Човек убеђен да је линија између његова два гуза почетни меридијан међупланетарног система...

Још једна превара државе масовних размера, која функционише на следећи начин: сви знамо да су све велике фирме биле државне. Онда је држава решила да на њима добро заради. И брзо. Док су још на власти. Да би на брзину зарадили паре, треба те фирме и фабрике продати. А да би неко хтео да их купи, треба да буду јефтине. А да би биле јефтине, лепо дозволиш директорима да покраду све из њих, не даш им да склапају послове, па запослени немају шта да раде, а пошто ништа не раде не могу да примају плату и тако осигураш да ће будући власник имати јефтину радну снагу која неће да се буни што ради за мале паре, јер је радила за џабе. Плус ти јадни радници приликом купопродаје не добију никакву лову за акције јер је све то већ сасвим обезвређено...
И кад све то заврше онда лепо продају ту фирму којој, наравно, после крене посао...
Само ми није јасно да ли смо ми стварно толико неспособни да не можемо да зарадимо кроз ту фирму/фабрику већ је продајемо да би други зарадили?

И да, богате се и једни и други. И држава и купац. А ми да се у'ватимо за уши и играмо...

Čovek kome je dozvoljeno da psuje po raznoraznim srpskim serverima, samo zato što program za cenzuru ne učitava neku vranjsku tipičnu psovku, za psovku...jer: ili je totalno loše gramatički napisana, ili je totalno nepoznata iznad reke Rasine.
Inače ovo je savršeni Monitor Šou za nekog ko gleda Vranjanca kanteraša kako igra tu istu igru. Jebi ga, volimo da smo seljaci.

*umesto Vranjanac, može i južnjak...

Stani, ja gulim krompira - u istom ritmu ljušti se plafon od vlage - sinhronizovano ljuštenje, tetka viče nemoj tolko debelo Mirko vrhom noža čisti te kvržice stric upada u podrum koji je i špajz i antre prekriven krparama Stara Pazova i viče kupus nam se prekiseli ove godine a ni februar još nije mora mu stavljamo vinobran a znate da to nije sportski, strina Oklagija otkuvava vunene čorape u loncu neočišćenom od kisela kupusa i ti mi sad čitaš sa te svijetle pločice jedine svetle točke u ovoj ciča zima čiča tominoj kolibi sagrađenoj dvaestreče ovu vest: stani stani napraviću ti frizuru ko džejmi oliveru, jež, ma ćelav sam ženo pusti me bre nego šta je to koj kurac lavanda?

Upada Bil Marler: dopustite da vam ja odgovorim gospodine! Sirovi prokelj? “Ove tipove namirnica uopšte ne jedem”, kaže Marler.

Okrenu se, i ode. Žurim kaže, u staklenu baštu.

Čovek koji može da priča nešto najtužnije i najozbiljnije na svetu, a tebi je i dalje smešan, što po izgovoru, što kao pojava.

U Nemačkoj su podigli spomenik Bati Živojinoviću, da Bata slučajno ne bi pomislio da su mu zamerili što ih je toliko pobio.

Oznaka na nastupima uglavnom dobrih stranih di džejeva, koja je moderni pandan Njegoševoj: ''Čaša meda ište čašu žuči.''

Srce Srbije, spremljeno za transplataciju u NATO.

Da je Bata među pet domaćih životinja nabrojao drakulu, delfina i ajkulu, morali bi da menjaju udžbenike iz biologije.

Zemlja u kojoj se političko stanje svakih par godina menja za 360 stepeni.

Jedina reč koja je ubačena u Azbuku. Zašto je Vuk Karadžić toliko gotivio prste da je morao da ih ufura, možemo samo da nagađamo.

Kao i toliko drugih stvari koje zaslužuju Nobelovu nagradu, i ova fraza potiče iz ''Složne Braće''. Odnosi se na sistem raspoređivanja mina koji je za čišćenje daleko zajebaniji od svih naučno utvrđenih sistema. Pored mina, na Balkanu se ovaj sistem koristi za mnoge druge stvari, zapravo za takoreći sve.

Drugarica, ortakinja, ona na koju se ložiš već par godina, a sa kojom si na "brate". Devojka kojoj je nemoguće probiti bodljikavi štit koji je izgradila svojim ugledom mačo-ribe u društvu. Ne možeš da joj polomiš obe ruke i noge kada te u znak pozdrava pesnicom mune u rebra, ne možeš da joj opsuješ celo porodično stablo kad krene da te drka zbog gabora koga si smuvao, zbog keca iz mate, zbog mrtvog pacova koga furaš na glavi jer si zaboravio da se pogledaš u ogledalo ujutru. Nemirne prirode, odbojne naravi, neko u odnosu na koga bi ti romansa sa Marijom Šerifović izgledala kao bajka za laku noć. Reči su bodlje koje zariva pravo u srce, kao kolac gladnom vampiru, njena spoljašnost ukazuje da ćeš se lakše probiti kroz prašume Amazonije nego dopreti do nje.
Baš kao što zagledaš ananas u supermarketu, tako i nju. Gledaš kako bi ga osvojio, sa koje strane početi sa skidanjem bodlji, kako mu prići, kojim oružjem. Na kraju se uglavnom ljudi smore i kupe onaj konzervirani. Očišćen, oljušten, spreman da se poje'e. Obavili su posao, zadovoljni, srećni, sve dok ne shvate da su dobili jeftinu imitaciju nečega što su tako jako želeli.

Izraz koji se koristi kada želite da kažete kako ste malo spavali.

Ona koja je toliko komplikovana, da je i sami zaboravite.

Kada vas neko prekida u gledanju pornića.

Pod smelom pretpostavkom da pesnici "svi u stvari samo jedu govna" i tek rekombinuju inače smisleni sled reči do latentne neprepoznatljivosti, a u cilju prožimanja teksta nekakvom ekstraterestrijalnog mistikom drevnih asirskih zapisa u kamenu, ’90-ih godina u leksikonima i spomenarima danas punoletnog zilja rođeno je SMS pesništvo.

Sociolozi ističu da za uzrokom valja tragati u počecima Top-Shop ere i implantacije ideje Sve možete sami i od kuće. Mentalno izazvani pesnik danas za sebe skromno kaže da je samo medij, a za silu tvrdi da se koreni u Dr. Iggy-u.

Droga bez koje građevinari ne znaju gde da okače jaknu.

Otac ti nije vredeo po pičke ladne vode a ti si povukao na njega. Pokupio si sve najgore što si mogao. Geni su to, ni ne možeš pobeći.

Najblaži, gotovo i neprimjetan (pod uvjetom da ga neko drugi ne spomene) osjećaj "post-raskidne" nostalgije za nekom osobom.