Ćerku zove sine, a sina majmune

Омиљени српски хоби.
Нема те ствари коју Срби више воле него да напију неког странца који се игром случаја обрео у земљи Србији. Било да је у питању српски зет или пријатељ пријатеља, или рођак рођака, ако је странац и задесио се у неком друштву, у кафани, на ручку, прослави или свадби, на било каквом окупљању, прво што ће га дочекати је испијање чашица ракије док ови око њега наздрављају са њим али - на смену... не би ли га што пре напили и зезали га онако пијаног.
Чак није потребно ни да се унапред договарају да га напију, то све некако дође спонатано и подразумева се...

Grobno mesto u Aleji zaslužnih građana

Ne pornićarke, ni one što plasiraju erotiku pod tušem sa snimka starog k'o špica za slagalicu. Žene koje uživo, po komandi jadnika koji ih zovu sa fiksnog kad keva zaspe, a ćale ode u kafanu, razvlače sise i genitalije pred kamerom. Rovovski posao, osmočasovna tortura tela i duha kojom bi trebale da zasluže benificirani radni staž i debelu otpremninu kad se materijal istroši i zameni ga novi. Puno radno vreme sa verovatno polusatnom pauzom koju iskoriste da popuše cigar i sednu u lavor sa mlakom vodom. Sa posla kući idu ižvakane i znojave kao da su radile na mešalici u julu. Kad dodju kući, dečku, na sam pomen seksa, opsuju majku nenormalnu, šutnu muda i opale šamar.

Osoba koja te uči da se učenje isplati.. Osim ako postaneš profesor.

Sposobnost da i na najobičnije, svakodnevne stvari gledaš negativno.

Sva tri obroka u bolnici "Laza Lazarević".

Rečenica koju je izgovorio projektant Mostarske petlje, kad ga je žena poslužila tanjirom špageta za ručak.

Koliko tužno, toliko i istinito, ovaj dijalog možemo svakodnevno čuti.

Na nekim veseljima neko od svatova najčešće domaćin dohvati mikrofon da najavi ručak pa uzme da "testira mikrofon" video da to rade muzičari pa oće i on pritom iziritira punu salu ili šatru.

Pitanje koje čuješ par sekund pre nego što prvi put u životu propadneš u zemlju od blama.

Kad listaš imenik u mobilnom, nađeš osobu koju hoćeš da pozoveš, ne stisneš dugme za poziv, ali staviš mobilni na uho i čekaš da ti se ta osoba javi.

Kad tip čeka da mu se na internetu javi sisata lepotica koja jedva čeka da mu skoči u krilo čim ga vidi.

U ženskoj varijanti je kad likuša čeka da joj se na internetu javi nabildovani frajer s' brdom para, koji će da je tuca, voli, kuva, pere i pegla(veš).

Čekanje da 2 mala kompjuterčića u desnoj donjem uglu ekrana počnu da svetle.

Izraz za potencijalno uzaludno čekanje, kad čekani najvjerovatnije neće doći, a opet mu se nadate svakog časa...

Umetnički naziv za večni srpski san: da blejiš i da ti bude cool

Poštanski službenik na šalteru pošte u nekoj manjoj seoskoj zajednici. Kada
ulazite u poštansku prostoriju u kojoj on radi imate osećaj kao da ulazite u
njegovu privatnu sobu. Ceo proces uplaćivanja teče veoma sporo, sa stalnim
prekorom od mister poštara, jer ste narušili njegov duševni mir time što ste
došli da uplatite račun ili pošaljete pismo. Mr.Poštara i njegov apartman
karakteriše izuzetno ustajao vazduh u prostoriji kao i intenzivan miris koji se
dobija njegovim kupanjem sapunom nedeljom poslepodne ukršten sa mirisom
kancelarijskog materijala. O veliki poštar zna da kuca samo jednom rukom i to
jednim jedinim prstom a jebeno je neverovatno da svaki put prilikom kucanja
uplatnice Bog poštar zaboravi da ukuca naziv primaoca. U tim situacijama računar
redovno zapišti i moćni poštar začuđeno pogleda u monitor a potom dva puta
pritisne dugme ESC. Na taj način rešava jebenu misteriju bar 20 puta na dan i
svaki put se oseća kao pobednik. Prema ovakvom tipu poštanskog službenika morate
biti neobično fini kako bi vam on i dalje činio goleme usluge.

Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.

Krvni srodnici po nekoj n-toj liniji.
Ljudi kojima se u nekom dobu života radujemo više nego Deda Mrazu, ako su iz inostranstva onda imaju i celu irvas pratnju u vidu poklona, koji nas iscmaču tri puta po srpski svakog puta dopustivši nam darežljivo da se očešemo o njihove brade i brkove (čak i ako su ženskog pola). To su neretko i ljudi koji nas nerviraju samo sopstvenom pojavom.

Daj plus, Bog ti dao zdravlja, sreće...