To je kad gledaš vremensku prognozu i onaj čika/ona teta se ubije pričajući o ciklonu i anticiklonu i o povišenom vazdušnom pritisku, talasima vlažnog vazduha iz Mediterana, o oblačnosti, mestimično ovo, mestimično ono, o brzini vetra, a ti samo čekaš da prestane više da palamudi i da se pojavi ona sličica sa suncem, pa da vidiš da li pored nje ima nekog oblačka ili kapljica kiše.
Rečnik / autori
JE
jenny90
na Vukajliji od april 2010.viđena 3. feb 2026.
0 definicija0 odabranih0 poena
Još jedna u nizu ''humorističkih'' serija, za koju se scenario piše u toku snimanja, koja svojih 45 minuta nedeljno ispunjava potpuno neprirodnim scenama i ispraznim i usiljenim dijalozima (sve u cilju dužeg trajanja epizode), i zarad koje su svi iole dobri glumci pristali da se brukaju. Ciljnu publiku predstavlja narod koji još uvek u Tiki i Đoši vidi bogove humora.
E, da, ''glumi'' i Milica Milša.
Primer ispraznog razgovora:
- Traži Vas jedan čovek.
- Koji čovek?
- Neki čovek.
- Traži me neki čovek?
- Da.
- Kako izgleda taj čovek?
- Pa, onako.
- Kako onako?
- Pa, saginje se.
- Kako se saginje?
- Saginje se i gleda kroz noge.
- Kroz čije noge?
Quito- Glavni grad Ekvadora, države u Južnoj Americi. Zbog svog "smešnog" imena predmet prikrivenog podsmeha među učenicima sedmog razreda, koji su, barem u moje vreme, tek tada ulazili u otkrivanje misterije posedovanja nečega što se slično zove.
Pored Kita, popularna su bila i ostrva Kurija-murija u Adenskom zalivu, pa oblast Kurdistan i stanovnici Kurdi, vrh Rudnika zvani Veliki Šturac i vazda smešna Tunguzija.
Nastavnica: 'Ajde ti nama Miloše reci glavni grad Brazila.
Miloš: Hmmm Buenos.......Brazilija!
Nastavnica: hmmm praviću se da nisam čula ono prvo, a Ekvadora?
Miloš: Pa...ovaj...kako da kažem...Kito.
( opšti smeh u razredu )
Nastavnica: Tišina! Šta je smešno? 'Ajde nađi Kito na karti.
Miloš ( vidno preznojen prilazi karti i počinje da pretražuje poput komandosa ): Pa Kito je.....
Dežurni šaljivdžija: Odmah pored Tunguzije, malo ispred nje!
( ponovo opšti smeh, čas se otrže kontroli i sledi 10-ominutna govorancija o tome kako nije lepo dobacivati i kako ništa nije smešno )
U međuvremenu zvoni i Miloš, sav srećan što se izvukao, poljubio bi i Kito i Tunguziju, samo kad bi znao gde su na karti...
Nauka koja je nastala na šalterima Srbije.
Ključan segment dugometražnih reklama proizvoda koji ljudima iz temelja menjaju život. Bilo da je reč o medicinskim sredstvima kao što su magnetni mider protiv raka i ekstrakt lemurskog belog bubrega protiv dijareje ili nasušnim asesoarima: silikonskom držaču skrotuma i elektronskoj štipaljci za nos, ništa ne može zameniti preporuku iskrenog glasa spašene duše koja vam prenosi svoje iskustvo.
Vodenjkasti pogled vapi iza dvocifrene dioptrije izborane starice (Darinka, 88 godina, Šid, penzionerka), dok se u krupnom kadru priseća kako joj je bilo dok je koristila običan štap. "Drvo se brzo ishaba, a gumeni kraj probije, te se koeficijent trenja naprasno menja i dovodi do varijanse u trajektoriji kretanja i frekvenciji zvuka poštapanja", vajka se ona. "A zamasi ka najbližima su tako neprecizni", dodaje.
