Gleda svoja posla.
U vrijeme demoktratije, jebote. U vrijeme kad nam je demoratija dala za pravo da imamo svoj stav, nema veze kakav je , ali da je stav. Kad možeš izasrati šta god hoćeš, i kome god hoćeš, i u dosta slučajeva proći nekažnjeno. Šamar je četristo do hiljadu i dvjesta maraka danas, a plata četri stojanke, pa ti udaraj budale kad lupaju gluposti.
Danas je čak poželjno živjeti tuđi život, kao što je Slobodi iz Mrkonjić Grada poželjno imati lijevog beka koji zna ući malo u sredinu a ne samo pravolinijski se kretati jeb'o mu pas mater.
Dobri su to ljudi, ne treba ih dirati, neće glava zaboliti od njih. Ako ih ne zajebavaš.

Вино пије Краљевићу Марко
С побратимом Топлицом Миланом,
А када се вина понапили,
Проговара Топлица Милане:
Побратиме, Краљевићу Марко,
Добро тебе јесте ово вино,
Још да нам је стамболског хашиша,
Би веома нама добро било!
Знадем једног старога дервиша,
Арнаута Хаџима Љимаја,
Што за један перпер оку даје.
Одговара Краљевићу Марко:
Не будали, Топлица Милане,
О каквоме Арнауту збориш?
Кад подвикнем из грла бијела,
Долетеће Равијојла вила,
И донеће горских трава разних,
Биће нама до зоре весеља!
Што велио, тако учинио,
Виче Марко из грла бијела:
Посестримо, Равијојла вило,
Де помози побратиму своме,
Јербо нама досадило вина,
Па би пили вилинскијех трава,
А тако ми срећа не помогла,
Хоћу теби дати товар блага!
Откликује са планине вила:
Није злато ни сребро ни злато,
Већ је драго што је срцу благо,
Ево теби биља свакаквога,
Али немој ове гљиве јести,
Јербо можеш настрадати љуто.
Насмеја се Краљевићу Марко,
Насмеја се из грла бијела,
Па он узе вилинскога биља,
И што узе у десницу руку,
Све у грло он сасу бијело,
А Топлица Милан не смијаше,
Већ сокола посла Арнауту,
Да му овај хашиша донесе.
Гледа Марко, све му дошло мило,
Разних боја свуда по чадору,
Шарац људским гласом попијева,
Топлица се у хрта премеће,
Два му Сунца зашла пред очима,
Два Мјесеца млађана изашла,
А по њима коло од Турака,
Циче зурле, бију таламбаси,
А на Турком главе ни једноме!
Ту се Марко обрадов'о јако:
Мили Боже, ја добријех трава,
Да ме јуче Муса погубио,
Не бих знао шта пропуштам јадан!
Утом му се нешто наоблачи,
Неста виле, неста и Шарина,
Неста бјела свилена чадора,
И Топлице, њему побратима,
Неста Марка, ал остаде Марко,
И то Марку врло чудно беше:
Да га има, а и да га нема.
Кано да је без снаге остао
И без снаге и јуначког тјела,
И постаде Краљевићу Марко
Ситна књига коју пише други,
Чита себе Краљевићу Марко,
Не може се чудом начудити:
Не пише га онај по хартији,
Нит по чему другом што се пише,
Већ по нечем кано огледалу,
Ил шареном зиду некаквоме,
А у плочу некакву тукући,
Са стотином све ситнијех слова.
Па све чита Марко Краљевићу:
Ој јуначе, Вукашинов сине,
Што у моју ситну књигу дође,
Књигу ситну, али о јунаку,
Хоћу тебе сада да проводам
Кано ти што добра Шарца водиш,
Кроз будуће оно што ће доћи,
И будуће ти видети можеш,
Јербо доста појео си трава,
И још ситну гљиву неједицу,
Од које је многи јунак страдо.
Ту се Марко зачудио јако,
Ал је крено куд га овај води
Као сламка међу вихорове,
Толико је остао без снаге.
У чудну је вилајету Марко:
Као да је у дворима неким,
А ко мрежа зидани су двори,
У одаје некакве удара,
Али то су канда стране неке,
Не могаше јадан разумети.
Удараше и десно и лјево,
Док га онај гласом не упути:
Море, Марко, прибери се малко,
Пробај ући у какву одају,
Те ми причај шта си угледао.
Намери се Марко на одају
Са дверима од разнијех боја,
Канда су унутра паунови.
На дверима Фејсбук написано,
А унутра, чудо и несрећа!
Не може се дисат у одаји,
У њој седи и женa и људи,
Колко има у гори дрвећа,
Па још више да је петсто пута.
Ал да седе, ни по муке томе,
Већ о себи свако штошта збори,
Ставља слике некакве пред себе,
Ил од других исте преузима,
Па их неким даје, другим крије.
Ту ни лица сваки други нема,
Већ сви носе неке образине,
Неки јесу у гори дрвеће,
Неки јесу из пјесме јунаци,
Неки јесу кано горске звери,
А за неке не мож' ни казати,
Јер брат брату ни на шта не личе,
А сваки се дере да га чују,
Кано Турци кад одеру јарца,
И гуслари некакви се чују,
Јал су српски, јал су можда турски,
Јали саски, јали су арапски,
Јали неко мачке наке коље.
Прекрсти се Краљевићу Марко,
Дозва Бога и Свету Неђељу,
Па изиђе из тог гадилишта,
Своју да би не запрљо душу,
Закорачи некаквим лагумом.
Глас му рече: линк си изабрао
Који води у чудну одају,
Ту посматрај, Краљевићу Марко,
Па опричај шта си угледао.
Осврну се око себе Марко,
Око њега љепоте ђевојке,
Ја свака је кано Равијојла,
У свакој су зуби од бисера,
Обрвице морске пијавице,
Милина их било погледати,
И од српске вере, и од турске,
И црнијех колко иште душа,
А и жутих ту помало бјеше,
Свака стоји за својим пенџером,
А пенџери нису ко у Срба,
Већ кроз пенџер сву одају видиш.
Загледа се Краљевићу Марко
У пенџере једне цуре младе,
Једва има осамнаест љета,
А тако јој и на пенџер пише.
Ал уђоше до два Арапина,
Црни врази кано ђаволови,
А она се стаде увијати
Ко бештија сотонска некаква,
Па хаљине скидати са себе,
Оста гола међу Арапима.
Све је ово разумео Марко,
Љубио је и он Арапкиње,
Ал кад Арап седло на се стави,
Клече земљи кано коњиц врани,
А она га ђевојка зајаши,
Стаде бичем да га гони црна,
Па је њега пјена попанула.
Кад се она мало издовољи,
Тада приђе другом Арапину
(А овај се веће разгаћио)
Те му поче устима чинити
Што крштена никад не би душа,
А Арап је све за косу вуче
И говори само *оу бич јее*.
То се беше огадило Марку,
Те се Марко растужио љуто,
Не зна куд ће, не зна ни како ће,
Кад на двери од једне одаје
Он угледа икону од злата
Слику Светог Саве и Исуса
И другијех слатких светитеља.
Глас му рече: Ту је чет о Цркви,
Добро пази шта ћеш угледати.
Тамо уђе Краљевићу Марко,
И срце му Сунце огријало:
Тамо виђе лепу Грачаницу,
Раваницу, а и Сопоћане,
И још цркву Пресветога Саве,
На Врачару, усред Биограда,
Којино смо отели од Угра!
Стаде Марко од среће плакати,
Кад угледа: празне стоје цркве,
Око њију урлају гомиле,
Сви урличу ко враг да их гања,
Све би они затрли Турчина
И срушили танке минарете
Све одавде па до Цариграда,
Ал нит знају светог Оченаша,
Нити српски кано људи зборе,
Нити јесу за оштро сјечиво,
Ил за ата ил за копље љуто,
Већ ко стока штоно само блеји,
Тако они њему изгледају.
Посрами се потомака Марко,
Рече себи: дјеце не имати,
То је срећа српска понајвећа.
Па кад виде оца чрнорисца
Како другог чрнорисца јаше,
И угледа пресветог владику,
Како с момком ко дјевојка леже,
И угледа другога владику,
Како леже са децом нејаком,
И мудрога оца Патријарха,
Наследника српске славе Саве,
Како од тог све окреће главу,
Нешто пуче у грудима Марку,
Нешто му се у очима смрачи,
Па он крену куда не видећи,
Ал га вихор ухвати некакав,
Носаше га, њему се чинило,
Три године и неколко дана,
А када је себи дошо мало,
Над њиме је била Равијојла,
И побратим Топлица Милане,
Са очима кано крв јуначка,
Све пушећи из луле хашиша.
Проговара Краљевићу Марко:
Е тако ми Бога и живота,
Посестримо, вило Равијојло,
Нећу више пробат твојих трава,
Већ с Топлицом пушити хашиша
Заливати хашиш рујним вином.
Него мени једно реци право:
Чудан санак ја сам сада снио,
Не могу га теби ни испричат,
Већ исповест дати свештенику;
Јесте л' у њем ишта заистину?
Гледа њега Равијојла вила,
Гледа њега, па све сузе рони,
И не хтеде одговорит Марку.
Неста вила у гори зеленој,
Оста Марко за њом гледајући,
А тешко му беше у грудима,
Па он досу пехар хладна вина
И повуче из луле хашиша.
Те ноћице није спаво Марко.

