Kult, nastao kao rezultat reakcija velikog broja pratilaca i poštovalaca čuvenog Finčerovog filma, razvijen u prelazu iz XX u XXI vek. Filmski pandan kultovima (čitaj: sektama) Pink Floyd-a, Pantera-e, EKV-a. Sekta koja je okupila veliki broj mladih ljudi u pokušaju pravljenja nekog novog obrasca buntovničkog i anarhičnog ponašanja za novi postvudstok period u kome tehnološka i digitalna revolucija menjaju život običnog čoveka. Pored svega toga, velika je misterija kako je baš ovaj film uspeo toliko uticati na ljude raznih profila i statusa.
Kroz sam Finčerov opus vidi se ogroman uticaj Hičkoka, Polanskog, Linča i pokušaj da se napravi moderna metafora na potrošačko društvo kao takvo. I pored vidljivog uticaja pomenutih velikana, prosto je za nevericu status koji je taj film stvorio i nadmašio mnogo veća ostvarenja.
Tu vidimo uvek šarmantnu, zavodljivu i mističnu lepšu polovinu Tima Bartona, koja je samom pojavom unela misteriju u radnju. Ono čuveno u vezi nje "And suddenly, I felt nothing" postalo je životna deviza opskurnih i promiskuitetnih mladih žena koje to tumače kao "frajeru, misliš da si me jeb'o, a u stvari ja se tebe ni ne sećam", dok verovatno za film čuli nisu, ali bože moj, to je sad u trendu. Takva dominantna ženska buntovnica, kakva do tad nije viđena, u samom je startu osvojila simpatije wannabe zajebanih žena kod kojih se primeti latentni feministički šovinizam.
S druge strane, tu je neponovljivi Bred Pit. Koliki god jebač i hegemonista bio, prosto bi mu popušio kurac verujući da će se na tebe sliti ta mačo energija koju nosi. On je ovde perpetuum mobile koji iznova i iznova drži adrenalin i testosteron gotovo na nivou usijanja dok gledaš kako glupi svet u surovom kapitalizmu jebe do besvesti. U Tajleru vidiš potpuni vrhunac muškosti i dominacije, ne samo nad čovekom, već i nad celim usranim sistemom. Kad gledaš kako buržujima uvaljuje sapun od njihove masne guzice, prosto poželiš da svu muku svoju naplatiš i još se istoj muci kasnije u lice smeješ. Gledaš ga kako skoro pušta da ga sistemski izrod ubije, dok mu on kasnije svoju krv pljuje u lice, a ti tražiš način da sam učiniš isto.
No, ipak, najveća karakterna misterija ostaje čovek koji je, kako likom svojim, tako i ulogama, spojio hipstere, rokere, metalce, sataniste, čak i sa njima neke pametne - Edvard Norton. Čovek koji kao da je stvoren da prikazuje američke, od američke države plaćene, anti-heroje koji će ti pokazati da u svakom čoveku postoji određena količina bunta dovoljna da pokrene talas kolektivnog ludila. Koliko god bio konzervativan ili progresivan, Norton će u tebi probuditi buntovnika i terati te da, što se kaže, misliš svojom glavom i iz nje izbaciš korporativne uljeze implementirane u sivu moždanu masu.
Sama forma filma je fenomenalna. Tehnički genijalno odrađeno i tu se genijalnost završava i odlazi u besmisao i logičku rupu. I tu sledi konačno pitanje - šta je navelo toliki svet da u ovome vidi obrazac ponašanja kakvo bi želeo da ima i da u njemu stvori kult? U redu, odgovor se nazire - usrani kapitalistički svet i mediji koji po svaku ceni žele zatupiti čoveka i sprečiti ga da misli svojom glavom. Njima je čovek dobar dokle god kupuje i hrani potrošači aparat. S toga, treba podići ustanak. Jebeš pravila, ovaj život je naš i nećemo da nam ga kroji neka tamo korporaciju u cilju da napuni svoje usrane džepove. Treba ustati i reći NE tom sistemskom zatupljivanju običnog čoveka kome život nije samo kupovina i tržni centar. Čovek je mnogo više od običnog ekonomskog bića. Break the law, break the rules!
