Kraj još jednog vikenda, priprema za novu radnu nedelju. Žuto svetlo sijalice od 40 vati. Dve sobe pod kiriju na kraju vagonske kuće u radničkom naselju. Kupatila nema, klozet je na samo 20-ak metara. Matorci šljakeri u industrijskom gradu. Banana-žuti kec sa talijanskim motorom. Crno-beli lampaš 'Rudi Čajevec'. Iskrin radio. Kupaš se jednom nedeljno, jer tako si u mogućnosti. Daješ bakterijama vremena da se razviju u anti-tela. Navučeš ponekad prehladu ili bronhitis, ali to ti je od promaje. Ili ako nisi presvukao potkošulju posle fudbala. Zauške i boginje preležiš sa pola odeljenja u isto vreme. Kolena već od srede poprimaju braonkastu teksturu. Grinje, polen, koštunjavo voće, jaja i mleko konzumiraš u enormnim količinima. Alergičan si jedino na vapaje da uđeš u kuću.
Ćale i ja stižemo iz sela. ''Vreme sporta i razonode'' se upravo završilo, piči neka džezijana. Zvezda tukla Veleža u Mostaru, Partizan uzeo bod na Kantridi, niški Radnički briljira. Keva odlaže sir i sveže povrće u Obodinov frižider.
- Ako misliš da gledaš Kalimera u 7:15, svlači se. Voda se ugrejala.
Stvarno, na Končarovom električnom šporetu se pušio lonac od 20 litara. Ćale namešta korito i uzima lonče za posipanje. Žmurim dok keva sapunja glavu. Šampon od breze lepo miriše, ali ujeda za oči. Evo, i sada...
Katanaćo. Ne primiti gol. Prepustiti posed lopte. Ne upuštati se u kontre. Igrati bunker. Na gol manje. Ređati poraz za porazom, uz poneki remi. Osuđen na ispadanje, na propast. Na poslednje mesto u beton ligi. Biti zadovoljan sa 0:1, jer, zaboga, moglo je biti 0:3.
A samo se poraz pamti, gol-razlika se ne računa u životnoj utakmici. Revanša NE-MA!
Ofanziva je bila u punom jeku. Praštalo je na sve strane. Više nije bio siguran sa koje strane doleću granate i meci. Zario je glavu među kolena i jednom ruko čvrsto pritiskao šlem. U drugoj je stezao brojanicu. ''Samo da prođe, samo da prestane'', mislio je. Ljudi su vikali, bilo je prometno u rovu. Učinilo mu se da se njemu neko obraća, ali, u magnovenju, nije razaznavao reči. Dugo su bili na ovom položaju i u rovu se osećao sigurnim. U međuvremenu, kapetan je naredio napad i najednom je ostao sam, još čvršće stiskajući brojanicu. Njegova četa je izvršila juriš, bila odbijena i sada se već, desetkovana, haotično povlačila. Vojnici su preskakali rov, prvo manja, pa onda veća grupa. Zvuk borbe je bivao sve slabiji, dok sasvim nije iščezao. Ne zna koliko je prošlo pre nego što se konačno usudio da se uspravi. Miris ilovače pomešane sa mirisom sveže krvi je postao nesnosan i poželeo je da što pre izađe iz te žive grobnice. Gore, na ledini, sve je izgledalo drugačije. Skidajući šlem i otresajući prašinu sa lica, na horizontu je ugledao veliki hrast. ''To mora da je zapis'', pomisli, i podiže pogled ka vedrom nebu. Udahnu duboko, te zatvori oči. Nije više mislio ni o čemu. Da jeste, primetio bi neprijateljski pozadinski vod koji je pratio svoju jedinicu u nadiranju. Krupni kuvar je opalio kratak rafal iz šmajsera.
Dok je nekontrolisano padao natrag u rov, imao je vremena samo za jednu misao: ''Šteta što ranije ne izađoh iz rova. Dan je tako lep. Bio...''
