Nije.

Попрцкујући коментар којим испраћамо нечији пад, испуштање добара и уопште изненадне фејлове, са којима у суштини немамо везе. Реакције жртве могу бити разноврсне: од лајк а бос одговора "ма у реду је", преко мајндфакованог погледа истролованог телета, па све до срдачног општења с родитељима.

Svaka devojka ga je imala. Samo to neće da prizna, strepeći od puritanskih normi koje nažalost još postoje u okruženju.

Zgodna je to šema, kada se malo bolje razmisli. Svako ko je gledao "Frends vid benefits", zna o čemu pričam. Naročito ako je u pitanju poveliki benefit (polni organ). Nemaš dečka? Pa? Umesto da pristaješ da ti tek upoznati nesvršeni student tehnike bunari po telu, malo pošto je u Men's Health (to je onaj njihov "časopis") video lokaciju G-tačke ili da juriš Duracell (koje su preskupe, odmah da kažem, sto dinara komad, mada ima i fora sa adapterom) za starog dobrog dilda, tu je ortak. On zna šta da radi, a ako ne zna, ne plaši se da pita. On će ti posle intimnog druženja skuvati kačamak i pročitati odlomak omiljene knjige. Možete posle da pogledate seriju ili odigrate mice, totalno kežual.

Ortaku za kres ne smeta ako nisi baš tip-top izdepilirana, ne mari za domaćinke. On želi da drugarski pomogne da nesnosni svrab koji se širi jugom mine i to je sve. Kao što bi ti pomogao da poneseš kofer ili da se otpuši sifon u kujni.

Malo se komplikuje ako ortak stekne pravu devojku, a vas dve niste baš raspoložene za trojku (oni, muškarci, uvek jesu), ali će pravi drug uvek organizovati raspored tako da kao ortakinja dobiješ svoj vremenski slot.

Naravno, posle svega ostajete ortaci. Potpuno suprotno od stihova onog mrčajevskog čobana. Znači: "Bili smo drugovi, pa ljubav probali, a sad i jedno i drugo".

I ortaci umeju isto da budu uvrnuti (udareni mokrom čarapom), pa treba imati razumevanja i za njihove potrebe. Koliko je to moguće.

Noć. Došla je polako sa svojim tamnim strunama previjajući krovove zgrada svečarski osvetljenog velegrada. Bilo je hladno, ali taman toliko da mi bude prijatno u mom kaputu. Otišao sam na dogovoreno mesto. Svi su bili tu. Naravno, svi osim nje. Zar toliki prevaljeni put da ode u ništavilo mojih životnih promašaja zbog kosmičkog cirkusa koji je uredio tako da ona baš tad ne dođe. Pa dobro, preživeo sam i gore. Priče su se kitile jedna na drugu, društvo je bilo veselo, a i ja sam, donekle.
Ukazala se na vratima. Svi smo zastali. I vreme je. Oči su izgubile komandu mozga i počele su da prate svaki njen korak, svaku mimiku, svaki treptaj. Hteo bih sad da je opišem, ali, ne umem. Verujem da deo mene još uvek sedi tamo, oslobođen zvuka veselog društva, i prati treptaj anđela.
Možda je to bio samo san, pitam se. Možda iz mene govori žudnja. Možda će uvek biti samo možda. Ipak, siguran sam da vreme neće iz mene odgnati tajnu koja se krila u unutrašnjosti njenog dugog crnog kaputa, nikad!
Jednostavno Mrs.Raven!

Naravno, ne misli se na bračnog druga nekog božanstva. Vremena kada su se bogovi ženili i pravili kamare božanske dece nestala su u vrtlogu netolerancije ranog hrišćanstva. Žena božija zapravo nema nikakve veze sa bogom niti ičim dobrim, ona pre dolazi sa one tamne strane, iz onih krugova u kojima radije obitava đavo. To je oštrokondža u iskonskom obliku, pošast. Žena božija ne shvata da je finale lige šampiona važnije od reprize *Ranjenog orla*. Žena božija voli nepotrebne, a skupe stvari. Žena božija ne da, a kada i da to mora da presedne. Žena božija odbija da prihvati da tebi ipak treba više od pet sekundi da bi mogao i *drugi put*. Žena božija dolazi po svoje. Žena božija uzima danak. Oprosti se od života kakav si poznavao.

