pominješ prodaju dupeta. Da nisi postao peder?
Sin : A da nije tebi krivo što sam uvek u pravu pa zadaješ niske udarce?
Keva : Mali je u pravu, moralan je i vaspitan na mene. A ti si, Gojko, alav na pare jer ne umeš ništa da zaradiš.
Ćale : Ja ne umem da zaradim? Sram te bre bilo, kurvo jedna, ko te izdržava poslednjih 30 godina!
Keva : Mama ti je kurva.
Sin : Eto, opet mi zagorčavate ručak vašim svađama!
Keva : Ti mali umukni, ti si sve započeo. I ne svađaj se, nisi ti nas rodio!
Sin : Aha, ja sam kriv? Dakle, mrzim vas oboje!
Ćale : Samo si iskompleksiran jer si debeo i ružan i nemaš devojku.
Sin : Naći ću ja devojku a kako ćeš ti rešiti svoj problem to ne znam.
Ćale : Koji moj problem?
Sin : Keva kaže da si impotentan.
Keva : Stefane, marš napolje, đubre jedno!
Ćale : On non-stop vređa a i ti sa njim! Ja od danas više nemam dete ni ženu!
Keva : Dete nisi ni imao, mali je kumov!
Sin : Jebite se oboje! Čim mi vratite mojih 1800 evra koje ste mi oteli ima da iznajmim stan da vas ne gledam više!
Ćale : Dobro, prodaću kola, vratiću ti do idućeg petka pa se nosi u tri pičke materine da te ne gledam više. I povedi majku sa sobom!
Keva : Kola da prodaš zbog ovog mamlaza? Hoćeš ali kad ja umrem!
... i tako u nedogled ...
Autorski udžbenik univerzitetskog profesora
Круна каријере сваког академског радника, његова лична Библија, врхунац његовог знања који осликава вишегодишњи рад и труд. Истовремено представља његов лични допринос томе да га све колеге и хиљаде студената замрзе за сва времена.
Суштина је у томе да редовни професор, који је прошао сва могућа и немогућа усавршавања, тренигне и стручне семинаре у једном тренутку доноси одлуку да напише сопствени уџбеник, уместо да преведе страни или настави да користи уџбеник одавно преминулог колеге.
Тим уџбеником планира да ућутка све завидне колеге које причају да је средио докторат преко странке, да натера распуштену студентарију да изговара његово цењено име са дужним страхопоштовањем, да наведе бившу жену да исече вене јер га је оставила и оптужила да је способан једино да паламуди о тој старој књизи коју зна напамет.
О његовом уџбенику има годинама да се распреда у свим академским круговима. Не може он да напише обичну књижицу од 200-300 страна, као што је то урадио његов колега који предаје на факултету у Косовској Митровици. Ипак је он велики дрмр, експерт у својој области, гостујући професор на више страних универзитета - све то мора да буде кристално јасно када се отворе корице.
Уџбеник мора бити толико добар да се због њега посвађа на крв и на нож са завидном колегиницом са предмета која пак тврди да је њено штиво квалитетније и лакше за интерпретацију. Због тог уџбеника ће јој ударити шамар на сред колегијума, пред свима обрисати дупе сликовницом коју она назива својим делом и одлучно одбити да је појебе када му то следећи пут затражи. Нетрпељивост ће пренети и на децу којима ће забранити да икада проговоре реч са њеном децом. Његово дело је тога вредно!
Будући да нема услове да измисли рупу на саксији и открије нешто ново, преостаје му једино увођење терминологије коју још нико није употребио и невероватних метафора које му падају на ум у тренуцима највеће инспирације.
Тешко јесте али уџбеник мора имати исту особину коју аутор проналази у себи - врхунску ненадјебивост.
Стратегија је најмаркантнији део персоналности предузећа. За предузеће стратегија је исто што и за морепловца звезде на небеском своду. Ово се нарочито може објаснити када се погледа кјустомизација, костјумизација и кјустомеризација производа датог предузећа.
Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето
