Она није риба, није пичка, није мачка или не дај Боже 'рава. Није ни госпођица а ни госпођа. Није ружна. Није јебозовна. Превише је ћутљива да би је имао за пријатеља, а превише паметна кад нешто каже да је не би регистровао. Дружи се са још једном или две, њене врсте. Не обраћа пажњу на друге, а није надмена.
Једноставно, она је једна од оних душа које су закасниле неких 500 година са инкарнацијом, па уместо да је ушла у неку Јулију или Дулчинеју она је ушла у Драгану или Милицу.

Опуштенији од дединих муда у облику трешњица близанкиња у служби пирсинга на бабиној десној сиси. Јебени шаман кулирања. Он облаке не сматра стазом, него им даје прилику да уживају у његовом ходу.

На стејџу је боготац. Док фронтмен мора да заводи спиком, док бубњар од свог зноја полако ствара језеро испод себе, он ужива. Глава гитаре је усмјерена ка звијездама, показујући гдје се тренутно налази онај што њене жице милује прстима попут љубавника који је занат испекао тако добро да ће га генетским путем пренијети на своје синове.

Основно, a често и једино наставно средство на многим српским факултетима. Како су видео-пројектори и уопште ИТ опрема постали јефтини, раширила се и употреба презентација, које сада користе скоро сви професори. На свој начин.
Предности су бројне:
- Професор је направи једном и после треба само да је ажурира. То додуше никако не стиже да учини, иако Земља више нема само 6 милијарди становника и Windows XP није најновије чедо Мајкрософта.
- Не пише књигу, не прави скрипту, стави лепо 25 редова густо куцаног текста по слајду и тако се добије истовремено и материјал за учење и презентација. То се зове хибридно учило. А и шуме се сачувају, онако успут.
- Професор се не прља кредом и не кваси оним бррррр… сунђером. Практично је бесконтактан, а ако се слајдови сами мењају, може да држи руке у џеповима и бави се спортом.
- Не мора ни да се оптерећује лекцијом: све је на слајду, ако запне, само чита, ако га мрзи и да нешто прочита, пређе на наредни слајд (“ово прочитајте сами”).
- Може се убацити покоја Über-кул слика из КлипАрта или са Интернета (испуњавајући дидактички принцип очигледности дакако): Џери беси Тома о криволинијски интеграл или Светлана Бојковић са натписом у облачићу “Господе Боже… деутеријум”.
- На крају, професор не мора чак ни да сам прави презентације: наћи ће се пар студената који ће то урадити као семинарски, за рестлове од поена (на неким ”факултетима” за читав испит). Чисто ради ефикасности наставног процеса. Наставник је онда растерећен и може се посветити професури.

Pastorče javnog servisa. Uprkos nacionalnoj frekvenciji po gledanosti negde između TV Radovanja iz Uba i svrljiškog Saturn Plusa.
Dok je prvi program oduvek bio informativna velesila vladajuće klase, puneći glave plebsa poput onog kad si Ridler u Betmenu sprži mozak, satnica drugog kanala se popunjavala restlovima novogodišnjih emisija i uzbudljivim serijalima tipa “Dinamika oseke na Foklandima” i “Tajni život štitonoše Vuka Brankovića”. I dobro, bilo je i sporta.
Treći kanal je imao svoju publiku, bilo je tu neke avangarde, bilo je roka, autorskih emisija, a drugi program je ostao drugi, dvojka.
Kako koja delatnost propadne, prebacuju je na drugi kanal. Vojska pukla – baci “Dozvolite” na drugi. Poljoprivreda u buli, daj “Znanje-Imanje” na drugi. Kad bude prestalo da svanjava, prebaciće i Jutarnji tamo.

Uprkos nekim kao pokušajima da se promeni imidž, i dalje na obodu margine pažnje gledalaca.

Појава да се животиње коришћене у псовкама родитеља мењају и расту са самим дететом.

Кључан сегмент дугометражних реклама производа који људима из темеља мењају живот. Било да је реч о медицинским средствима као што су магнетни мидер против рака и екстракт лемурског белог бубрега против дијареје или насушним асесоарима: силиконском држачу скротума и електронској штипаљци за нос, ништа не може заменити препоруку искреног гласа спашене душе која вам преноси своје искуство.

Можда су рођени с тим, од оца Џонсона и мајке Џонсон, са Q10 ензимом у ћелијском једру и мисијом да редефинишу појам интензивне неге као козметички израз.

Они су лепи и блистају. Цакле се од микса папуанског бисера и вучјих бобица, које продиру дубоко у епидерм, штите и подмлађују. Ђавоља маст им обавија зглобове, а влашке голосеменице сежу у лигаменте и они постају људи од гуме, кадри да изведу 41. позу из Кама Сутре. Сатима.

Они трепћу својим екстра-волуменом од трепавица. Успорено на пет FPS-а, изазивајући плиму влажних емоција оба пола и терајући Имлекову кравицу да падне у депресију и овердозира се росном луцерком.

Они се стално мажу. Крему носе свуда: на плажу, у кафић, на утакмицу, на планинарење, на плаштење. Њихова кожа има невероватну упијајућу моћ и стално иште још, још, а кутија је магична и креме увек има, што је природно кад је крема регенеративна.

Они су племенити и желе да помогну. Свима деле по кутију препарата: сисатој риби са спрата, бубуљичавом клинцу на игралишту, а старцу у парку, са борама ко хомољске изохипсе, туткају онако у спусту на ролерима, а он са задршком од три атеросклерозе маше у знак захвалности.

Сви одмах постају лепши и бољи људи. Клинац изгуби бубуљице и порасте, те ожени рибу са спрата (која је коначно повратила влажност и pH), а старац из парка се подмлади за 20 година, прода кућу у Борчи и постане познати клабер.

Kompjuter u prenesenom značenju.

Израз крајњег дивљења према нечијем умећу. Врхунац скила. Доминација. То ти је оно кад мајстор одради нешто и ти изневеруеш...кад си клинац па се надаш да ћеш и ти тако једног дана, ал оћеш курац, далеко си ти од тог нивоа. Твоје знање је куртон, јад и беда, наспрам умећа једног јединог, ненадјебивог...ћаће.