Bacio kašiku, jednostavno. Jedan dan je bio tu, dok mu je sutradan umrlica poželela "dobro jutro" penzosima koji su pošli po 'leb i mleko.

Ne! Stani! Odmah tu stani, prijatelju, ako 'oćeš da ostaneš srećan.
Makar do pubertetske, adolescentske, postadolescentske ili krize srednjih ili posle srednjih godina. U principu do neke krize.
Želiš bolji auto, da proputuješ malo više od Srbije, da naučiš nešto novo, da budeš na boljoj poziciji... Ništa ti to ne valja, ortak. Ništa!
Kad uđeš u taj začarani krug želje za usavršavanjem, nikad ti neće bit' dosta. E, mogao bih malo da popravim svoj odnos sa komšijom, mogao bih malo da probam da izgledam bolje, mogao bih ovo, mogao bih ono i tako radiš i trošiš se da bi na kraju skontao da ti to ništa ne valja, jer, jebiga, evolucija nas tera da budemo stalno nezadovoljni, naročito kada stigneš do onog čuvenog: ''Teo bi ja, ali ne mogu''. Sad od karme zavisi kada će ti to biti servirano, kad napuniš 20 ili pedeset. Podjednako je zajebano.
Zato, samo sedi, kada osetiš potrebu da treba malo da ideš u napred sa životom, upregni svaku preostalu vijugu u mozgu i ostani na fotelji ili lezi da spavaš. Kada baš ne možeš da izdržiš, stavi neki buntovan status ili sliku na profil, napiši šaljivu defku na Vukajliji i ZAUSTAVI SE TU. Prošetaj kera, odigraj neki roul plej pa tamo spasi svet, zaustavi se sa ispunjavanjem očekivanja drugih kod dece i bole te kurac. I bukvalno i mentalno.

Govor pržnje.

Интимни стан издоминираног објекта.

Ultimativan način muvanja riba, nema laži, nema prevare.
Da ima-ima, jedino još da pristane.

Sinonim za: 'šta ćeš', c'est la vie, panta rei... tako ti je, kako ti je.
I šta ti ja sad tu mogu? Ništa.

Vidi ovako, poštovani čitaoče, stvari su veoma jasne: ljudi su se uvek međ' sobom delili, namerno ili nenamerno. Dođe se do neke tačke kada se nevidljive međe povlače i zidovi (takođe nevidljivi) koji ih prate veoma uspešno razdvajaju pojedinca (ili grupu) **A** od pojedinca (ili grupe) **B**.

Da, da, znam - to je sranje. Ali, dobar deo stvari u međuljudskim odnosima je takav, usran, što je veoma unapređeno tokom nekoliko eona. Cena progresa je to, valjda. Najveći problem u svemu je što se kao nešto sveto prihvata to i takvo deljenje, gde imaš neku višu klasu - nobles i vlastelu, neku srednju - radničku i onu treću, sirotinjsku. Sirov pogled na stvari, sirova podela, bez ikakvih nijansi i bez nešto previše otvorenih mogućnosti da se nešto promeni. Jednostavno, postulati takve apsurdne hijerarhije se urežu u srž svake jedinke još u ranoj mladosti.

