Moderna verzija hiljadu i jedne noći. Poslodavac davi, a vi budete udavljeni do iznemoglosti.
- Ime? - Đoko. - Prezime? - Kurcagić. - Obrazovanje? - Imam. - Koji stepen? - Fakultet. - Koji fakultet? - Elektrotehnički. - Šta očekujete od posla? - Platu. - Zašto baš kod nas? - Bil Gejts me još nije kontaktirao. A pare za sopstvenu firmu nemam. - Iskustvo? - 15 do sada. - Molim? - Tuđe žene ne diram, odma' da se razumemo. - Mislim na radno iskustvo. - Raznosač pica u piceriji "China" u Jajcu, višegodišnji mlekar u Vlasotincu i šerif u Kanzasu. - Jeste li ikad radili u struci? - Kako da nisam. Menjao sam sijalice po kući, popravljao kompjutere. - Znači razumete se u računare. - Da pretežno u one računare starijih generacija. Proces popravke je kao kod EI Niš televizora. - Kako to? - Fizičkim kontaktom. Poželjno je da bude jak i brz, kao Brus Li što je svojevremeno znao. - Je l' me vi to zafrkavate? - Ne nego vas zajebavam. - Hoćete li biti ozbiljni? - Sve zavisi. - Od čega? - Pitanja. - Pa šta fali ovim do sada? - Kreativnosti. - Dobro. Jeste li vernik? - Ne. Ali mi je debeli Buda mnogo gotivan. - Imate ženu i decu? - Decu imam. Jedno dvadeset komada. Na svakom kontinentu po tri. - A žene? - Dođu i prođu. Drugovi ostaju. - Gde sebe vidite za 5 godina. - Sad je jul? - Da. - Na Havajima. Turistički. - Mislim poslovno. - Znam. - Pa... - U najmanju ruku, kao direktora Majkrosofta. - Ambiciozno, nema šta. - Pa kako drugačije da skupim pare za Havaje? - Živite sami? - Imam cimera. - Vaš odnos? - Pregovaramo na dve nedelje, kad ponestane čistih gaća i čarapa. Mora neko da odnese sve to na pranje. - Često vam je gužva u stanu? - Ne. Samo radnim danima. - Znači, nemate neke uslove za rad kod kuće? - Odakle vam to? - Stalno vam je gužva, pa sam mislio. - Loše ste mislili. - Imate li hobi? - Gledanje u plafon. - Jeste li timski igrač? - Sve zavisi s kim. - Vaš idealan partner. - Crnka, metar sedamdeset, grudi jaka trojka. - Mislim na saradnike. - Ko im jebe mater. - Imate li poroke? - Ne. - Znači ne pijete? Ne pušite. Ne drogirate se. - Pijem. - Redovno? - Kad mi se pije. - Vodite li računa o ishrani? - Naravno. - Pa kako se hranite? Zdravo? - Živo. - Hvala vam što ste došli. Zvaćemo vas. - Oćete kurac. - Molim? - Nećete zvati. - Zašto tako mislite? - Nema teorije da dobijem ovaj posao. - Što to mislite? - Zajebavam vas sve vreme. - Dobili ste posao. - Fala. - Vidimo se sutra u 8. - Valjda nećemo. - Što? - Jeste se pogledali u ogledalo? Doviđenja.
Kad babe u prevozu ustaju jedna drugoj da bi izgledale mlađe.
- Evo izvolite, sedite vi. - Leposava, nemoj se kurčiti, sad si htela da se preturiš u redu za penziju. Sedi tu i namesti malo taj kosmodisk, izgleda se podvrnuo...
Svojstvo prokletog muškaraca, gde istog krasi pregršt kvaliteta koji će zauvek ostati u senci njegovog prokletstva – malog kurca. Džaba pogled Sem Šeparda, džaba šmek Alan Delona, džaba torzo Spartanca. Centrimetri su nenadoknadivi.