Sa novom Turbo-Patericom 3000 sve je postalo ružna prošlost. Osmeh se razvlači na bakinoj fizionomiji, dok mustaći miluju vrh nosa. Vidimo i blistavu Turbo Patericu odmah pored. Izrađena od lake kompozitne legure, opremljena laserskim navođenjem i ultrazvučnim rasterivačem kučića, Turbo Paterica svog korisnika vodi sigurnim putem do još dublje starosti. "Možda sam jednom nogom u grobu, ali sa TP 3000, ja sam faktički sa dve van", kaže simpatična gospođa i krepkim hodom vrteći štap oko kažiprsta izlazi iz kadra, praćena blinkanjem lasera i Cunetovim hitom iz ugrađenog MR3 plejera.
***
Darko (Kragujevac, 40) već dugi niz godina radi u agenciji za poslovnu pratnju Trabant DOO kao senior žigolo developer. Usled čestog boravka na terenu i nesebičnog ulaganja u starije, zahtevne i gaboraste klijente, patio od hroničnog umora, suicidalne opsesije i aritmije prostate. Za Dildomat™ doktora Milojebića je čuo od prijatelja iz inostranstva i srećan je što postoji i kod nas.
"Samo u određenom trenutku uključim Dildomat i on završi posao. Meni preostaje samo da pričam sa klijentom i ujutru ispržim jaja i skuvam gorču kafu", kaže, a zatim se okreće drugoj kameri. "Otkad ga koristim, mirnije spavam ih i mogu više vremena da provedem sa porodicom. Preporučio bih svim kolegama.” Baterije se kupuju posebno.
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.
Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.
Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.
I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.
Predviđanje budućnosti i uloge roditelja karakterističan za skoro sve mlade ljude. Nekad kad zabodeš pivo u parku, a pored tebe prolazi mladi ćale i šeta klince, desi se da počneš da zamišljaš sebe u toj ulozi. Ili kad čuješ komšijsku decu ujutru u šest kako histerišu što još nije počeo Sunđer Bob. Tad uveravaš sebe kako ti to nećeš da dozvoliš. To je to.
E sad, postoje dve glavne karakteristike vezane za ovaj fenomen:
1. Svako sebe zamišlja kao do jaja roditelja, a decu kao do jaja decu. To je tako po difoltu.
2. Nelagodnost koja se javlja kod muških spekulanata, a vezana je za žensku decu. Nema ništa gore nego da zamisliš svoju adolescentnu ćerku, pripitu i u društvu napaljenih tinejdžera. Svašta ti prođe kroz glavu.
- Brate, razmišljam nešto skoro... Znaš li ti kakav ću ja otac biti?
- Kakav?
- Najbolji! Deca će me obožavati, prosto vidim to.
- Hehe, a i ja sam razmišljao o tome. I ja ću da budem baš do jaja ćale.
- Hehe. Kad klinac poraste malo, pa igram fudbal s njim. Pa uzemem godišnji, odvedem ženu i decu na more. Pa se kupamo tamo, vodim klince na sladoled, učim ih da plivaju...
- E, to ti je život.
- Da. Pa posle kad porastu, vodim ih u školu, pomažem im oko domaćeg. Pa usmerim dete ka sportu, da se razvija pravilno. Verovatno neko plivanje, tako nešto. Hoću i da budu samostalni. I posle isto tako, neću da im branim da piju i puše. Neka ih, tako sam i ja kad sam bio mlad.
- E jes, da puše.
- Pa šta, brate. Provaliće oni da ne valja to.
- A šta ćeš ako budeš imao samo žensku decu?
- Što?
- Pa, brate, ono... Zamisli imaš sina, pa ga vidiš kako šeta neku curu. Sve ti dođe milo. Pa još dođe kod tebe i kaže ti: Uh, ćale, kako sam jebao onu malu noćas! Hehe, sin je to!
- Hehe, istina...
- A zamisli dođe ti ćerka tako, pa ti kaže: Uh, ćale, kako me Peca odvalio od kurca sinoć, još me pička boli!
- Dobro, bre, seljaku jedan! Pa nećeš tako s detetom da pričaš! Jebote, kakav si ti retard...
- Ja ti ozbiljno pričam. Zato ja neću žensko, samo muško. Tebi svejedno?
- Normalno.
