mjerna jedinica za :

- stepen liberalnosti srpskog naroda ( kad neko poput nje moze da opstane i ostane i to jos na medijima, to govori o tome koliko je sredina u kojoj zivi i radi pomenuta liberalna )

- stepen apatije srpskog naroda ( da nismo toliko apaticni, vjerovatno bi je neko uspjesno roknuo do sada )

- stepen gadnosti ( dajte molim vas, neko toliko ruzan ne bi ni trebao da se pojavljuje u medijima, bez obzira na ono sto prica )

Оправдање за свако могуће срање које се на овим просторима издешавало у последњих милион година, пошто нико не жели да призна да су људи жгадија и да су све засрали, те им треба жртвени јарац, јер се решавања проблема никад не би дотакли ни говњивом мочугом.

Група жена (и пар мушкараца) која само физички живи у Србији, а духовно доручкује цеђену поморанџу код Тифанија, пије кафу без кофеина у Монте Карлу, шопингује у Милану, руча слаткокисело пркно од јака фламбирано коњаком у Лондону, сере у Берлину, лудо се проводи и пије коктеле са тродневном омудином панде на Ибици, изненада упознаје осећајног Мирка, менаџера који обожава Лигу шампиона, безалкохолно пиво, сквош и ПЕС, заљубљује се на први поглед и то објављује Теи, Мии и Леи на ручку, онда цичи, скаче и пљеска рукама са њима, купује изазовни "Victoria's secret" доњи веш, пали миришљаве свеће по соби и пушта амбијенталну музику, сензуално води љубав са Мирком у 37 невероватних поза за побољшање секса, затим открива да и он воли Кејт Хадсон и да тихо јеца на крају "Титаника", бива испрошена на врху Ајфелове куле, "Да! Да! Да!", ангажује Владанку Целић за дизајн венчанице и ту им се живот завршава.

Mračna strana čoveka, vazda skrivana od pogleda, brižnih reči i dodira. Okeansko dno duše u kom se brčkaju zlokobni trenutci, uspomene, dogadjaji i boli, slike, lica, strahovi i krici - komešaju se i izrastaju u demone, one krupne koji šapuću, i sitne koji se samo smeju.

Tražio sam šiljata koplja, silni malj, mač iz kamena..Tukao ih, ubadao, mučio..Krvare, plaču, pa se opet smeju..Prežive.

Osluškivao sam božju reč, čekao znak, tražio sam odgovore u knjigama i ljudima, proklinjao ih, plašio ih besom i vatrom srca, pretio..Podvuku se pod neki kamen, sakriju u vijugavu pećinu, ćute, čekaju, izadju..Smeju se i rugaju.

Trčao sam brže od vetra. Srce mi je lupalo, pluća sagorevala bez daha, nisam se okretao..Stizali su, nalazili trag, kao prišiveni da su.

Šunjaju se noću, bude me kad je krevet topao i kad je najlepše, ne daju da spavam. Kažu ustani, ne damo da bežiš u san. Novi je dan, idi u kupatilo, umij se, operi zube. Nagovaraju me da pogledam ogledalo, virnem kroz prozor, stisnem bravu i zakoračim u raskoraku sa svetom, idejama i okolnostima, realnošću i željama, onim što je bilo i onim što želim da bude. Neumorni su..

Rastu kada se smanjujem, kada sam lenj, dokon i zavučem se u najlošije društvo - sebe. Utišam ih u društvu, uz pivo, pesmu, entuzijazam i nadu koja kao rado vidjen poznanik iskoči sama, u prolazu, niodkuda. Bace ih u zaborav samo jedna prava reč, osmeh, poljubac i zagrljaj, lep dan, dobra vest, sreća drugih i gozba za dušu. Tada se ja njima rugam, upirem prstom, zadirkujem ih poput malog deteta. Čekaju i ćute.

Kadkad polete, otrgnu sidro, kad duša krene na buran put da istera svoje i gurne kamen sa srca. Iseku mi šake, razbiju glavu, rasplaču me, izbiju zub. I onda opet u krug. Bude me pakosno radosni, rodio im se još jedan nasmejani brat, spreman da muči, ponižava i vredja, golica gde ne treba, psuje, kune, sprda se i smeje. Dajte mi nešto da popijem, recite mi nešto lepo, na licu mi načinite krivu, pa ću nekako i ovaj dan izgurati i podneti. Lakrdija, šala, paganski humor i lice dragog čoveka, neobavezna reč..I život, točak, nekako se otkotrlja dalje.

Demoni se retko mogu ubiti i pobediti, ali to nije najvažnije - važno je protiv njih se boriti, važno je da se sa njima ne saživi. Dok se duša jednog dana ne otkine i ostavi ih da sami umru u svojoj muci i pakosti.

Glupost. To se radi u samo Amerikama, Brazilima, Gvatemalama i ostalim necivilizovanim zeljama sa velikom crnačkom i latino populacijom. Kod nas, dakle u Jevropi, toga nema. E, sad, fora je što likovi i likuše ovde fore uglavnom skupljaju iz holivudskih filmova koji obiluju scenama trpanja u rč u bajboku, te tako tripuju da je i ovde ista situacija. Dakle, glupi amerski stereotip je prenet i na naše područje. U našim zatvorima moš ti se desi svašta, ali trpanje u senfaru ne. Zon je što se kod nas robijaši čak i ne tuširaju kao u filmovima, te sledeće rečenice ovde nemaju apsolutno nikakvog smisla:

Zaba koja je pobegla iz jedne narodne poslovice, maskirala se u konja i mnoge kovace sirom sveta ubedila da i nju treba potkovati.

Tako danas mnogi profesori prava ceo zivot posvecuju "nauci" ne znajuci da su isti protracili potkivajuci zabe....

Od kad je veka i ljudskog postojanja, čovek teži sreći i radosti, zadovoljstvima i uživanjima, u nameri da što više trenutaka svog kratkog života proživi lepo.

Tako su vekovima filozofi, mudraci, pesnici i učeni ljudi pokušavali da pojam sreće jasno odrede, ali pošto je ista ostala do pola definisana i samo donekle odredjena, došlo je do zaključka da je svaka sreća individualna, svako uživa na svoj način i zadovoljavaju ga i raduju stvari koje nekom drugom ne pružaju satisfakciju.

Na kraju se javio ogroman paradoks i problem : svako teži sreći i uživanju, a uživanja su sve manje pristupačna i čovečanstvo deluje sve nesrećnije. Ne samo meni - svakome.

Zato su počeli da se stvaraju odredjeni modeli po kojima bi čovek trebalo da bude srećan i zadovoljan..

Kada se prevrćeš po krevetu i češući se na hiljadu i jedno mesto, obliven znojem, što od vrućine, što od nervoze, budan sanjaš život bez komaraca i ostalih gamadi.