Ovaj film nam je to uspeo reći budžetom od 63 miliona dolara i zaradom od preko 100.
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Naši ćalci, u njihovo vreme, bili su najveći trsitelji. Šmekeri koji su šetali i po 5 riba dnevno. Nedeljom su hladili jaja pregrejana vikendom, a mogli su popiti kao četa vojnika stacionirana u Sahari 1944. godine.
Keve su, naravno, bile fine i vaspitane, umerene, ženstvene i pre svega nevine.
Istina je u stvari prosek. Bili su prosečni, baš kao ti i ja. Prosečno pijem, prosečno se zezam i prosečno teslačim jednu ribu. Zadesi se nekad i dve. Al jebote...
Moj matori je u moje vreme kitom armirani beton lomio!
I reče im : ''Idite sada, deco moja, i volite se i množite se dok vas ne bude toliko koliko i radnih ljudi''. I još im Gospod kaza i ovo: ''I iškolujte se, deco moja, u trogodišnjim školama jer vam više i ne treba a oni među vama koji to baš budu želeli neka idu i na Fakultet Sporta koji sam stoga a predviđajući tako nešto i izmislio. I naučite engleske izraze kao što su ''warm-up'', ''bench'' i ''gimme-more'' jer vam bez njih ljudi neće poverovati da ste ono što jeste.''
Tu se Svevišnji malo odmori pa ponovo oplete: ''I kad završite škole ne budite jevreji na pare, deco moja, jer ima dovoljno budala koje će misliti da baš VI možete da im pomognete da skinu svoje guzice i bokove te će vas skupo plaćati i darovima darivati. I kad nakupite dovoljno para i darova, otvorite svoje sopstvene teretane sa odvojenim prostorom za Jogu, deco moja, i ubirite još para i darova jer toga nikad dosta nije. I vodite računa o sopstvenom telu i koži. I oblačite se u leopardovu kožu i ogrtače. I stavljajte puder, deco moja. I cepajte se u čmar. ''
Amin.
- E, gde ćeš, Makili...? - Imam trening. - Nisam znao da išta treniraš... - Pa, eto - treniram. Imam i personalnog trenera, ako baš hoćeš da znaš! - Hmm... A, ja imam kitu kojom bih ti taj celulit skin'o i bez da mi platiš, pa ti razmisli!
Upotrebljava se za prozivanje starijih neženja koji su počeli da ćelave.
-Je li Žare, kad ćemo da zalijemo? -Otom potom, ima vremena... -Šta bre ima vremena, bolje požuri, da ti deca kosu makar zapamte. Pogle, zalisci ti se do peta protežu! -Aman, mani me se čoveče...
Tužna konstatacija žene ili devojke kada joj dođe iz dupeta u glavu, i kad prepozna da pređašnji dobrodušni otirač za noge, kakvim vas je smatrala, jeste u suštini muškarac, koji ima svoje ja, i petlju da se bori kroz život. Tu padnu reči tipa "Bila sam mlada, bila sam luda".. uz kobajagi nevino trepkanje očima uz bambijevski pogled širokih zenica, dok se suzica u kraj oka nazire, prebacujući muškarcu krivnju, igrajući veoma podlo na kartu slabijeg pola. Čisto da ne poverujete sebi da je to neko ko vam je ostavio ranu na srcu veličine budžetskog deficita Portugala. Al' zajebi!
Sad si bambi, a? A kad sam odvajao od studentskih usta da ti kupim cveće, a ti se smejala što imam samo jedne patike... Al' zajebi, nisam ja toliki pičkopaćenik... bolje mi je otići kod kurve, ona bar novce šalje porodici u Moldaviju, možda i neko izmalteriše štalu od toga... a i fino mi dostavi račun. Čist račun, duga ljubav! Ona za razliku od tebe, priznaje kojim se zanimanjem bavi. Ona prodaje telo za evre, a ti dušu, draga moja...