Ustaneš u 7 sati kako bi odgledao Viteza Koju. Boli te pače za sve, znaš da kad upališ Tv nećeš gledati Tadića kako sere, pedere kako se balave i Ivana Ivanovića kako jede govna. Baba ti isprži kajganu..uff kako je tad kajgana dobra bila. Odeš do prodavnice i za 5 dinara kupiš desetak turbo žvaki, sa kojima praviš nenormalno velike balone. Ako je subota, u 10 sati uključiš Pink i gledaš Badija, psa košarkaša. Završi se Badi, a ti odeš kod ortaka da se igraš klikerima, uzmeš mu dva staklenca, al izgubiš mermerca, al nema veze, prošle nedelje si mu uzeo naftalinca. Onda odete kod komšije i kradete mu trešnje, umažeš se kao svinja, odeš kući, keva ti opali dva tri šamara jer nisi bio kući kad je dolazila tetka koju nisi video dve godine. Uključiš RTS 1, odgledaš Srleta i Pajčeta ili Štrumfove, zavisno od toga koji je dan bio. U pola 8 odgledaš Laku noć deco, istuširaš se i legneš da spavaš.
Jebala vas Evropa i gej parade, oću svoje detinjstvo !
Jedan od retkih dana kada se setimo očeva. Ako se setimo. Vrlo lako se desi da, zaneti novogodišnjom euforijom i spremanjem Božića, često i zaboravimo na našeg konstruktora. Keva je tu da ti spremi, očisti, opere, opegla, donese doručak u krevet, sakrije od ćalca koliko neopravdanih i kečeva si napabirčio, pusti suzu kad te ostavi neka profuknjača, skuva čaj i nakljuka antibioticima kao da boluješ od embolije, a ono te samo ošajatila promaja jer nisi čuvao krsta. A ti lepo kevi cveće za 8. mart, pa parfem za rođendan, poveravanje, savetovanje... A matori? Pa matori ti je nekako apatičan, posiveo od borbe za goli život, za leba i sleba, tvoje nove patike, ratu za ekskuriziju, ratu za Kop, ratu za more, kintu za malo bolje pljuge i izlaske. Sad, što se on zgurio kao žalosna vrba, što mu se kosa naglo proredila i obelela, što mu se bora na čelu usekla do kosti, što je često odsutan, zamišljen, odvaljen od brlje, to nikom ništa, a? Ćale je, bre, to, možda gubi, ali bori se. Stena! Pričaju ljudi, ter'o opasno loptu u svoje vreme (tražio ga Hajduk), jurile ga sojke gde god se pojavi vespom, makljao lokalne siledžije da ga i danas pamte. Taj muški klimaks dođe nenajavljen, bez pompe. Tako, gorelo jedno palidrvce, gorelo, i na kraju se iskrivilo, ugljenisalo, ugasilo. Da ispusti još ovo malo dima, pa aj polako, da ga drešimo...
- Ćale, ajmo na pivkana, oci su danas. - Neka, sine, evo ti idi sa društvom. Ispio sam ja moje.
Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.
Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.
Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.
Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.
Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.
RTS 1: - Dobro veče, ovo je drugi dnevnik Radio Televizije Srbije, moje ime je Petra Cvijić. Trenutno imamo situaciju na Pančevačkom mostu, gde se nalazi naš reporter Mile Novaković. Mile, da li se čujemo? - Da, Petra, evo, upravo stojimo nedaleko od mesta zbivanja. Naime, jedan mladić je danas došao na most, prema očevicima, stajao tu još od pre podne. Jedan od njih je pozvao policiju, oni su došli, međutim, mladić i dalje stoji nepomičan. Trenutno mu prilazi jedan od policajaca iz pregovaračkog tima i... O Bože... Upravo je skočio u Dunav. Spasioci su već krenuli po njega, ali... Vraćamo se sa najnovijim informacijama uskoro. Sa Pančevačkog mosta, Mile Novaković. - Hvala Mile. Nadajmo se da je mladić dobro. U ostalim vestima, gledaćete...
