Имагинарна сила која држи све конце у рукама. Сива еминенција одговорна за сва дешавања у држави. Нема име и презиме, нема лик. Не појављује се, не говори, али су јој дјела очигледна. Сви знамо да постоји, све нас је оштетила барем једном, али ако нас упитате да уперимо прстом у њу, нећемо моћи то учинити.

Веза завршава школу. Веза запошљава. Веза убацује пицопевца преко реда код доктора. Веза мијења дотрајале бубреге и цијепа казне за саобраћајне прекршаје. Веза држи у кућном притвору оне који су за затвора. Дотична те на листи за добијање стана шукне испод црте. Не погађају је тужне судбине оштећених. Бескрупулозно гура своје пулене напријед. Упитате ли неког од њих за везу, одмахнуће главом и направити се луд. Можда чак ни он не знa ко је веза у ствари. Можда је тетак из централног комитета само маска за нешто веће, нехуманије и мистичније. Нешто што сеже далеко изнад перцепције првог испод црте за добијање стана.

Туполики метални одливак који се усудио назвати се ножем, иако не поседује ни оно најелементарније што сечиво треба да има – оштрицу. Саставни део званичног јеловног прибора и узрок нервирања на бројним светковинама, овај пљоснати артефакт био би кадар засећи једино ровито јаје или Добро јутро на 30 степени и то смицањем. За све остало треба бити спреман на дуготрајно мукотрпно натезање, кидање, шкрипу по тањиру и уопште упропашћавање ужитка званог оброк.
Ово оруђе налази зато алтернативну примену: за отварање разних заглављених и запеклих поклопаца, за одшрафљавање крстастих шрафова (ако има шпиц), затим за окопавање цвећа, те за претње дуготрајним клањем са неизвесним исходом.

Примитивна средина не постоји, постоје само примитивни људи, а таквих има у свим срединама. Међутим, за поједине београдске госпође (даме), то што неко није рођен у Београду чини га примитивним, јер је забога, са 19 први пут видео трамвај, претходно први пут угледавши зграду са више од 4 спрата. То што неко долази из такве "примитивне" средине постаје јој главни аргумент у расправи, колико год да дотична госпођа није у праву. То најбоље знамо ми дођоши. Истина, наилазимо на одличан пријем код већине, али опет неки мисле да су Богом дани јер су "проходали на асфалту" или јер су им плућа "пуна олова".

Cви они који на бини стоје иза Борисава Ђорђевића, познатијег ширим народним масама као велики, недостижни, ултрасрбин, Бора Чорба. За већину оних који се изјашњавају као обожаваоци "Рибље чорбе" потпуно непознати, мистериозни и, на крају крајева, небитни људи, јер свако може да лупа у гитару али да пева као Бора - никад. Музичари који су дали немерљив допринос музици бенда, готово једнак као и поменути фронтмен, а који за то нису добили никакав кредит. Такође, музичари који су свој таленат и умеће ставили у службу човека који је њихов хард рок бенд годинама посељачивао и на крају га претворио у облик који има данас, када је просто срамота изговорити да "Рибља чорба" и хард рок имају нешто заједничко. Најзад, музичари који су свесни да је њихово време одавно прошло и да више немају енергије да нешто промене. Уосталом, и једини разлог зашто и даље стоје иза Боре Чорбе.

Мирослав Миша Алексић - Басиста, оснивач бенда. Рођен и одрастао у центру Београда, имао приступ страним рокенрол плочама када Југославија није знала шта је грамофон. Седамдесетих провео неко време у Америци, присуствовао концерту "Лед Цепелина". По повратку у земљу, обогаћен искуствима, основао хард рок бенд "Ес-о-ес" (који ће, након што им се Ђорђевић придружи, променити име у, шта друго, "Рибља чорба").

Мирослав Вицко Милатовић - Бубњар, један од оснивача, поред Алексића. Јако млад, вођен звуком "Блек сабата", започео каријеру у хеви метал бенду "Борн" а након распада се прикључио Алексићу. Једини који је покушавао донекле да испољи свој таленат пројектима са стране, али су сви прошли незапажено, у сенци матичног бенда.

Видоја Џинџер Божиновић - Гитариста, бенду се прикључио након што је Бајага, свестан да ће целог живота ћутати и свирати акорде онако како му Бора нареди, напустио бенд. Рођени брат великог Зорана Божиновића из прогресивне "Поп машине". Свирао у хард рок супер групи, "Рок машина" и "Дах"-у. Човек који вероватно ни данас не верује шта свира и шта га је снашло.

