Kafanski život
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Srbine!
Вероватно највеће усмено признање које маса српског живља може да додели страном држављанину за заслуге овој земљи.
Тежина ове титуле може се мерити са орденима Милоша Обилића и Светог Саве. Онај који је добије, овим чином бива прихваћен као пуноправни члан Небеског народа, што се сматра посебном привилегијом достојном само највећих.
Добија се усмено, спонтано и изравно од стране самог народа на одређеним скуповима као што су митинзи, протести, спортске приредбе и слично.
Ако сте којим случајем, на пример, Белгијанац и чујете своје име обогаћено епитетом националне припадности српском народу, сматрајте себе омиљеним и вољеним.
Познато је да Срби себе сматрају веома посебним. С тим у вези, ова титула са собом носи много више од пуке припадности некој нацији. Ово је посебан статус човека, једна карактерна особина, ознака и етикета којом сте извучени из мора просечних и обичних. Такође, да се приметити да ниједан други народ на овај начин не исказује поштовање. Никада нећете чути да нпр. маса људи у Барцелони, заслужном Холанђанину узвикује "Јохане - Шпанче!", чиме ова титула добија још већи престиж.
Наравно, није увек случај да се овим признањем награђују само странци.
Уколико је особа већ српске националности, онда овај епитет служи само као потврда чојства дотичног.
- ЛОТАРЕ СРБИНЕ!
- КЛЕО СРБИНЕ!
- ПУТИНЕ СРБИНЕ!
- НОЛЕ СРБИНЕ!
- ТЕО СРБИНЕ!
Isek'o ga ko burek za poneti
Уништио га. Убио бога у њему.
(Браћа Мусић надгледају окупљање османлијске војске на Косову Пољу 1389)
Стефан Мусић: Лазаре, држ' дер ову опрему за надгледање, ти говори шта откријеш, ја ћу да бележим.
Лазар Мусић: Чек само да размонтирам ове скаламерије... Двоглед- ту, сталак за двоглед- ту, термална камера- ту, детектор за високи напон- не знам ни кој' ће нам курац кад високи напон није ни измишљен, инфрацрвена... 'де је инфрацрвена, јеб'о те Сварог!
Стефан: Откуд ја знам 'де је инфрацрвена, ти си паковао ствари!
Лазар: Како сам ја паков'о ствари, пизда ти материна, кад нас посл'о кнез Лазар са већ спремљеном опремом?
Стефан: Ај' не сери него причај шта видиш доле.
Лазар: Е овако- на детектору високог напона, ништа- баш сам зачуђен; на осталима, с лева на десно: анадолијска прва чета, анадолијска друга, румелијска прва...
Стефан: Кад су формирали већ румелијске чете?!
Лазар: Па нису ти то Мађари да им треба петнес' година да скупе 200 људи, то су бре Османлије, то боја, то квалитет, еј! Него пиши даље- румелијска друга, акинџијски одреди, помоћне хришћанске трупе, опет акинџије, нека була с добрим дојкарама, још једна була с добрим дојкарама, још једна, мало дебља... а не, грешка, то је Мула Јусуф од акинџија.. даље иду јаничари, румелијска трећа, султанов шатор, пет волова на ражњу, неки имам, анадолијска трећа, Бајазит који је напео неку Туркињу у мисионарској... чек' бре мало, откуд муслимани знају за мисионарску?
Стефан: Мајмуне, то се тако зове, сви људи знају да мисионари воле згуза.
Лазар: Ау, ја то нисам знао.
Стефан: Па нормално ниси знао кад си девица од дваеспет година.
Лазар: Не ији гованах, него пиши даље- опет јаничари, неки дервиш игра неко њихово коло, опет акинџије, и то би било то.
Стефан: А де су им анадолијска четврта и пета?
Лазар: Па побио их кнез Лазар кад су му крали трешње доле у Плочнику.
Стефан: Крали му трешње? Е јесу цигани, свега ми.
Лазар: Тебра, немој да си политички некоректан, то су сад Роми, тужиће нас трибуналу у Нанту, еј.
Стефан: Добро, јесу Роми, ко да је сад то битно, него стварно их Лазар побио?
Лазар: Ма исек'о их к'о Смиљана бурек за понети.
