Чуда од деце.Ни мултипрактик који врши чак 25 операција, не може да им парира. Они блистају на студијама , пуцају 10-ке на све стране , и то , кључна реч "у року" , а притом , та иста деца зарађују сама за живот , не чекају милостињу родитеља , као појединци. За њих су кућни послови свакодневица.... они кувају,перу,чисте,пеглају...они су машине.Њихова соба одише свежином пољског цвећа са финесама лаванде , где зидови само што нису , неким чудом , почели да жуборе , а веселе птичице мелодично зацвркутале на лустеру , ни налик нечијем сметлишту , где је прашина узорпирала и извршила агресију над кевиним намештајем.Треба напоменути разне похвале и признања са разних курсева ,семинара , похвалнице за положене разреде са свим петицама(I-VIII) , вукове дипломе и много што шта.Но и кева није могла све да попамти , ово јој је било исувише довољно да схвати каквог идиота и нерадника има код куће , "који чека да му све падне с' неба"!

Реченица којом "семе очево, љуби га ћале", покушава да се поистовети са другим младим човеком, који крв своју пиша у израбљивачкој приватној фирми. Циљ ове изјаве је да изједначи унакажена леђа, која су услед физикалије на сунцу попримила боју заставе Савеза Комуниста Југославије, са завртањем мартинија, од стране татице, у татициној кафани.

Име татино се навукло на коцку, почело да вари, или се свакодневно излежавало на каучу, гледајући програм порнићарске телевизије, са даљинским при руци и свап дугметом подешеним на "Дискавери", превентиве ради, јер можда упадне неко у собу. Не може више тако, мора да се зна ред. Сад ће његов стари да му покаже да живот није игра, убациће га у своју фирму. Да се ради, бре! Доста је било џабалебарења и свирања курцу. Сина очекује напоран посао. Ако је ћаћа угоститељ, биће да се ждере и пије. У паузама између лађења муда, псоваће се кева радницима. Мора да се развије тај став газде. Да се зна коме ће то сутра да остане. Ако ћале држи књиговодствену фирму, ето прилике да се обрну све верзије Супер Марија. Ако ћале држи ауто сервис, ту је увек нека кабина камиона са двадесет година старим постером Ћићолине у њој. Дркензи до дванаест, па кући. Жао је ћалету, да му се син малтретира по највећој врућини.

Ћале поносан јер му син "ради", додељује бонус на плату. Ваља се, први је пос'о. Сада ће моћи да се похвали, јер је из свог аспекта, већ прекаљени бизнисмен. Окружење га више неће гледати као лењу, размажену мрцину. Отвара му се могућност укључивања у разговоре о послу, где ће му се изјаве сводити на: " Е 'наш как'а је ћалетова секретарица? Струг'о би јој китом пичић, к'о столар шмирглом стару дрвенарију." Његов посао је најзајебанији, и много компликованији од послова осталих, који на свом радном месту заиста РАДЕ.

Situacija koja pokazuje da su diploma mastera i magistra na tržištu rada podjednako vredne, jer i jedan i drugi mogu da pretovare džak od 50 kilograma istom brzinom.

Autobus za pedeset ljudi ili sto Beograđana.

Jedinstvena funkcionalnost vozila marke Zastava.

Stvar koja bi morala ( ako već nije ) da se nađe na platnom spisku proizvođača alkoholnih pića. U ogromnoj meri pospešuje potrošnju alkohola i nagon ka samoupropašćenju.

Želeo bih da znate, bio sam potpuni laik za te stvari. Tu i tamo sam se ljubakao sa nekoliko devojaka, ali nisam išao dalje. Bilo mi je tada 14 godina. Uglavnom moje jedine dve ozbiljnije ljubavi u to vreme su bile Mina Lazarević i Monika Poter, možda ste je zapazili u nekom filmu, ima zelene oči i slatko prćast nosić.
A onda se desilo. Morao sam tog jutra po neki flet kabl, pa sam hvatao prvu šesticu do grada. I umalo umro. Nosila je somotne pantalone. Voleo bih da ste je mogli videti tad. Razumeću ako se zanimate za njen izgled. Mogu vam reći da je bila lepa. Neobično lepa. Toliko lepa da sam čvrsto bio uveren u dve stvari. Sigurno je da nikad ne bi prošla kao manekenka, nije bila preterano visoka. I da su male šanse da pozira za kalendare. Znate, ako bi joj dodelili na primer februar, onda bi taj mesec imao 365 umesto 28 dana. I to bi bio problem.
Ovde bih se vratio na deo kada sam je ugledao. Iz nekog razloga sam ubedio sebe da se zove Jovana i da je sestra mog ortaka. Pogrešio sam. Bila je suviše lepa da bi se zvala Jovana i nije imala veze sa mojim ortakom. Što je bilo dobro po mene, jer bih u suprotnom morao napustiti zemlju. Bio je malo prek. Naravno sve sam ja to doznao kasnije. U tom trenutku sam jedino želeo uskliknuti:
-Hej, somotne pantalone.
Mada nisam. Ali sam joj napisao pesmu. Išla je nešto:"Zbog tebe bih vampira na krst stavio i ribu u vodi udavio". Verovao sam da je to opaka stvar. Nije delila moje ubeđenje. Rekla je da sam seljak. Sad, da je htela da priča sa mnom, ne bi mi to teško palo, ali nije. Bio sam ubeđen da se samo pravi, ali moram vam priznati da je bila istrajna u glumi.
Onda je otišla. Znate, tad je rekla da joj je žao što ide. I to je najbliže što sam joj prišao. Od tada su prošle godine. I moram vam priznati, nikad nisam imao devojku sa somotnim pantalonama. Sve mi to pomalo nedostaje. Sutra bih i sam trebao da se vratim studijama, mada nemam neku želju.
Ako je vidite kako šeta Terazijama, recite joj da još nisam napisao bolju stvar. Prepoznaćete je lako. Pored nenormalno tužnog osmeha, ima običaj da vrti levi dlan. Provalio sam tajnu, tako okreće tuđe svetove. Pa recite joj to, ili još bolje, nemojte joj ništa reći. Ali mi javite da je dobro. Obavezno.

Likovi koji su imali najgore kamione na svijetu, ali su bili najjači.

Merna jedinica za količinu.

Prva jutarnja rakija

Онај комад кајмака, у облику лопте, који се меће на славски овал као украс.

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.