Peče čiča rakiju
Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к'о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.
На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ' сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с' ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.
Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: "Ајмо, ђецо, да се иде за послом!". По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула... Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ'о нас ђед да престанемо, ал' не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ' окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал' нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди...
Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.
Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л' је нормалан... Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.
Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к'о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: "Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју". Мени се стегло грло, једва некако проломих: "Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!" Насмјеши се најзад и рече: "Мани ме, него дедер запјевај!". Није било врдања, па започнем: "Чича пече ра-акију", а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.
И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек'о ракију.
Посвећено ђеду Небојши.
Komentari

'вако.
Овим приградским фићфирићима желим да кажем да могу да ми се напасу доњих руња у енормним количинама. Ја им нисам крив што су бетонско сивило и недостатак љубави из суровог окружења око њих направили емотивно сакате болиде који нису у стању да одмакну дупе од компјутера на коме могу да дрве курац и да хране его стварајући мисао о томе како су иберкул лукови.
Овима којима се допада захваљујем на стрпљењу и подршци.

a jebiga ljutiš se na negativnu kritiku, nije fora. Dobar si autor, mnogi vole taj stil, a poneko i ne. Treba da prihvatiš to. To betonsko sivilo koje spominješ nije razlog da ne ukapiram tvoju defku, i moj deda peče rakiju i sve to što si napisao stoji, ali mi se ne dopada ta romantizovana slika previše podseća na Radoševe serije, jednostavno prenaglašena patetika, uopšten opis starca u koji se uklapa 99% deda na selu bez nekog detalja koji ga izdvaja, napisano stilom četvrtaka na pismenom iz srpskog, ni trunka humora, rastegnuta radnja, ...ma nije mi leglo i kraj.
ovako neki stil bih plusirao sa zadovoljstvom: http://vukajlija.com/zivot-preko-grane/609046- DB
...Zakljucao kapiju,jedan bezobrazan sakri se za kazan pa mu popi rakiju,ojsaaaaa.Plus i zvezda...

Милетов стил је потпуно сличан овој дефци Крпо, ја сам имао дилему да ли је то Миле писао пре него што сам дао плус, али неке ситнице су ме одвратиле од те помисли. Нисам ни замишљао да ће то бити Митке. И то ме је баш пријатно изненадило, можда ово није баш прави начин да се пише *дефиниција*, јер ми ово више нека животна прича преливена дебелим слојем носталгије, али опет, довољно за велику реч хвале јер се дечко потрудио и КОБЈАСНИО.
ПОЗЗ
Pa nije baš sličan stil sa Miletovim, ali su u istu metu gađali. Samo je mile to oštrije nekako odradio. Postoji publika za ovakve stvari i treba da piše svako onim stilom koji mu najbolje leži. Jeste životna priča, ali je previše uopštena - nosi vunene čarape, jelek, ima sede vlasi, ustaje rano, peče rakiju... životna priča treba malo da bude originalnija i da ima neki lični pečat kao ova miletova.

Зато што је Миле неприкосновен у тој области, ту нема приче, а Митке се испробава, и не можеш рећи да му покушај није вредан хвале, о плусу да и не причамо.
То што је мало мејнстрим, у овом тренутку није битно, јер је ТО његов деда, какав год он да је, прича је реална. А оригиналност би повукла за собом и неке догађаје које би морао да измисли.
Овако је дефиниција настала. Баш у ово вријеме, тачније 24. јула је годишњица смрти мога ђеда, те сам подстакнут тим желио да оживим неко сјећање на њега. Читава прича написана је лаганим дескриптивним тоном како не би замарала при читању и како би се уклопила у тај временски (јесењи) амбијент. Иначе, у свему томе је провучена поука о пролазности. Тренутак кад ми каже да запјевам означава то да треба уживати у тренутку као да ти је он посљедњи. Сад, ко допре до тога, благо њему. Ко не, слободно може да тури минус. Што кажете да личи на идеалну слику села из филмова Радоша Бајића, ја сам то тако видио и мени је то искрено најљепши период у животу. Ствари које се једном раде и завјек остају у сјећању. Усиљене пошалице које би се допале свима на Вукајлији нисам убацивао из разлога што сматрам да би оптеретило додатно причу и скренуло би са саме теме казивања.
ДБСК <3
- N
Mnogo bljutavo. Za dnevnik.

To ovo? Pa ne primjećuje se, imaš pravo.
