Onaj lik koji u stvari ne navija ni za koga, nego prati ono što je u trendu da bi zadovoljio svoje duševne praznine. On je navijao za Volfsburg kad je osvojio titulu u Nemačkoj, lajkovao je stranicu Rosola posle pobede nad Nadalom. Njegovi omiljeni timovi su oni nastali preko noći kad se bušačima nafte iz tri lepe ili ruskim tajkunima digo tukson i da iz čiste zajebancije od FK Deronja naprave tim koji će lomiti noge Kristijanu Ronaldu u grupnoj fazi Lige šampiona i nedeljno zarađivati kao godišnji bruto nacionalni dohodak Papua Nove Gvineje. Licimerno ponašanje ovih ljudi proističe iz toga da ne mogu podneti poraz kao pravi ljudi, već to popunjavaju okretanjem na drugu stranu koliko god ona štrokava i ogavna bila. Oni nisu takvi samo u praćenju sporta i navijanju, oni su takvi u svim sferama života. Pola ljudi, pola Mlađa Dinkić.
- Kakav je to nakardni dres, u pičku materinu? - Brate, dres Anžija, šta hoćeš. - A ti kao navijaš za njih? - Da, još od malena. I moje dete će navijati za Anži! Osim ako Putin ne kupi Kamaz Čelni i dovede Balotelija u napad.
Natprosečno inteligentan čovek. Čovek koji je savršeno svestan u kakvom vremenu živi, i koliko su ljudi generalno podli, kao i spremni da gaze sve pred sobom zarad nekog sićušnog cilja. Biti mizantrop - to je vrlina.
Rečenica koju bi svako jutro trebali da ponavljamo, kolektivno kao nacija, jer iako na prvi pogled deluje kao da bi bilo dobro da ona otegne papke, to uopšte ne bi valjalo, zbog kulta krompira koji je izuzetno jak međ' nama.
- Brate vidi ovu Jelenu Karleušu. Što mi ide na kurac bre. Kako je neko ne ubije? Bože evo ti Karleuša, vrni nam Tošeta angela. - Jesi ti bre lud? Ćuti. Treba to stvarno da se desi, pa totalno da odlepimo. - Što bi odlepili? - Ma znaš kakvi su ljudi kod nas. Juče sam čuo od dvoje ljudi da je Ksenija Pajčin bila odlična pevačica. Čim neko capne, odmah je veličina. Zamisli neko rokne Karleušu. Pa ne bi mogli da živimo od onog njenog urlikanja. Pa evo pogledaj sebe prvog. Dok Toše nije bacio kašiku, pričao si kako je to jedan običan makedonski peškirić, a sada plačeš kad vidiš njegov spot i tvrdiš da je on bio balkanski Elvis Prisli, šta god ti to značilo. - Koja gnusna laž. Nikada za angela nisam rek'o da je peškirić. I Ksenija je bila odlična pevačica. Balkanska Bijonsi. Bog da joj dušu umetničku prosti. - Ma idi bre u kurac budalo. Šta ja tebi objašnjavam uopšte kad si srpski Forest Gamp.
U narodu poznatiji kao "oni sa Arene, oni sa Eurosporta 2, oni sa XtremeSportsUltimate 3". Vrsta za koju se smatralo da uopšte ne postoji na ovim geografskim širinama i dužinama i ovom govornom području. Jer ko normalan prati bejzbol, kriket, lakros i umjetničko jahanje sa izvođenjem dva performansa praćeno šaljivim skečom i imitacijom? E, sad su se pojavili oni! Par voditelja koji ruše granice. Praćenje normalnih sportova je toliko demode. Fudbal? Ne, biram tebe, kotrljanje sira niz liticu. Košarka? Ta budimo ozbiljni. Nafilovani su informacijama kao da prate te sportove odvajkada. Kombinacijom lucidnosti Duška Koraća i brzinom sipanja informacija onog genijalca sa 'RAI TRE' dovode do zbunjenosti prosječnog konzumenta TV programa a istinskog ljubitelja kvazi-sporta dovode do katarze.
-IIIII DAAAAAA, TO JE TO! DŽAVAHARLAL NEHRU, NAJBOLJI SPOLJNI INING UNUTRAŠNJEG FILDMASTERA TEHNODROMA JE POSTIGAO SVOJU TREĆU ŠESTICU U ČETIRI POKUŠAJA SADA VEĆ INDISPONIRANOG MAJKLA O'HANIJA! DŽAVAHARLAL, INDIJSKI SIMBOL KRIKETA! ODBRANIO JE SVOJE VIKITE! Jao, Saša, kakav je ovo meč bio! -Jeste, Dejane, odlična partija pre svega Nehrua ali moramo spomenuti i da je Gramzi imao samo 3,854 procenta za treću a 4,1122 procenta za prvu, što je u kombinaciji sa spoljnim autfilderom, koji, priznajemo, nije bio na svom prethodnom nivou od 40 procenata ka unutrašnjem, dovelo do problema u 14. trčanju, što ja nisam video, priznaću ti, još od onog finala kada su Rajn-Nekar Tajgersi izgubili u poslednjoj izmeni od Bengal Albino Armadilosa. -Ah, da, bilo je to strašno finale. -Da.
Sa tačke gledišta potencijalnog zeta, ukopanog u mestu kao mladi los kojeg je presreo čopor gladnih kurjaka, svesnog na čijoj se teritoriji nalazi, stvar koja je u rangu crnog humora.