Suprotan pol ga doživljava kao kinder-jaje obloženo vrhunskom čokoladom, gde se nakon uživanja u topljenju iste po ustima, prelazi na otvaranje plastičnog žumanceta u kome se nalazi prdež sumo-rvača iz Ugande koji se zadnjih 6 godina hranio u menzi kazneno-popravnog zavoda.
Ako je napolju dan i ako je tiho i vedro vreme, zagledajte se malo bolje u nebo i gotovo sigurno ćete uspeti da vidite Petra i Mikelanđela kako upiru kažiprstom na prokletog i kako se kikoću.
...parking ispred random splava na Dunavu...pred sam fajront...
Prokleti: „Šta radiš mačko? Mogli bi smo da se provozamo malo?“ :naslonjen na kola vrti ključeve oko prsta, žvaće žvaku i provlači ruku kroz kosu: „Taman bi mogli i da „slučajno“ zalutamo u neki obližnji šumarak?“ :namiguje:
Riba (zna za jadac): „Ma nije frka, može. Samo još da nađemo ko će da nas jebe u tom tvom šumarku!“
Britanska, loša verzija našeg Jovana Memedovića. Obojica su obišla svet. Bear se hranio govnima i insektima, Memedović pršutom i ribom sa roštilja. Bear je sam sebe klistirao, Memedović nije. Bear je bežao od medveda, Memedović ga je grlio. Bear je spavao noću u džungli, Memedović se samo nasmejao i prespavao u vodenici Save Savanovića. Bear to nije smeo.
To je ona devojka sa kojem se zabavljate jedno sedam do osam godina, upoznate joj užu i širu rodbinu, zatim ceo komšiluk, znate sve podatke tipa: kada joj je baba izgubila nevinost i šta joj je deda u horoskopu.
- Još uvek si sa onom istom devojkom? - Pa da, to mi je rođena devojka!
Konačno suočavanje sa realnošću ostarele "devojke". Napokon je skupila snage, pogledala se u ogledalo i prestala lagati samu sebe. Na drugoj strani ulice videla je komšiju Radeta koji je pre dvadeset i pet godina godina trčao oko nje kao dete ispred prodavca kokica. Na vreme je shvatio da nema ništa od toga i našao drugu. Za tri nedelje ženi sina. Uskoro će postati i deda, a ona živi sa dve mačke i jednim televizorom. Setila se i onog trgovca kome 6 meseci nije htela dati. Ovaj otišao kod prve koja je htela i sada ima četvoro dece sa njom. Pre dvadeset godina mogla je imati bilo koga, ali ona nije htela bilo koga. Niko nije bio dostojan uvažene profesorice književnosti. Sada izgleda da je bila u pravu: niko i nije. Sada stoji ispred pet tona uglja koje nema ko da unese i u sebi ponavlja reči sa naslova. I da ih izgovori naglas, ne bi imao ko da ih čuje osim mačka Boleta koji se igra sa grumenom uglja.
Krajnost okrutnosti, bezosjećajnosti, hladan kao špricer, ne mari ni za šta, nema razumjevanja ni za koga..
- Možda bih trebao da mu kažem neku tužnu priču, možda će me isplatiti, ipak ja imam troje djece i na socijali sam .. - Nemoj se truditi, on se radovao kad je Bambiju majka umrla.
Imala je sve što je htela. Mogla je da radi šta želi. Bila je jedinica. Svu roditeljsku ljubav dobijala je samo ona. Nije morala da se dokazuje nikome, niti da traži pažnju. Rođena je u srećno doba. Bilo je i hleba i igara. Bilo je za sviju i bilo je dovoljno. Miljenica roditelja, miljenica rodbine. Jedna, jedina i najmlađa. Slatka, umiljata i sa pogledom koji pleni, mogla je da očara bilo koga, čak i potpunog stranca.
