Dva pametna čoveka koji su probali da nekako zaustave balkansku vekovnu klanicu, tako što su u stvari hteli da unište tu foru da Srbin mora da bude samo pravoslavac i ništa drugo, Hrvat katolik i ništa drugo, a Bošnjak musliman i ništa drugo...

I tako je, jednog lepog dana '76-te Meša poslao pismo SANU i rekao da je on Srbin musliman, a Ivo Andrić se već pre bio izjasnio da je Srbin katolik...što je zajedno bila prava-pravcata jeres za naš mali jebeni svet!
Što je najcrnje, njih dvojica važe za najveće i vodeće intelektualce koje imamo, a jedan je, da stvar bude još gora, čak i Nobelovac!
...A obojica daju takve protivprirodne izjave i to napismeno!

I sad na osnovu čega da Srbin ubije Hrvata, Hrvat Srbina, Bošnjak i Srbina i Hrvata i ova dvojica njega, ako ne zbog vere?!
I kako sada da znamo ko je Srbin, ko Bošnjak, a ko Hrvat...jer jebi ga, da budemo iskreni, svi pričamo isti jezik, isto izgledamo, živimo na istom prostoru i samo po toj veri još možemo da se razlikujemo, to jest samo zato i možemo da se ovako lepo koljemo međusobno!

Uzmi nam tu opciju da se pod obavezno zna koje je vere koji narod i mi posle nemamo baš nijedan način da saznamo koga to treba da ubijemo...
Strašno!

Zar zbog njih dvojice da prekinemo ono po čemu nas celi svet zna i prepoznaje?!
Zar da uništimo najveću tradiciju naših naroda koju imamo?

Veoma tražena devojka, pogotovo ako joj ta cena nije fiksna i ako ti je ne poveća zbog dodatnih usluga koje pruža.

Posle kafane, mesto najmasovnijeg okupljanja komšija i rodbine.

"Sve te Turke treba poklati, majke im ga muslimanske!", reče on gutajući poslednji zalogaj baklave i umačući rahat-lokum u vruću tursku kafu koja se pušila ispred njega.

Sa TV-a u uglu su mu pevušili u duetu Šemsa i Sinan, a iz bašte se čulo kako ih njegova žena tiho prati pesmom, razvlačeći kore za taranu...

Plastični klozeti na parkinzima, koncertima i gradilištima po Srbiji iza kojih uvek možeš da se sakriješ kad pišaš...

Parola koju su naivni i slabo obavešteni Srbi nekada uzvikivali po ulicama.

Mislili su da može da se bira šta će od ta dva da te zadesi...

Glavni argument po selima na osnovu koga moraš da popiješ sok od zove ili neki slični sok na rastvaranje,koji pomenutom piću daje neviđeni ukus i osobine čarobnog eliksira zdravlja.

Jadovan koji se bori da se isprave nepravde koje nisu registrovali ni oni kojima su učinjene, deli sveske od 40 listova deci po školama, otkriva nam da je droga štetna, živ se pojede zbog situacije sa Tibetom, spopada narod na ulici sa flajerima, kurtonima, značkama, apeluje da volimo pedere, škopimo pse...

Nije primljen u Jehovine svedoke zato što je previše napadan i dosadan.
On zna da je baš njegova uloga presudna u tome da li će Srbija ući ili neće ući u EU!

Grad u kojem se domacini na Prater stadionu,kad igraju protiv nogometnih reprezentacija Turske,Srbije i Hrvatske osjecaju poput gosta.

Isto kao i "Ne jedi govna magarčino" , ali sa povećanom dozom cinizma.

Srpski reper za količinu propalosti nekog naroda.

Specifični vonj neindetifikovanog porekla koji se uvek i u potpuno istom obliku oseća baš u svim kineskim prodavnicama.

Мушкарци који уживају огромну количину ратних филмова, игрица и сл. а све би дали да избегну служење војног рока.

Особа која поседује академско знање, иако нема диплому.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Imam dobru i losu vest. Dobra vest je da cemo da jedemo.

Najčešći izgovor za rat.

ЛДП представља статистичку промењиву, која показује проценат наркомана и хомосексуалаца у бирачком телу Србије.

Čovek koji ima najveću želju da izađe na ulicu.

Pripadnik prijateljski nam nastrojenog naroda koji živi u komšijskoj zemlji Rumuniji. To je narod sa kojim su Srbi odvajkada bili u prijateljskim odnosima i jedini sused sa kojim nikada u istoriji nisu ratovali niti bili u konfliktu. Kad su se sticajem okolnosti našli na suprotnoj strani u Drugom Svetskom ratu, nisu uzeli naš deo Banata iako su im Nemci to nudili. Čak ni Kosovo nisu priznali.

U skladu sa tim, Rumun je u Srbiji uvredljiv termin kojim se označava prljava i jadna osoba koja uz to nema ukusa u oblačenju. Osim toga, kad god se pomenu Rumuni, obavezno je staviti do znanja kako su za vreme stare Jugoslavije oni za nas bili šaka jada.