Никола Зорић - Клавијатуриста, једини у бенду музички образован, није ни био рођен када је бенд основан. Човек који се, након последњег великог концерта "Рибље чорбе" у Арени 2013, још увек пита шта ради са својим животом. Њега и његов соло бенд, са којим је наступао као предгрупа, публика је извиждала и негодовањем отерала са бине, јер га нико није препознао.

Да, ово су људи који свирају "пао сам у севдах ко шљива у говно", "празилук ми из дупета вири", "зашто увек курцу свирам" и још сијасет других "хард рок" песама и који би, да су могли да виде шта ће данас настати од њих, извршили харакири још '85.

Ustaneš u 4 ujutru, jer ti je medved srušio kolibu. Boli te tukidid za sve, znaš da kad upališ vatru neće biti komaraca, a i tvoji neće brinuti da te nisu pojeli vukovi kad vide dim, pa će na miru s komšijama da bacaju kamenje s ramena. Baba ti isprži zečetinu što si sam ulovio, uff, kako je tada zečetina dobra bila. Usput te izbičuje, preventivno. Odeš do trgovca i za pet srebrnih dugmića što si zdipio od onog putnika koji je prespavao u selu, kupiš pola kile pečenog kestenja od kojih nenormalno mnogo prdiš. I trgovac te izbičuje, jer si goluba pustio već u radnji. Ako je subota, u 10 sati odeš u centar sela i gledaš kako spaljuju veštice sa okolnih brda. Ručaš šta ukradeš, jer ti je muka zečetine, a ćale otišao da ratuje pod vođstvom župana Vukana, pa nema ko nešto da ulovi. Onda odete kod komšije i kradete mu trešnje, umažeš se kao svinja, keva te izbičuje, jer si komšijinom malom odsekao prst kad je hteo i on da proba jednu koju si već ubrao. Dođe i komšija kod keve, jer ti ćale nije tu, pa te i on izbičuje kad vidi trešnje. Ako ipak nisi krao, keva će da ugreje ceo bokal vode, umesto pola, da možeš da opereš dupe, proviriš kroz prozor, vidiš dlakavu Zoricu kako se pored sveće svlači pred spavanje i srećan legneš i utoneš u san.

Ne letva volana, već obična čamova letva, često je deo opreme starijih četvorotočkaša u Srbiji.
Oskudacija i finansijske dubioze su od mnogih domaćih vozača napravile vrhunske budž-majstore i improvizatore. Pored kombinovanih klešta, parčeta žice, krstaka i šrafcigera u prozoru, i obična letva je našla svoje mesto u obaveznoj opremi i pokazala se kao multipraktična.
Uz pomoć nje se podboči hauba, kad ona šipka volšebno nestane, ili gepek, kad amortizeri oslabe.
Ako se negde u bespuću zaglavi, vozač letvu podmetne pod točak da ima šta da uhvati.
Ako vozač menja gumu na rastresitom terenu, letva dobro posluži kao oslonac za dizalicu, (da ne tone u zemlju) ili ako je auto truleks u pragovima, letva postavljena između dizalice i auta, sprečiće penetraciju stuba dizalice u unutrašnjost mezimca.
Može poslužiti i kao podupirač za slomljen naslon sedišta. (specifičan problem posle jebačine u Jugiću)
U slučaju obračuna sa drskim vozačom na nekoj raskrsnici, letva se pokazala i kao izvrstan kalkulator.
Kad čo'ek malo bolje razmisli, češće nam u šoferskom životu zatreba solidna letva, nego komplet za prvu pomoć.

Najesti se ko car. Besplatno, obimno, kvalitetno i na kraju još primiti platu za to.

Autor i voditelj nekad interesantne emisije, koji je od jebavanja po sibirskim vukojebinama i skandinavskim pripizdinama, svoju emisiju sveo na opšti krkanluk po obližnjim selima. Od čuvene Čukotke, koju je RTS reprizirao više od reklama, Memedović nije snimio emisiju dalje od Beograda 100 km u poluprečniku.
Ionako gostoljubivi domaćini, svoju gostoljubivost podižu na viši nivo, jer Bože moj, ću izađem na televizor a Memedović sa ekipom to sve vešto koristi i jede ko izgladneli solunac, pa makar povod za emisiju bio totalno banalan.

Један од првих *мајндфакова* у нашим животима.

Као мали наишао си на нешто веома интересантно и ти би да останеш још, али твоји журе а ти им дајеш до знања да нећеш кренути са њима, па које? Нема! Али убрзо сконташ да и ти итекако полазиш...