Roditelji se trudiše da joj sve obezbede. Shvatili na vreme da imaju pametno dete, rešiše da joj omoguće najbolje. Za njih, manje - više, nisu morali ništa da imaju, ali ona je ipak, morala bude prva. Prva u uspehu, prva u sreći, prva u životu drugih ljudi. Na ovaj ili onaj način, ona je bila ta, o kojoj se priča. Kako je vreme prolazilo, bila je sve bolja i uspešnija, bitnija i voljenija. Bila je sve lepša. U osnovnoj školi, preskočila je jedan razred. Kažu bila je napredna. Deca su išla za njom kud je htela, svi su gledali i slušali samo nju. Upisala je srednju školu po izboru, postala miljenica profesora, stekla mnogo drugarica i drugova. Svi su je voleli, ali bilo je i onih koji su je gledali kao boginju samo dok je bila pred njima, a iza leđa su joj pravili zazubice. Momci su padali pred njom i druge cure nisu dolazile u obzir. Na sve to samo se smejala i odmahivala nehajno glavom. Bahatila se i bilo joj je svejedno ko će šta da kaže i kako će da se oseća. Bilo je bitno da je njoj dobro.
Prošle su četiri godine i upisala je fakultet. Ispite je polagala bez većih problema, svi su sijali od ponosa na nju, diplomirala je u roku. Nije joj bila žurba da traži posao, imala je sjajne preporuke, pa je rešila da lagano upiše i postdiplomske studije. U to vreme, nekako, mogao si da stvoriš svoj biznis, da uđeš u nešto i da uspeš, te tako i ona odluči da otvori svoj butik. Počela je sa nečim sitnijim, a zatim je postajala sve bolja, poznatija i traženija. Što za žene, što za muškarce koji su dolazili u njen butik. Kupila je „besna“ kola i isti takav stan. Našla je bogatog momka. Postali su par na koji se svi u gledaju. Zbog njih je počela da se vodi mrtva trka u bližoj okolini ko će da ima bolja kola ili neku nekretninu. Sve joj je išlo od ruke, do jednog dana.
Upoznala je slučajno muškarca, mušteriju, koji se ni po čemu nije mnogo razlikovao od drugih. Dolazio povremeno u radnju, a s vremenom je krenuo da joj se nabacuje. Bio je neotesan i govorila mu je da joj se gadi, a on je njoj uzvraćao rečima da ništa bolje nije ni zaslužila i da će je njena bahatost i lepota na kraju koštati svega. Počeo je da je saleća, a na kraju je uspeo i da spava sa njom. Govorila je da ne želi, a zatim je priznala da je uživala. Kamere su sve snimile. Ipak neko vreme je sve bilo u redu.
Snimci su dospeli na internet. Gradom je krenula da kruži priča, da lepa mlada devojka koja je svima bila uzor, kreće pogrešnim putem. Polako je gubila mušterije. Dečko ju je ostavio, prijatelji su odlazili jedan po jedan, samo je jedna žena svraćala stalno u njen butik. Govorila je kako joj niko ne treba, kako i ona može da ide, a žena joj reče da je njeno ponašanje skupo koštati. „Tvoja lepota je blagoslov koliko i kletva, dete moje“, reče joj žena tad. Nije marila za to. I dalje je gledala ljude sa visine i osuđivala mnoge. Ipak, na kraju nije imala izbora osim da proda imovinu i ode na drugi kontinent čak.
Čak ni tamo nije našla mir. Priče o njoj koje su se prenosile i njeni snimci stigle su čak do Australije u koju je pobegla i uspele da unište ono malo života koji je ponovo uspela da stvori.
Vratila se nazad u svoju zemlju. Prašina se slegla, ali već je bilo kasno. Prijatelje nije imala, porodica ju je napustila. Promenila se, ali za to više niko nije mario. Opet je sretala iste ljude, ali gledali su je drugim očima. Sada su ponos i divljenje ustupili mesto sažaljenju.