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti. I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
Crtać koji se prikazivao devedesetih godina u Srbiji sa namerom da ubije monotoniju koja je vladala nacionalnom frekvencijom. Dosadili su više prenosi skupštine, slike spaljenih ognjišta, reportaže o redovima za hleb i zejtin, afera oko rumunske nafte... Trebalo je doneti nešto novo. Bez nasilja. Nešto veselo. Glavni likovi su bili: iskrivljeni kaktus, dosadni ananas, žuta made in taiwan banana sa rancem u obliku zakrivljenog penisa, luda mandarina, gradonačelnik jagoda i domaćica patlidžanka.
Zbog živopisnih boja, sinhronizacije i glasova, gotivili su ga i stariji.
Vesna: Ljubavi, ajde upali treći kanal sad će Ukiju da počne crtani i taman da ga nahranim. Dragan: Evo. Uroš: Jeeee, vockice, vockice... Toma, pukovnik u penziji: Mali, nemo te ošamarim. Vesna: Molim Vas, prestanite da se derete! Ipak je to vaš unuk, misl... Dragan: Ćale pretera ga, aman. Toma: Ma ajde bre, puštate deci ono maloumno voće. Čuj, ananas vozi biciklu, kaktus bocka lukac... Da mi unuk, moja hajdučka krv, bude od oni,a? Vesna: Dragane, reaguj! Dragan: Tata, ček... Toma: ĆUT! Sad će on sa njegovog dedu da gleda Suzanu Mančić. Sad će tebi deda da pokaže šta je pič... Vesna: E, sad je dosta! Dragane pođi sa mnom u sobu, molim te. Dragan: Ali draga ček... Toma: Ajde, idi poslušaj ženu, ajdeeee. Pičkoooooo...
Toma: Hehe, al' sam ih izjebao, znao sam da će da se upale. Slušaj mali, gledaj ti ovaj crtani a ja odoh da ispušim jednu cigaru i zatvoriću terasu da ne ulazi dim.Nemoj da se plašiš, tu je deka. Uroš: Necu...
Vesna: Al' smo izjebali matorog, taman neka misli da se svađamo i da se pošteno otkecamo. Drtagan: Divim se tvojim lukavstvima. Vesna: Vadi bananca i pravo u breskvicu. Požuri.
Uroš: Dedaaaaaaaa... Toma: Molim? :otvara malo vrata: Kaži. Uroš: Dodzi da vidis kako ananas skace i kako se svi smeju. Toma: Eo, samo da izvučem još koji dim i će se smejemo zajedno.
Zadnji vezni šank linije. Vezivno tkivo koje od prčvare pravi kafanu, od bircuza bistro, od lokala sa šankom i stolovima mesto koje ima dušu - ona, a ne neka druga. Nije to zanimanje, ili profesija, ili nadimak - to je status. Znaju da budu i čovek, i žena, ali ređe. Odavno su ušli u popis inventara svog omiljenog bara. Stolica, ili čaša i pepeljara mogu da fale, ali barske mušice ne - uvek su tu. Konobar i ne pita, nego nosi. Često imaju i svoju teku u kojoj su stotine recki neplaćenih pića. Ipak, ko je sad taj gazda da postavlja pitanje kad je on šesti vlasnik u poslednijh 20 godina, a barska mušica pamti vreme dok se zidao lokal. Voli da popije, ali ne uvek. Za partiju domina je tu, šah, karte, samo reci. Krenuo je jednog dana kao student možda u biblioteku, i navratio. Otad, svakog dana je išao u biblioteku i navraćao, sve dok nije prestao da ide u biblioteku i dolazio samo na svoje omiljeno mesto. Posle mu je bibliotekar donosio knjige tamo...
