Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
RĆuk91
Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
Arhaizam koji se koristio da bi se opisao čovjek koji baš i ne koristi birane riječi. Svakome odbrusi, svakome je u stanju reći u brk pa čak i sveštenom licu, pritom ne birajući riječi.
Neka si ti komšo stariji od mene ali za to istresanje pepeljare u moje dvorište, napuši mi se kurca kvalitetna.
- cccc, ker laje na popa a da neće na čovjeka. Jebo li te ko te nauči tako.
Velike grudi, napredna guza, itd.Posledica bombardovanja.Uzas! Idem gradom i spazim ribu.Zanemeo sam: lepa, sisata, guzata, plava, itd.Ma san snova.Bomba! Ceo taj dan mislim o njoj, i sledeci.I taman krenem da mislim na debele komsinice, kad ne lezi vraze, pojavi se ona u mome kraju.Ja sav u cudu blenem u nju, onako u sorcu i papucama i sa kariranim cegerom (krenuo u prodavnicu covek).Pomislim: "Od ovoga ne moze gore! Kud cu je, jadan, startovati sa cegerom".Trcim kuci iz prodavnice.Razbio 6 od 10 jaja, zaboravio da kupim vinobran i krem banane.Ulecem u kupatilo.Sredjujem se, parfemisem, cesljam (sta zensko ucini od coveka!), i polazim na "obicnu" bleju ispred radnje.Sedim, sedim.Ortaci se polako razilaze, a ja sedim, cekam.Polako gubim nadu.Nema je, pa je nema! Polazim kuci.Srecem Dekija, ni ne gledam ko je sa njim:
- Cao Deki.
- Cao Rale care, kako je? Da te upoznam ovo je moja sestra iz grada, Milica.Bice tu kod mene, par dana.
- Super, 'ajde vidimo se onda nekad na bleji.
- Vazi, cao tebra.
Idem kuci.Premotavam po stoti put u glavi: "Cao, ja sam Milica".Slatko, meko, do jaja.Sutradan se pojavljuje na bleji: kratka bela haljinica, a vide joj se prelepe nozice.Ovi moji sabani je gledaju ko gladni vukovi."Pobicu ih sve, ONA je moja, samo moja!".Blejimo, pricamo, dogovaramo se da se vidimo.Sve kao u bajci, a onda sam je pitao koje je godiste.Kontam ono, devedeset drugo, mozda trece.Slusam je, a sa njenih usana klizi:
- Devedeset sesto.
- Cek, cek.DEVEDESET SESTO?!
Cujem svoj uzdah, i tu na komade puca slika.Okrecem se, i odlazim.
- Gde ces?
- Ma ide cika Rale da kupi neke bone.Brzo ce se vrati.
Vidjam je jos uvek, ponekad.Fina je i lepa, kao uvek.Cekam da poraste.
Mnogo je maloletna brate!
Za sve su krivi Ameri!
Imate divnu djevojčicu. Mirno, slatko stvorenje koje je svima drago.
Poslušna curica koja se nikad nije usprotivila ocu i majci, nikad nije rekla ''Ne''. Dobro uči, primjerna je, kulturna...
Međutim pojavljuje se tip niotkuda. Lik sa minđušom, pirsingom, pleteničicom.
On svira gitaru, jako je čudan, narkoman je sigurno.
Vaša ćerkica je sa njim pola godine, i vi ste mirni, sve dok ga jednog dana ne ugledate i ne skontate da je on sto posto narkoman, a jelte, šta bi drugo mogao da bude kad tako izgleda?
Mora da se drogira svako veče da bi održao takav izgled jer pirsinzi i minđuše ne mogu da izrastu odjednom, sve to droga napravi od čovjeka.
Počinjete da pizdite od toga da vašu mezimicu, nježnu damicu neko gleda sa narkomanom jer će oni svašta da kažu. Nebitno je to što su oni srećni i u ljubavi, ko jebe to kad će on sigurno da je navuče na neko zlo.
Neće on kročiti u vašu kuću ne zvali se vi kao što se zovete, i neće taj narkoman imati bilo šta sa vašom ćerkom!
Neka sjedi kući, vi je ubijajte u pojam i maltretirajte je, ništa to nije strašno, neka nauči da treba da gleda ljude po tome koliko imaju minđuša, jer minđuša je ogledalo duše!
Potrudite se da joj pronađete nekog zgodnog i bogatog doktora, advokata, šta god, samo da je nalickan i da je što više pederast jer vam on, jelte, neće ni pipnuti kćer, poštovaće je, jer on to zna, doktor je valjda, a i bogati se bolje razumiju u poštovanje prema curi.
Volite doktora zeta, svi ostali su narkomani jer su se ustali u 6 ujutru da natovaraju drva (to je nečasno), i što nisu ništa jeli da bi se sastali sa drugarima da prodrkaju gitaru malo, oni uništavaju mlade djevojke, njih treba kastrirati i poslati u zatvor, sve do jednog!
E pa gospojo, minđuše i repići se skidaju za manje od 30 sekundi, a bogatstvo se stiče mrtvim rođacima i prevarama, većim dijelom; doktori i bogati ljudi su većinom šupci kojima je uvijek malo, a ljubav prema društvu i rad za život je urođen, a ne našminkan; i gospođo, ne sudite po izgledu jer jebeni podočnjak je od rada i jebeni pirsing je dječački san, a ako sve to prešminkam, neću biti bolji čovjek.