- E, a zamisli onda dođem ja za vikend kod tebe s decom. Nismo se videli deset godina. I tu roštiljanje, piće, zajebancija, a ovaj moj mali uvati tvoju ćerku i ubije je od kurčine, tako da joj...
- Alo, bre! Ti gledaš da ti razvalim tu vilicu poganu?!
- Šta ti je?
- Šta šta mi je! Šta šta mi je! Koga da jebe tvoj sin!?
- Brate, ti si puko. Zajebavam se, koj ti je kurac!
- Pa šta se zajebavaš s tim, nije to za zajebanciju. Jebote...
- Ti ko da istina imaš ćerku.
- Ma jebi se.
kraća pauza
- On da jebe moju ćerku...
- Još razmišljaš o tome? Rekao sam ti da sam se zajebavao.
:imitirajući glas sagovornika: - Moj sin jebe, njenjenjenjenje, jebač, njenjenjenjenje.
- C, koji si slepac.
- Ti si slepac. Tvoj sin jebač! Na koga?! Na tebe? Ti si jebao zadnji put dok još evro osamdeset dinara bio! Sledeći put ćeš da jebeš kad opet bude bio osamdeset dinara! Znači nikad!
- Puši kurac, jebala te deca.
To su oni momenti u životu kad se pitaš - Šta se ovo, koji kurac, dogodilo? Tokom perioda ispitnih rokova, kada naglo skače zastupljenost samoubilačkih misli u glavi prosečnog studenta, isti ti studenti vape za mirom da bi mogli da spreme neki kurac. I naravno, život ne bi bio život kad ne bi igrao neku igru s nama, a po svemu sudeći, on igra cugopol i non stop nas namešta. Ili to, ili jednostavno voli da se zajebava s nama. Jer kako drugačije objasniti sve ono što se izdešava prosečnom čoveku tokom ispitnog roka, perioda kada mira jednostavno nema.
Iako naviknuti na to da možemo svašta očekivati, recimo da noć pred ispit provedeš kotrljajući se niz Resavsku, go do pola i s probušenom levom bradavicom, svakim novim ispitnim rokom, taj mag iznenađenja nas oduševi još više. On neprestano svoju igru diže na jedan viši nivo.
- Brate, eeeeeee! Doveli smo Sanju, napila se ko pička! Saće da je jebemo! Dođi ovamo!
- Braaaaaaateeeeee, pokušavam da zaspim, imam ispit ujutru!
- Ae bre, pičko jedna! Aj ako nećeš da jebeš, dođi da nas snimaš bar. Evo ti telefon.
- Pusti me u kurac, jebemu živinu!
- I, bre...
Nakon nekog vremena.
- Dobro bre, nabijem mu ga majke, pa šta joj radite!? Je l' je koljete, pa vrišti ovako? O, u kurac krasni, ko sanitet da ste mi doveli u stan, samo fali još AMBULANCE nalepnicu da joj zalepite na dupe i teraj na VMA... :češka se po glavi: Je li, koja vam je ova?
- Pa Sanja.
- Koja Sanja? Vidite vi da ova ima smeđu kosu? Sanja je plava.
:trenutak ispunjen zbunjenim pogledima u smeđu kosu:
- Vidi, istina nije Sanja. Devojko, koja si ti?
- Gmlgmglghhe.
- Šta kaže?
- Kaže Gordana, koliko sam ja razumeo.
- Koja sad Gordana u pičku materinu?
- Alo bre, debili, kakva Gordana, ko je rekao da se zove Gordana? Pa je l' vidite da ne može usta da makne koliko je odvaljena. Devojko, jesi dobro?
- Mdobo :bljuuuuv:
- Vidi, baca peglu. Znači dobro je, hehe. Uh, dobro je! Ja mislio umire!
- O, vo imja oca i sina. Vi ćete ovo da čistite sutra. I namestite je tamo neka spava, viš da će dušu da ispusti... Jedna stvar mi samo nije jasna- kako je uspela da vrišti onoliko, a sad jedva mrda vilicu?
- Pa, ono, brate... Nije ona ni vrištala.
- Kako nije? Pa ko je?
- Miki.