Obećao je tata svojoj mezimici da će biti prijatan prema tebi, te će se suzdržati od klasičnih i pomalo arhaičnih "Koje su tvoje namere?" tipa pitanja. Ali nije matori lisac sisao vesla, zna on koga ti natežeš kad god ti se štrokavi miško digne, pa će ti zato oružjem u vidu podjebavanja vratiti milo za drago, sladeći se dok od tebe, naizgled opuštenog lika, trema pravi običnu sojku.
Ona: Tata, mama, ovo je moj dečko. On: Drago mi je gospodine, gospođo... Tašta: Dobrodošao! Možeš slobodno da me oslovljavaš po imenu. Tast: Mene možeš slobodno da oslovljavaš "Gospodine". Ona: Tata! Tašta: 'Ajde idite vas dvojica u sobu dok mi postavimo večeru.
- Znači ti si taj zbog kojeg sam ja morao danas da propustim lov. - Žao mi je ako ste zbog mene... - Pa što si došao ako ti je žao? - Pa ja... - Hahahah... Šalim se bre, ionako mi se nije ustajalo jutros. Sinoć sam se zapio sa nekim prijateljima. - Hahah... - Šta je smešno? - Ništa. - Pa šta se smeješ onda? Je l' ti smešno to što mi se sad ceo dan povraća ili što neću biti u prilici da skinem kapitalca? - Ništa, ništa. - Zezam se bre, šta si se ukrutio? Nego, je l' čuvaš ti ovu moju malu? Da je čuvaš sad, kasnije kad ostarite i kad tebi dođe iz guzice i glavu možda bude kasno pa ti ode kod komšije. Hahahahaha... - Nadam se da neće. - Što si tako ozbiljan, nisu ti smešne moje šale? - Pa jesu, nego... - Što se ne smeješ onda? Šta, ti samo voliš da se smeješ drugima, je li? - Pa ne, ja samo... - Opusti se bre, momak, ne ujedam ja. Idemo da jedemo.
Iz ugla uzvišene gospode, koja se nastanila u uži i širi centar Beograda: Linije beogradskog GSP-a koje saobraćaju do prigradskih naselja, u kojima je i bog rekao laku noć, a nema nameru da poželi "Dobro jutro." (čitaj Sremčica ili Rušanj). Označeni su različitim kombinacijama od tri broja, a varijacije u slaganju cifara, mogu se istražiti, prilikom zaposlenja u firmi, čije je sedište u Ugrinovcima.
Iz ugla običnih smrtnika, jedino sredstvo koje ih može odvesti do željene destinacije. Svetlo spasa prilikom hladne noći, u kojoj se smrzavaš k'o ciganče na vetru. Ukoliko se četiri godine voziš linijom, čija je početna stanica kod kafane "Malo Kijevo" na Vidikovcu, a poslednja špediciono preduzeće "Bora Kečić", autobuse lokalce, možeš da obožavaš ili prezireš. Neki od popularnih "Seljobusa" su redovni i povezuju centar grada sa prigradskim naseljima, dok su drugi lokalni, služe kao jedina nit koja povezuje Sjebanište sa Okoguzištem, a na iste se čeka i po sat vremena.
601,602 surčinski 511 Sremčica - Glavna železnička stanica, popularni "petsto seljak" 521 "pesto dvaes gedža" 542 stara linija, nekada među radnicima rakovačkog basena popularan kao "Konkord" 531,532 Rušanjci 533 "Grobljanac" okreće se kod groblja "Orlovača" 107 PADINSKA SKELA - DUNAVAC 110 PADINSKA SKELA - ŠIROKA GREDA 300 i kusur Zaklopača, Ritopek, Boleč 400 i kusur Sedneš na Voždovcu pa gde stigneš, stigneš.
Najveći nivo smorenosti koje jedna osoba, najčešće muškog pola i najčešće bez interneta može da poseduje. Igrica može da bude bilo koja podesna za tu upotrebu, ali su najčešći PES, NHL, NBA, Virtua Tennis i slične. Tako jednog dana kad te smori i osma epizoda iz desete sezone Saut Parka, jer si je milion puta gledao, padne ti opet na pamet da radiš ono što si i ranije radio: Daj bre, da na PES-u napravim moje ortake iz kraja kao tim pa da igramo s Barselonom kao šatro. Mada neko nema ni toliko ortaka, pa uzme i sam se napravi, a možda i dedu Milutina, i ubaci se u Barsu, na mesto Mesija i Pedra i bije s dedom u tandemu.
Ahahahahaha, kako sam napravio Cou, pojeo sam ga, dobro stamina 93, majke mu ga debele, ovamo...šta je bre ovo Jaw???ahahahahaha +7, brada ko u Dićte, jebote...dobro, znači sad ja, da stavim neke kulj cvidže, kstrae, dribbling speed 99, hihihihi...ahahahahaha, jao Bane, kakve dredove sam ti napravio, curved, +7...ahahahaha...
(malo kasnije)
Ahahahahaha, care, pa ti si car, Zmijo, sve sve, ali kako si uspeo šajkaču Mometu da staviš...ahahahahaha...E mogo si šut bolje da mi napraviš, menjaj to odma...99!
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Poznata marka audio i video uređaja. U Srbiji predstavlja naziv za Plej stejšn konzolu.
Srbin: "E aj idemo na neki Soni?" Englez: "To watch TV?" Srbin: "Ne bre, da igramo Soni, bre!" Englez: "To play TV?!" Srbin: "Aman Soni bre, ne seri da u Engleskoj nemate Soni?" Englez: "Whatever..."