*"Beži od njega, on je Cigan!"* ili *"Šta se smucaš sa tim ološem, njegov otac je na Otoku ležao?"*, kao i one koje jasno pokazuju ko je koji nivo u igrici zvanoj život: *"Sve je to lepo, mladi ste i volite se. Ali, da li će on kao autolimar moći da izdržava tebe, skoro pa diplomiranog arhitektu, dok ti stomak bude bio do zuba? Razmisli, kćeri, o tome."*

Ili situacija do koje dođe kada ti vrata ispred nosa zatvori ortak iz kraja, sa kojim ste blejali kao klinci ispred zgrade, išli u istu osnovnu školu, pa čak i srednju, cirkali iza lokalne radnjice kada sakupite neku siću i delili par "Drina" bez filtera koje si pokupio dedi iz paklice, jer je on sada neki faktor u partiji, na nivou je i nema vremena za neke nebitne i "neostvarene" ljude koji nisu zagrizli kao on.

Tako bi, u skraćenoj verziji, izgledao kraj sveta po mišljenju raznoraznih apokaliptičara, teoretičara zavere i svih onih koji traže da se u autobusu zatvori prozor, jer će ih promaja ubiti. Pročitali nešto na nekom sajtu koji je elektronski pandan "Trećem oku", zatefterili par nikad dokazanih, ali ipak "validnih" činjenica i sada truju sve oko sebe.

To je ta mudrost proistekla posle polučasovnog čitanja "Kurira" tokom sedenja na WC šolji. Objektivnost ekvivalentantna mešavini jednog "objektivnog" kolumniste u "Blicovoj" rubrici o poznatima i jednog namrgođenog i na svet besnog činovnika iz katastra. Sve znaju, *čkole* su izučili, potpisuju se *trouglićem*, nikako *iksom* - napredni su.

*"Internet je đavolja rabota!"* - napisaše oni kao status na svom fejsbuk profilu, dok im se u drugom tabu učitava neka pornjava. Ne vole Mek Donalds, jer to je otrov, ali im je predobra "Matijevićeva" posebna kobasica. Zrači ih HAARP i truje kemtrejls, ali im ne smetaju 2 mobilna (po jedan u svakom od prednjih džepova, tik pored mošnica), niti im je problem što za doručak imaju radžu, a za užinu brufen.

Burma, savršen izgovor za izbegavanje grobova. S druge strane, ujedno može biti vrlo efikasan mamac za ribe (engl. chick magnet), u savremeno doba isključivo u kombinaciji sa dobrom (čitaj: skupom) makinom.

Bome najcenjenija vrlina koju ljudi nekako uvek zaborave da napomenu. Valjda zato što je retka, a i većina ljudi je zaglavljena na nečemu devetom, kako bi zaradila za hleb, pa im onda bode oči kada neko voli to što radi, a još i uspeva da se bavi time. Za pare. Još ako su dobre pare... Navlači se gnev diplomiranih kritičara renesansne umetnosti koji moraju da prodaju neslan mladi sir na pijaci. Mada, ima i ljudi koji i kada uzmu da se bave nečim devetim, i to im postane drag posao, možda je caka u samom čoveku, a ne u poslu? Ko će ga znati, ali čovek koji voli svoj posao, razvija ga i radi ga cakum-pakum, je svakako inspirativna stvar. Ili bi trebalo da bude. Sem ako nisi neki zavidni, nesposobni magikarp, bem ti mater.

Nesebično, rado i od srca. Dobiti nešto što si u potpunosti zaslužio samim svojim postojanjem i ničim drugim. Iz ljubavi, one najlepše kakvu možeš deliti samo sa sestrom. Sa bratom ne, sa njim možeš bratski deliti materijalne stvari - cure, batine od komšije kojem ste zajedno pogazili cveće idući po loptu. Drugarski nije ni blizu ni jednom ni drugom jer je malo drugova s kojima se celog života ne zameriš. Sa sestrom nikad, ona te voli ceo život bez ikakvog razloga. Voli te jer si smotana budala koja nema pojma o tome. Ali ona zna.

Рађање у филозофском смислу.

Sorry na srpskom. Ne ište praštanja poput izvini, a insinuira jedno dvosmerno strujanje podrazumevanja da smo svi u istom kotlu.

