Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Животиња, не мост.
Пасји живот је милина, газела је сјебана. Стрес, стрес, стрес. Не можеш ни воду да попијеш а да нешто не проба да те поједе.

Једна од највећих дилема кад се на селу деца играју рата дрвеним пушкама. Од опреме потребно је само пар ексера и летава (немој их ломити са ограде да ти се тим истим летвама ћале не би ''потписивао'' по леђима), грудве блата које ''глуме'' бомбе, и нешто из чега се оне требају испаљивати (не дирај велику кутлачу, да се кева не би опет питала зашто се џем осећа некако чудно), и наравно, главни састојак: добра воља. Али наравно, највећа дилема, ко што је горе већ речено, је то ко је у игри ''погинуо''. Свакако, друга дилема по значају је ко су ''партизани'' а ко ''Немци'', ко ''каубоји'' а ко ''Индијанци''.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.