Svađaju se oko nečeg imaginarnog, nepostojećeg, hipotetičke situacije u fazonu ŠBBKBB.
Izraz nastao po staroj priči o Ciganima koji sede i razgovaraju i u tom razgovoru neko od njih pomene kako bi mogli da naprave pitu. Kako razgovor napreduje, dolazi do svađe i tuče oko toga ko će koje parče da uzme iako pite u realnosti nema ni u najavi.
- Možda i ne bi bilo loše nekad da uplatim onaj bingo, pa još i kad bi me usralo da dobijem jedno 20 'iljada evrića, uh kako bi fino bilo. Prvo bih kupio druga kola, omalterisao sprat, stavio bih izolaciju na kuću i opalio joj fasadu da pocrkaju komšije, zatim bih izmestio svinjac ispod prozora komšiji Aci da ne mož' uveče ni prozor da otvori jeb'o ga onaj krš što ga svako jutro turira, a valjda bi ostalo i da se dug za struju smanji bar za četvrtinu.
- Kakav sprat, mužu, za koji nam to i treba, rekla sam ti još pre deset godina da ga i ne zidamo. Prvo bih ubacila nove, talijanske pločice u kupatilo, onda bih pazarila onu „Simpovu“ kožnu ugaonu garnituru što mi se dopala, kupila bih par komada odeće i obuće, naravno i kozmetike ali samo najkvalitetnije i nešto nakita. Dobro, i par sitnica sa TV šopa. Na kraju bi pao i jedan dobar odlazak na Mauricijus.
- Alo, imate vi i dete. Prvo mene da obučete od glave do pete u „Najk“ garderobu, onda jedna dobra budževina od kompa i po jedna konzola od svakog proizvođača. Mogli bi i diplomu da mi kupite umesto što se jebavam ovako na faksu. Na kraju, meni su kola najpotrebnija, šta vama matorcima fali da se vozite u onom Golf kecu k'o i dosad?
- Pu, majke vam ga rasipničke, samo na svoje guzice mislite, a za domaćinstvo vas baš briga! More, ne dam! Dokle, bre, moje pare da trošite, zaradite malo i sami! Pu!
Naizgled pleonazam, bitno svojstvo babe je da bude nagluva. Ali selektivno nagluva, jer baba se ustvari folira. Što da bi nervirala ukućane, što radi maske, ne bi li bila obaveštena o svemu. Pojačaće televizor do maksimuma kad gleda Madres Egoistas i neće čuti vaše vapaje da malo smanji; moraćete sve da ponavljate i da se derete po 10 puta i opet vas neće razumeti (ako joj se ne sviđa ono što pričate), u svakoj situaciji baba će izgledati indiferentno, odsutno i mnogi će ignorisati prisustvo šunjajućeg autističnog bića koje se muva naokolo i nemo razvlači kore za gibanicu po celoj kući. Ali, baba će prva saznati da duvate travu, znaće da lažete roditelje da ste položili ispit i s vremena na vreme će rezignirano prokomentarisati kako ona vrlo dobro zna da je svima teret i kako planira kol'ko već sutra da umre, čisto da vas sve malo precepi i izazove sažaljenje.
.... "¡¡¡ATENTI, FREDERICO!! ¡SEGUI MI CONSEJO, POR FAVOR!!!"...
- Baba, smanji malo taj te-ve!... BABA!... BAAABAAAA!!! SMANjI TELEVIIIZOR!!!... uf, jebem ti...
*
- Baba, ostavila si upaljenu ringlu! Opet!
- Molim? Šta kažeš?
- Šporet nisi ugasila!! Oćeš da izgorimo svi?!
- Neka, sine, samo se vi odmarajte, baba ima još da poradi po kući*
- Je li, sinko, ne dade ti onu biokremiju, a? Nemo' samo otac da ti čuje, nadrljao si ga...
- Otkud TI to znaš, baba!?!
- Načula sam malko kako se razgovaraš s oni tvoji drogiranti...
Čudan lik, koji svaki drugi dan svraća u prodavnicu i kupuje paket zejtina. Šta će mu toliki zejtin, znaju samo on i njegova lutka na naduvavanje sa likom Aleksandra Vučića.
