Daćete mi jedan osmeh
Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.
Jutros. Prilazim pekari Friteza. Red ispred barake (više liči na golubarnik napušten s početka prošlog veka nego na mesto gde ljudi jedu, al' zato burek prste da poližeš). Vreme tmurno, oklembesili se ljudi, savilo glavu i staro i mlado, računaju verovatno kako da se uklope sa skresanom platom i ubogaljenom penzijom. Mlado devojče ispred mene odustaje i oslobađa mesto. Ostadosmo samo nas desetak muških da pouzimamo hranu i begamo. Al' ne biva. Unutra kao da tri radnice porađaju četvrtu ili se dešava neka grđa muka. Ote se prdež gladnog stomaka jednom deki, pronese se karaburmom, a ja konačno uđoh unutra po svoje nutrijente. Zastoj. Četiri žene bezizraznih bledih lica nesvesno glume loptice za fliper, zuje iza pulta, odbijaju se o zidove, vraćaju se, lutaju, odlaze po nešto, donose ništa, niko ne dobija uslugu. Mislim se u sebi: “hoćete da vodite državu, a ne mož' da se organizujete da nam podelite po burek i jogurat, ne tražimo mnogo!“ Nekako dođe na red debeljko kome spakovaše u džakove četvrt pekare, odvuče svoju guzičetinu i gladne oči i oslobodi mesto njemu-kralju doskočica i motivišućih fraza. Iz okovratnika maslinasto zelene jakne (najverovatnije iz seknd henda vojnog otpada) promoli se špicast, tanak nos, i čovek progovori:
- Jednu lepezu sa sirom, kiflu sa džemom, jedan osmeh, i jedan jogurt!
Kad čuše ovo za osmeh sve radnice se nasmejaše (čudo jedno), jedna pokri prazninu gde bi trebalo da bude zub (ili dva, tri) i prasnu u smej:
-ći ći ći ći
Radnica sa tetovažom na vratu (mlado pičence, onako nije loša, samo ko zna koliko je ta istetovirana ako je i šiju popunjavala, na nadguzju je verovatno scena usekovanja Jovana krstitelja u hd koloru) isto pršte u smeh pa prionu na kasu.
Dok si reko sirnica svi bismo usluženi i sretni.
Izađoh sa svezanom kesom napolje, a ono sunce granulo.
Opština Rakovica
Beogradski Pekam. Granica Beograda sa onim što je Beograd, a ne bi smelo da bude Beograd. Opština u kojoj se ko šare na zebri prepliću naselja u kojima dominiraju Zvezdaši sa onima u kojima dominiraju Partizanovci. Brdovita ko San Francisko. Ima prirodu lekovitu ko u Černobilju. Mesto u kome se naselje sa desetospratnicama graniči sa prašumom u kojoj može da vas izede anakonda. Najbombardovanije mesto u Evropi posle Drugog svetskog rata. Penzionerski raj, pa na površini prečnika pet-šest kilometara sadrži desetak kafića i desetak kvadratnih metara kulturnog i zabavnog sadržaja. Glavni izvor prihoda "Poštine" kablovske televizije (realno, da nije rakovičkih penzionera, svi bismo prešli na nešto bolje). Sedište FK IMR, koji je osamdeset i neke izbacio Zvezdu iz Kupa Maršala Tita (dobro, ovo moćno zvuči, ali je netačno). Nekada se u njoj nalazilo slavno Kijevsko jezero (danas isušeno), na kome su jednog vikenda 1905. godine izblejali Mileva i Albert Ajnštajn, i to iste godine kada je on objavio teoriju relativiteta (ovo moćno zvuči, i tačno je!). Sadrži soliter, za čiji krov mi je Aca Baron rekao da se na njemu nalazi ispravni helikopter koji niko ne ume da pokrene. Sadrži istoimeni srednjevekovni manastir, u kome su sahranjeni mnogi crkveni VIP-jevi, uključujući i Patrijarha Pavla. Šešelj je tu otpočeo pohod na vlast i slavu.
Kao posebnu turističku atrakciju, izdvajamo resničko jezero Pariguz, često nazivano i beogradskim kupalištem budućnosti. Kada ga za šurnaest godina srede, ja vala ne ulazim u vodu, neću da me izede kakav mutirani grgeč.
interfon
jednostavan i nadasve koristan izum koji se pretvara u ultimativni generator patnje, bola i poniženja vršeći ulogu medijuma između strana A i B, u kojoj je:
strana A: Vi sa mučkim napadom dijareje
strana B: Vaša izvetrela baba.
(jednog subotnjeg popodneva na basketu...)
ogi: E momci nek me zameni neko, moram da palim gajbi i'am proliv najstrašniji..
...
(par minuta kasnije, ispred svoje zgrade, na samo nekoliko metara od svog stana što znači i od WC šolje)
ogi(zvoni na interfon....):........
baba: Halo, ko je?
ogi: Baba ja sam otvori brzo vrata..
baba: A ti si, ja mislila ti u školi..Je l' zoveš s mobilnog?..
ogi: Baba ispred zgrade sam a ti pričaš na interfon, otvori mi brzo vrata!
baba: Šta? Da ti pozovem brzo brata?
ogi: e ništa zaboravi..(zašto se meni ovo dešava....ništa zvoniću Sanji, kako se beše preziva, Stanković valjda..)
Stanković: Halo?
ogi: E Sanja otvaraj mi vrata brzo usrah se...
Stanković: Nije ovo Sanja dušo, ovde njena baka Slava... Lepo od tebe što si se javio, mogao bi da svratiš na slatko, znaš kako ga baka Slava lepo napravi..
ogi: Jaooo bre, teta Slavo otvorite mi vrata molim Vas, to nije telefon to je INTERFON, samo pritisnite to dugme.
baka Slava: Šta? Ne znam ti ja srećo s tim internetom, to Sanja po vazdan sedi za onim modernim televizorom i ide na neki fejzluk, saću ja da je pozovem...i da, pozdravi mama Smilju...
Sanja: E Ogi saću ti otvorim vrata, baba se opet predozirala "Politikom"...
Ogi: Sad više ne moraš, spusti mi samo s terase lavor i sapun..
Izlazak na ulice
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima.
Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta.
Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.