odabrana
Миле Бубрег
Миле Бубрег·pre 12 godina

Oci

Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...

- Ћале, ајмо на пивкана, оци су данас.
- Нека, сине, ево ти иди са друштвом. Испио сам ја моје.

+167

Komentari