Посљедњи зраци сунца септембарског поподнева падају на иглице борова испред гимназије, а сјена њихова крије клупицу са двоје младих матураната. Он сједи прекрштених ногу и на помало похабаној гитари свог старијег брата пребира по жицама тражећи акорде које је цијелог љета вјежбао док му прсти не поплаве, само за њу. На њему једноставна црвена мајица са Че Гевариним ликом као знак револуционарног духа којег носи тај период ђачког живота, и плаве похабане левиске које је наслиједио од брата студента. Благо разбарушена црна густа коса одаје бунтовни дух младића који се сав предао умјетности, а сјај у оку испод густих обрва одлучност да заузме своје мјесто у координатном систему космоса.

У овом тренутку, сав његов свијет, знани и незнани, сједи на клупи поред њега и игра се прстима. Крупне очи позициониране су на немирне прсте у крилу, а лице блиста анђеоским сјајем од одсјаја који се рефлектује о мутно стакло прозора на првом спрату школе. Матурант подиже поглед са жица и гледа дугу плаву косу која се, скривајући танки врат, попут лабуђег, разлива преко танког тиркизног џемпера. Кроз главу нашег јунака брзином свјетлости проструја идеја да би могао да изрецитује пјесму из Петраркиног Канцонијера. Ма не, ко зна како би она могла то да схвати... "Хајде, будало, ко зна кад ће ти се указати оваква прилика опет!", храбри самог себе и покушава да прикрије на лицу унутрашњу борбу коју у њему воде кукавица и романтик. Одједном, лаганим тоновима гитаре придружи се помало несигурни тенор.

"Блажен био дан, месец и доба,
година и место, предео и време,
кад су моје усне задрхтале неме,
а њене ме очи свезале к'о роба."

Одједном, престаде игра прстима, и крупно око плавишице пресели се на њега. Румене усне заузеше формацију осмјеха. Примјетивши искру у њеном оку, одлучи да на тренутак одложи почетак друге строфе и да се препусти умилној мелодији гитаре која се одвајала са жица. Међутим, хармонију мизике и погледа прекиде мелодија Нокиа тјун са њеног телефона. Он престаде да свира, а његова Лаура журним покретима извади телефон и одговори на позив. Забаци косу, поглед усмјери на другу страну и уочи црни Џип у коме је сједио главни школски мангуп коме је све било дозвољено због татице, највећег градског тајкуна.

"Важи, идемо...", одговори она у слушалицу и журно покупи своје ствари. Окрете се према младом умјетнику и крајње озбиљно му рече:"Извини, морам да идем...", и журно потрча према колима која су чекала. Није више било оне искре у оку која му је била важнија од свега. Младић промрмља да је отпоздрави, а вилица остаде благо да виси, оцртавајући на лицу збуњеност и невјерицу. Рика испод хаубе и шкрипање гума одвезоше његову Лауру од њега, ко зна гдје... У грудима га нешто стеже, неки чудан осјећај усамљености, а грло једва допусти да себи промрмља у браду: "Вранци вранца вуку." Дубоко уздахну и у себи замоли Бога да је тај вранац, проблематични богатунски син не освоји за себе и поведе у кас по стрмпутици...

Наслонивши браду на стару гитару ћутао је који трен, а онда се намјести у положак за свирање. Са гитаре се оте музика, а готово плачни глас поче стих:"А шта да радим, када оду пријатељи моји, када оде дјевојка на коју, бацам очи..."