Основно, a често и једино наставно средство на многим српским факултетима. Како су видео-пројектори и уопште ИТ опрема постали јефтини, раширила се и употреба презентација, које сада користе скоро сви професори. На свој начин.
Предности су бројне:
- Професор је направи једном и после треба само да је ажурира. То додуше никако не стиже да учини, иако Земља више нема само 6 милијарди становника и Windows XP није најновије чедо Мајкрософта.
- Не пише књигу, не прави скрипту, стави лепо 25 редова густо куцаног текста по слајду и тако се добије истовремено и материјал за учење и презентација. То се зове хибридно учило. А и шуме се сачувају, онако успут.
- Професор се не прља кредом и не кваси оним бррррр… сунђером. Практично је бесконтактан, а ако се слајдови сами мењају, може да држи руке у џеповима и бави се спортом.
- Не мора ни да се оптерећује лекцијом: све је на слајду, ако запне, само чита, ако га мрзи и да нешто прочита, пређе на наредни слајд (“ово прочитајте сами”).
- Може се убацити покоја Über-кул слика из КлипАрта или са Интернета (испуњавајући дидактички принцип очигледности дакако): Џери беси Тома о криволинијски интеграл или Светлана Бојковић са натписом у облачићу “Господе Боже… деутеријум”.
- На крају, професор не мора чак ни да сам прави презентације: наћи ће се пар студената који ће то урадити као семинарски, за рестлове од поена (на неким ”факултетима” за читав испит). Чисто ради ефикасности наставног процеса. Наставник је онда растерећен и може се посветити професури.