Neverovatno je kako neki ljudi znaju da se transformišu po potrebi. Svako od nas zna nekog perverznog bolesnika koji čim namiriše estrogen momentalno doživljava neverovatnu promenu. Od najgoreg šabana postaje slatkorečivi svilenko. Od Ajs Nigrutina do Sergeja Ćetkovića u sekundi. A ako ste neoprezni, napraviće od vas šabana pre nego što shvatite šta se dešava.
Šaban: "Đe ste drkadžije, šta činite? Džepni bilijar, a? Boli vas kurac u dupetu, hehe... hhhrrkk!!(šlajmara ko glava kupusa izleće na zemlju). Što sam video pičku malopre, krv ti jebem...sisetine desetka! Digao mi se kurac, umalo se nisam ugušio, hehe...ima l' neke pičetine kod vas, a?" Ja i ortak: "Ma evo čekamo Đoleta, nema ništa..." - Slučajno nailazi naša koleginica. Upoznajemo ih. Šaban: "Oh, pa niste mi rekli da poznajete ovako lepu devojku. Neću vam to oprostiti, hehe. Privilegija je upoznati vas, gospođice." Ona: "Pa hvala...šta vi radite?" Ja: "Ma evo čekamo onog mentola Đoleta...ne znam gde je dosad. Ne znamo gde nam je Đoka, da prostiš:))" Šaban: "Što si bezobrazan, Vukiću...pa devojka je tu, kontroliši se malo. :okreće se njoj: Vidiš ti s kim se ja družim, samo me blamiraju. Nego, i ti si krenula dole? I ja idem, ajde da se sklonimo od ovih šabana pre nego što opet izvale nešto!"
- Mama, mama, deca mi se smeju što imam pileće grudi i kažu mi da sam klempav.
- Boli te kurac sine, ti si aerodinamičniji od njih, a samim tim dok bežiš od robota ljudoždera otpor vazduha je manji i ti si brži, dok ti uši ne dozvoljavaju da se odlepiš od zemlje i postaneš lak plen pterosaurusima... Neka se gone oni u pičku materinu, ti si mamino savršenstvo.
Ono što je nepotrebno, nebitno, izlišno, suvišno i prekomerno. U jeziku, usmenom i pismenom izražavanju, govoru i pisanju redundantnost se dobija i postiže korišćenjem, tj. upotrebom reči, sintagmi i jezičkih sklopova koji imaju i poseduju isto, tj. istovetno i identično značenje i smisao, kao i ponavljanjem i repeticijom misli i ideja koje su već iznete i ispoljene prethodno odnosno ranije. Takođe osim toga, čestim, učestalim i frekventnim pisanjem, beleženjem, izgovaranjem i kazivanjem sinonima nastaje i stvara se efekat, tj. dejstvo i učinak redundantnosti.
Pogledati, videti ili obratiti pažnju na pleonazam.
Konstatacija jutro posle kada te pitaju kako je bilo u gradu.
Odeš sutradan sa društvom u kafić gde si sinoc popio i špiritus iz lampe, kad tamo na ulazu stoji precrtana slika sladoleda, kućnog ljubimca i tvoja dodata pored, takođe precrtana...
Hemija. Varnica na relaciji između dvoje ljudi, bez koje se ne može razviti prava veza. Sve njegove priče, žvake, razvlačenje solaža na gitari, potpisivanje za Čukarički, a kasnije i za Deportivo, neće nadmašiti jednostavni kontakt očima između dvoje pravih ljudi na pravom mestu. Ni njene kratke suknje, izbacivanje poprsja, pozdravi na hodniku i kolutanje očima, neće postići ništa, sem možda podizanja jarbola ispod njegovih pantalona. Sa njom će se osećati kao da čita ono što je Opra u svojoj zadnjoj emisiji preporučila, umesto knjige koja ga zaista interesuje.
Bez žiške, njene priče se neće čuti od Kanzasove balade "Prašina na vetru", koja odzvanja u njegovoj glavi, njena ruka iako topla, činiće se kao ledena flaša BIPovog piva, izvučena sa dna Obodovog zamrzivača, a kada treba da je poljubi, neće osetiti ništa sem guranja jezika u praznu, sterilnu teglu za pakovanje kornišona. Ona će se njegovim fazonima u početku smejati, dok će joj ubrzo postati interesantne, koliko i izvale Šurdinog ujaka, nakon dvesta četrdeset sedmog praćenja serije "Vruć vetar". Vremenom će se udaljavati, jer im je na samom startu nedostajao osnovni element. Kada je on prilikom samo jednog njenog pogleda, srećan kao ciganče kad se popne na traktor, kada shvati suštinu pesme "Otrov" Alisa Kupera, i kada se nakon uzimanja njenog broja, prvi put plaši da pet godina star, deformisan telefon, ne padne na zemlju i izgubi memoriju, e to je jebena žiška.
- Brate, si još sa onom ribom? - Nisam brate, ne mogu nemam žišku za nju. Nisam hteo se foliram... - Ti br'te, ako tako nastaviš, slobodno spakuj alat na tavan, i preseli se na Svetu goru. Kak'e žiške, kak'e pičke materine? Grabi šta ti se nudi!
Neverovatno inteligentna jezička kovanica koja se smeši sa stotinu oglasnih tabli u Beogradu.
Plod rada desetina "pi-ar-menadžera" zaposlenih u novinama "24 SATA". U prevodu na srpski jezik trebalo bi da znači "gradske gradske novine", ali.... Trebalo bi nešto da znači.
Ako ne razumete - niste dovoljno urbani.
- Znači urbano brate, samo nek je urbano. - Molim? - Znači, vrh, brate... znači, ekstra vrh. Ekstra. - Molim? - Ekstra.
Jedan od odličnih primera veštačke inteligencije. Samo inteligentan program može da bude tvrdoglav. I da sam odlučuje. Ako je rešio da vam ne da da tabelu metnete baš tu, neće i to je. A ako je rešio da ovaj tekst mora da bude uvučen, biće uvučen, i možeš samo da ćutiš. Ostaje ti samo da ga slušaš i da plačeš.
Osvojiće to čudo svet i praviće terminatore, ja vam kažem.
Ako je religija tu da objasni zašto, a matematika tu da objasni kako - onda je filozofija tu da nam objasni kako je "kako" u stvari "zašto", "zašto" je u stvari krokodil, a krokodil je u stvari samo jedan veliki vrtlog patnje, svetlosti i vatre, a svemir se nastavlja i nastavlja zauvek, dok ne dođeš do kraja gde džinovski gorila baca buriće na tebe.
Dva neispravna upaljača od deset dindži, od kojih jedan ima plin a nema kremen a drugi ima kremen a nema plin. Provereno kada su zajedno rade skoro kao zippo, bar dok ovom jednom koji nema kremen ne nestane plina.