Pocepanih čarapa i požutelih polomljenih noktiju, izašla je iz birtije i krenula ka zapuštenom delu grada u kojem su obitavale kurve. Do skora je prezirala devojke koje, iz ovih ili onih razloga, baveći se najstarijim zanatom na svetu preživljavaju, a sada je jedna od njih. Živi za to da dočeka, da je neko od onih koje je pravila budalama i uzimala im sve što je htela, pozove da im pruži bar neku od svojih usluga. Čisto da može da preživi. Da se izvuče iz svega toga i ode iz šugave birtije u kojoj naklaćena sedi na šank i čeka poziv pijane mušterije. Ali to više ne vredi. Sad je se niko ne seća. A bila je lepotica...
Možda sam luckasta i živim u nekom svom svetu, ali čini mi se da je ovo stanje u koje sam jednostavno upala. Zbog njega pišem ćirilicom, iako se jedva snalazim. Zbog njega sam otvorila profil na Vukajliji. Zbog njega sam počela da pratim fudbal. Zbog njega ne odem na vreme u krevet, samo da bih čitala njegove komentare, definicije, postove na forumu...
Iako ne znam kako izgleda, ipak osetim neke leptiriće u stomaku kad god ugledam njegov nik na ekranu. Poželim da sam tu pored njega, da mu vidim izraz lica dok čita, piše, definiše, svađa se sa ljudima po sajtu. Čini mi se da bih mogla do kraja života da budem s njim, samo zato što je interesantna ličnost, pa može da ima drvenu nogu, veštački kuk ili neku neizlečivu bolest( DALEKO BILO) fizički izgled mi možda po prvi put u životu nije na prvom mestu. Iako on misli da sam ja nekakav trol, ili šta već, želim da mu poručim da sam samo jedna obična, normalna devojka, koja se zaljubila, i ne vidim šta je tu strašno... Možda je malo luckasto što je to ovako, preko interneta, ali pobogu! Živimo u takvom vremenu, i mislim da to polako postaje normalna pojava. Nadam se samo da me nećeš mrzeti posle ovoga što sam napisala, pretrpeću ogroman blam, (svesna sam toga u potpunosti) kad ljudi pročitaju ovo, ali bilo je jače od mene. Izvini, i mojim te da me ne ignorišeš posle ovog teksta. A na koga mislim, vidi se jasno po mom nadimku na Vukajliji.
E moj druže... Ne vredi ti. Džaba tu glumataš neku veličinu. Znam te ja, jako dobro. Znam te pre svih njih kojima prodaješ muda za bubrege. Znam ko si i šta si. Znam ko ti je porodica, gde si rođen, kako si odrastao. Znam da te nisu voleli u društvu, jer nikada ništa nisi imao i uvek si morao da se grebeš. Znam koliki si bio prostak i koliko si psovao pred starijima kao klinac. Znam da ti je otac krao i od Boga i od naroda da te prehrani i pošalje u školu. Danima nije ništa jeo i bio je suv k’o bakalar, camo da bi tebi pružio sve. Ni to mu nisi vratio. Posvađao si se sa njim i on je za tebe prestao da postoji. Sad se vraćaš i nikoga ne znaš. Ti si, kao, bitan? Ma zajebi... Pričaj ti to nekom’ drugom...
Zaboravio si moje ime, zaboravio ruku da mi pružiš. Ti si sada gospodin čovek i poseduješ jedan određeni status u društvu. Do pre 10 godina nisi znao ni pertle sam da svežeš, a sad me gledaš sa visine. Zaboravio si ko te je branio kad su te tukli zbog prebrzog jezika. Zaboravio si ko ti je davao pola užine da preguraš dan. Sada toga i ne moraš da se sećaš - imaš sve i ne moraš da se grebeš o druge. Sada ti je sve taman i sve ti paše, ali i dalje ne znaš da se ponašaš u skladu sa tim za šta se predstavljaš. Džaba ti to tvoje skupo odelo i cipele od zmijske kože, kad’ još uvek pljuješ dok pričaš. Bio si dobar momak kad si pošao trbuhom za kruhom. Rekao si: „’Oću da se rešim te selendre i bede!“ Tada si otišao, ali, znaš šta? Reći ću ti ja... Otiš’o si ti iz sela, al’ nije ono iz tebe.