Sedi gospodin je sedio za šankom. Ispred njega je bila čašica vinjaka, rubinovog! Glatke sveže obrijane brade, ali naboranog lica, sa tamnosivim perfektno čistim odelom ispod kojeg se nazirala blistavo bela košulja, očiju uperenih u ugao šanka, oštrim pogledom je cenio da li se ivica oštetila tamo u ćošku - juče nije bilo tako.
- Piće od gospodina za vas. - Kog gospodina? - Onog tamo za stolom.
Uzeo je svoj vinjak i nazdravio. Čovek je ustao od svog stola i zauzeo mesto pored sedog gospodina.
- Izvinite, već par dana dolazim ovde i svaki dan ste tu. Da niste možda vlasnik? - Ha, ha...ne, ali upoznao sam ih nekoliko u zadnje četiri decenije. - Dugo dolazite ovde. - Prilično. - Mora da ste štošta doživeli ovde. - Kad bih ti pričao, ne bi mi verovao. - Imam predavanja tek za tri sata. - Znaš li ti da je ovde, u ovoj kafani, tamo kod onog stola, počela priča o svrgavanju Miloševićevog režima? - Svašta? Stvarno? - A je l' ti iko rekao da je ovde za ovim šankom dogovorena titula prvaka one godine kad je Obilić osvojio?...
Priče su se smenjivale jedna za drugom. Student je pažljivo slušao i naručivao vinjak za vinjakom. Tri sata su stala u minut.
- Jao, moram da idem. - Samo idi, i ja ću brzo. Ni zdravlje me ne služi k'o nekad. - Šta je? - Ko će ga znati?
Razgovor je završio. Student je došao i sutradan, ali sedog gospodina nije bilo. Dolazio je par dana, ali gospodin se nije pojavljivao. I konobarima je bilo čudo zašto ga nema. Posle mesec dana, toplog majskog jutra ušao je u bar i seo na ono mesto gde je sedio sedi gospodin.
Pored stvarnosti koja je oko nas, svakodnevno se borimo sa stvarnošću koja je u nama. Od nje ne možemo da pobegnemo, pa se svim silama borimo da je potisnemo u našu, bedom izmučenu dušu. Biće sve u redu, nije sve tako kako izgleda...
I nije. Gore je. Mehanizmi odbrane su čudo. Čovek može preko svega da pređe, sve da preboli. Nadu koju ima u bolje sutra čuvaće do kraja, i ako zna da od toga nema ništa. Sa onim šta ima, srećan je. Ima se za leba i masti, proje i mleka. Sad, kao i pre petsto godina, a čini mi se i kao za petsto godina. Navikli smo da živimo tako. Srpče nikad neće plakati za kinder jajetom. Onako malecko, zna da ne može da ga priušti. I sa tom dozom skromnosti će živeti. Najskromniji često znaju da budu i najbolji ljudi.
Zato, možda samo zato mi je drago što je ovako. Što se još uvek u našem društvu nazire plemenitost i pravda.
Imam platu, minimalac, ali kakav je - takav je. Garsonjera i Ford fiesta iz '95. Stil pisanja, malo šarma, i Joma patike za fucu. Drugovi su mi likovi, roditelji uvek tu za mene. Šta mi više treba...
Opaska na prirodnu predodređenost bede da ostane beda. Može neko da se trudi, muči čitav život, završava škole, jebava sam sebe u dupe, ali ako nije rođen pod srećnom zvezdom džabe mu. Često mu nedostaje samo taj jedan korak kako bi uspeo, kako bi bar jednom osetio to blaženstvo ostvarenog plana, ali još češće taj mu korak izostaje.