Jedino alternativno opravdanje jebača ako ga tuki izda u sred akcije.
-Što si stao, opet ti pao?
-Nije dušo pao, istopio se od miline.
Trenutak kada prvi put pogledaš u oči svog novorođenog potomka, a on iskrivi usta u nešto što izgleda kao osmeh. Od tog trenutka si kupljen za sva sranja koja će ti napraviti u životu.
Spremamo mehanizaciju za treću berbu kukuruza sami - ćale, burazer i ja. Kao orkestar bez dirigenta. Prošle nedelje je bilo 3 godine kako je otišao. Dopizdeo mu, kanda, vek proveden u štali, na traktoru, na njivi, bez vikenda, bez praznika... Tog dana je spremio sve za berbu, vukao đubre od rane zore, uveče se kao gospodin zavalio u svoju fotelju da gleda Slagalicu i otišao bez reči. U stvari, i nije bez reči, baba nas je ubeđivala da je sklopio neku od 8 slova... Svi su imali više škole od njega - sa njim sam naučio da čitam. Svi su imali više slobodnog vremena od njega - on je sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Svi su bolje videli od njega - jedino je on primetio da "stariji unuk malko baca nogu kad hoda". Da nije bilo njega, verovatno ne bih nosio one šipke kao Forest Gamp. Najtvrđi čovek najmekšeg srca. Najveći mali čovek.
- A što si ti dolazio sad iz Novog Sada? Sve mi to možemo sami, trebao si učiti tamo.
- Neka, deda, imam ja uvek vremena kad se nešto radi. Ta, ne mogu samo posle da dođem na gotovo!
- Ako ne položiš taj ispit-imaćeš posla sa mnom!
- Mani se, deda, položiću ga kad-tad, ako se ja ne jedim, nemoj ni ti.
- Uči, da obraduješ dedu! :suze u očima:
- Učim, deda!
Još uvek učim. Nazire se kraj, izem li ga, daj mi još koji mesec samo. Šta god uradio u svom životu, sa diplomom i u belom mantilu-ostaću ti dužan doveka. Hvala ti na svemu.
Plemićka pička.
Dobričina. Jebena dobričina. Dobar stvarno čo'ek, ali često i naivčina.
*...-I takvog me olešenog Mile odvede nazad. Još sam mu se u auto ispeglao.
-I šta ti je rekao?
-Ništa, jebote! Kontam, saće da mi se najebe mame zbog toga,ali ništa! Još me doveo u kuću!
-Vau, znam da je on tozla, ali ovo je vrh.
-Ne znam šta da kažem, Lemi vazda siduje torente...*
Konačno! Dočekah i ja svoje odelo! Jest maleno majku mu, al uspeh se nagurati unutra. Mislio sam da će mi biti tesno ali... Nisam mogao ni da zamislim da će mi ova 42 centimetra biti taman po kroju! Posle trećeg pranja, primetio sam da se malo olabavilo. Hm... Izgleda da se širi posle svakog pranja. Možda to i nije loše. Verovatno ću i ja narasti s njim.
Prošlo je već nekoliko godina. Svakim danom spoznajem nove opcije, dodatke ali i mane. Dakle, odelo je delimično krhko. Kažem tako jer može da se popravi samo, donekle. Nadam se da ga neću previše iscepati. Ne bih da idem nag. Hladno je zimi. Osim toga, ispušta neke zvukove kad sam sa drugarima. Još više se razvuklo, a čini mi se da sam se i ja malo smanjio. Drugari mi se žale na slične probleme. Verovatno je cela serija ošla po kurcu...
Skupio sam se i smanjio samo ja! Odelo je u jednom trenutku prestalo rasti ka spolja, a ka unutra su počele rasti sitne bodljice. Verovatno od belog praha koje trpa u sebe. Sve mi je teže da ga nosim. Postalo je kruto. Često se lepi za različita odela sa dva velika ispupčenja u gornjem delu. Čujem krike duša iz tih odela. Neke od tih izmučenih glasova znao sam ranije. Ono što nam je bilo odelo sada nam je mučilište.
Odbrojavam dane. Ovde sam već dvadeset četiri godine, jedan mesec i dan peti. Ludim! Ludim sam od sebe, od usamljenosti! Nisam sreo dušu s kojom bih slovo podelio. Postale su tihe kao i ja, izmučene! Mali sam i slab, ali uspeću nekako da se izvučem odavde. Moram!
Moje potpuno prašnjavo odelo ušlo je u uređaj za povećanje brzine sa nekim, još prašnjavijim. Naglo usporenje i snažan pritisak! Osećao sam da me istiska iz sebe... Dovoljno mali, uspeo sam izaći na novonastale procepe. Pogledao sam desno! Kraj mene se nalazila još jedna duša koja se oslobodila svog mučilišta. Lagano sam joj prišao i uhvatio je za ruku. Rekao da će sada biti sve u redu i da moramo poći. Poljubila me je!
Još jedan crni vikend na putevima Srbije: dvoje mladih, pod uticajem narkotika, izgubili su živote u sudaru sa šleperom.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Partnerka koja te posle seksa ogrne rukom. I nogom.
- Ćeš te pokrijem nekim ćebencetom, sav si mokar?
- Ne pomeraj se, dobro je ovako. Mnogo dobro.