Питање које углавном иницира бракоразводну парницу. Не поставља се у клиначкој или необавезној вези. Не, ово је питање које ставља прст на чело и подстиче размишљања типа: ''Шта радим ја у овом браку?'' и ''Како смо уопште стигли до овде?''. Пази, дао си све од себе да би био добар муж и стуб породице: ниси излазио са ортацима, прљаве чарапе си уредно одлагао у веш за прање, дизао си даску при мокрењу кад год си имао времена, изувао си се већ испред улазних врата, не памтиш кад си се задњи пут поштено напио, мајстор ти није ушао у кућу годинама јер све сам поправљаш, кусао си њене оброке који су више личили на помије, радио домаћи са децом и развозио их по тренинзима и пробама, успевао да целу породицу одведеш на море, а клинце пошаљеш са школом на Копаоник сваке године, трпео њене родитеље и рођаке иако 'два сте света различита'... Ортаци те јавно прозивају да си папучар, док се ти муд(р)о смешкаш и говориш да је брак одрицање, флексибилност, равноправност, прилагођавање и разумевање на више нивоа, ало!

А за све то време си слушао једно те исто: како она није ничији роб да само пере, пегла, кува и чисти, ако ти нешто не ваља да се обратиш мами, па не може ти она бити и мајка, и жена, и домаћица, и курва, и пријатељ, и родитељ твоје деце у исто време! Кад си мислио да поправиш онај штекер у шпајзу, зашто само ви возите полураспаднут ауто и знаш ли ти да се њој плаче кад отвори орман и погледа њену гардеробу? И да ли видиш свој пивски стомак, и како можеш да спаваш поподне, и како ти не досаде толике утакмице, и знаш ли колико хрчеш и какве гасове испушташ ноћу, па њој треба дати бенифицирани брачни стаж!

И сећаш ли се да је она оставила перспективног типа, данас примаријуса и директора Ортопедске клинике на Бањици, због тебе, клошара са Машинства? И како су њој лепо говорили и мајка и отац, да ти ниси прилика за њу, и да су деца повукла велике уши на твоју фамилију, и како постајеш исти свој отац, задригли, флегматични старац без игде ичега. И како она не може више, не зна како је ни до сада издржавала, кад су јој све другарице годинама говориле да треба да остави скота и почне свој живот испочетка, па није она толико матора, само да се мало дотегне и дотера, изгледаће боље него већина тинејџерки, па она већ има важећи индекс и дата 2 и по испита на Економском, када си се појавио ти и уништио њену светлу будућност. Али нека, није све готово, она то може, само да није деце, али шта фали, није касно ни за каријеру, па онај татин млади колега просто тражи некога са њеним карактеристикама, пословним наравно...

***Kucam ovo a ruka mi drhti...***
Pojzenizmom, kao novom žanru pisanja bave se samo blistavi umovi. Neka se ovo ne shvati kao podjebavanje jer nije. Zašto blistavi baš? Zato što, kad se neuronska kola u kori velikog mozga upale, to sija k'o Las Vegas JEBOTE!!! Nakon kratkog spoja, ćelije mozga luče otrov ***pojzenolol 7,8 pentoksid*** koji napada sve u organizmu, takoreći ne bira.
Taloži se u mošnicama kod muškaraca i u vulvi kod žena izazivajući neopisiv bol u međunožju praćeno pucketanjem reproduktivnih organa.

I sad, ko sam ja koju pičku materinu? U marginama virtuelne ličnosti samo Kaizenov korisnik zelene površi kao i svaki drugi... lik koji samo nešto baljezga i sere po komentarima, plusira sve što vidi i ne vidi, ulizuje se svima, čak i trajno banovanim autorima... U domenu stvarnosti, paaa, ko me zna dao bi i deset puta više...

Moja baba je uvek imala istu rečenicu na moje ideje, predloge, crteže, pesme i ostale izume: Dete, koj ti pištolj?

***Ovo delo posvećujem samom sebi i budućim generacijama...***
Srdačan, Bata Koeljo