Živeće on i proživeti svoje, ali tu nijansu crvene nikad neće moći da raspozna. Nedostižna finesa trijumfa ostaće samo puki san, uprkos ogromnom trudu koji je uložio. Jedina nada mu ostaju deca. Radiće i najgore poslove samo da njima pruži neku šansu, da se podignu za kastu više u ovom poretku nepravde i laktanja. Satraće sebe u svakom smislu, a dok bude umirao gledaće u nebo i misliti: “Sirotinjo i Bogu si teška”.
Čist indijanski sleng. Tako su severnoamerički domoroci nazivali omražene vojnike Unije, zbog njihovih plavih uniformi.
-Deda, deda! -Šta je bilo Glupi ovne? Što si tako zadihan? -Moram da ti se pohvalim! Ubio sam i skalpirao svoju prvu Plavu bluzu! -Daj da vidim skalp... -Evo ga. Kul, a? Jesam sad i ja ratnik? -Pu jebem ti mater ludu! Plave bluze ne postoje već 150 godina, a ti si sjebo poštara što nam donosi penzije u rezervat!
Nužda ne bira ni vreme ni mesto i zato se desi često da nas stisne baš kad smo u gostima. E sad, među primitivnim životinjama je njuškanje izmeta i obeležavanje teritorije sastavni deo normalnih društvenih odnosa, dok je kod nas ljudi to nešto krajnje neprirodno i sramotno.
Nekoliko saveta za dobar rezultat u gostima: - na prvom mestu mera predostrožnosti: pre polaska u goste preispitajte vašu savest: "Da li Vam se zaista ne kenja?!" - u gostima izbegavajte kafu! pogotovu kafu s mlekom! - ali kada vrag odnese šalu i krene kolobocija po stomaku (jbte šta sam to jeo!), pažljivo snimajte situaciju. - procenite koliko vam je vremena još ostalo i svu svoju energiju usmerite na misaoni proces - neka um savladava telo dokle je moguće. - hladan znoj prekriva čelo i reže stomak - setite se reči Gospodnjih "Bdite i molite se! Duh je srčan, ali je telo slabo" - probajte da se setite da li je neko već išao u wc, jer ako nije, ići će; i snimite da li se još nekome ide u wc i dajte mu prednost. - skenirajte prostor okom predatora: gde je wc! (obično zatvorena vrata, od ostave se razlikuje po velikom plastičnom kvadratu za prekidače za bojler, grejalicu i napokon svetlo!) - izračunajte najkraći put do wc-a ali i ukalkulišite prepreke na putu, preskakanje stolica nonšalantnim hodom - i odzvonilo vam je! pre nego što ustanete pitajte domaćina gde je wc, iako ste već snimili gde je, fora je u tome da ne pomisli da vam se toliko mnooogooo ide. - lagano ustajte, bez naglih poteza, ali pazite da sve to ne izgleda kao "robo dance" i odšetajte do klonje u Napoleonovom stilu! - ulaskom u kazneni prostor ubrzajte sve telesne aktivnosti! spustite dasku, odkopčajte kaiš, šlic, jednim potezom svucite sve slojeve odeće, sputite dasku! - gubitak krvi u glavi, mrak pred očima, tunel sa svetlošću i lagana drhtavica u prvom trenutku sladostrašća, kada strano telo napusti organizam. - sledeći trenutak je već comeback to the real life! ne, niste u mrtvačnici kafilerije, pustite vodu odmah i to ponavljajte koliko puta je neophodno, samo pazite, domaćini su navikli da prepoznaju zvuke svoje wc šolje. - izvedite sve u što kraćem mogućem - jbte papir! gde je?! gde su novine? gde su mi jebene papirne maramice?! - Allahu Ekber imaju bide!!! sada samo još snimite neki umazani peškir ili korpu sa umazanim vešom da ne bi morali baš da izlazite sa mokrom guzicom. - dišite duboko kako bi što pre reciklirali sav vazduh iz wc-a. - kad se vratite za sto ne palite odmah cigaretu, bićete provaljeni, a i kaplice za oči je dobro nositi sa sobom.
