Epohalno prljav lik sa visokokultivisanim naslagama prljavštine. Kad uđe pod tuš voda postaje čarobno crna i prošarana i drugim, najčešće crvenkastim ili braonskim bojama, od zemlje. Nadam se.

Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...

Ultra dosadan lik. Toliko dosadan, da mu i izgled smara i predstavlja pravu uspavanku za oči. Nije čuo ni za jednu drugu boju sem sive, crne i braon, a ostale boje koje bar malo odišu životom mu podstiču kiselinu i još sijaset bolesti od kojih umišlja da pati. Glas mu je toliko monoton, da vas prosto uljujkuje u težak dremež, a kada vas mozak zamoli za milost i već pokrene signal za beg, smarač vas uhvati po ramenu i ponovo posadi na mesto, da zapita za vaše mišljenje o drugoj, mnogo dužoj i daleko smornijoj temi.

Bljesak, ideja, breinstorm nakon dugog perioda mraka. Trenutak mentalnog približavanja ostalima i hvatanja priključka sa njihovim idejama.

Стандардна екипица окупљена на свима добро познатом месту, обично на стану код лика који сам живи. То што сам живи не значи да је увек сам него да ни са ким не дели кирију и трошкове, а успутних цимера има подоста и свима је дао да копирају кључ у случају да неко има паузу између предавања и вежби или је неком хитно потребан јебодром.

Свакодневно се окупљају да циркају вопса, пурњају вутру од локалног лердија, пуштају Жарета и Гоција и играју ПЕС. Комшије их мрзе, полиција им понаособ сваком напамет зна регистарски број личне карте и име оца. Али то њих не дотиче јер су превише пијани и надувани да би било чудно да их боли кита за нешто. Осим кад нестане Мерака, сканка и коју формацију да ставе код Олимпика из Марсеја и да ли Манданда треба да буде у првој постави.

Ne seri. Nemoj da se praviš debil možeš takav i da ostaneš. Budi direktan. Biraj. Uzmi ili ostavi.