Песма написана за такмичење
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego

Evropa 2025-e
Nakon krize i zatezanja odnosa unutar evropske unije, ostaci bankrotirane Grčke sa svoja 2 ostrva napuštaju evrozonu.
Kreće lančana reakcija nezadovoljstva unutar Unije i primer Grčke slede Španija, Portugal i Slovenija. Nezadovoljna Nemačka upozorava da neće tolerisati takvo ponašanje i daje rok za vraćanje duga godinu dana.
Srbija vešto koristi upražnjena mesta u Uniji i dobija datum pregovora za 2056 godinu.

Eskalacija 2026-e:
Rok je istekao. Nemačka bez upozorenja vrši invaziju na Španiju i Portugal, dok Rusija i SAD apeluju na njih, ali se ne mešaju.
Nakon invazije na Španiju, nezadovoljne nemačke pokrajine AP Francuska i AP Belgija raspisuju referendum za odcepljenje.
Stogodišnja Angela im poručuje da mogu da joj se sagnu. Sukob se
polako približava Balkanu.

Balkan:
Nakon krize i početka rata u Hrvatskoj vlada histerija i oduševljenje. Država ponovo uzima naziv NDH, ponovo je
aktuelna priča o tisuću godina istorije, na top listama broj jedan je
Tompsonova obrada Danke Deuchland. Otvoren je novi Jasenovac.
Obe srpske porodice sa hrvatske teritorije su zatvorene.
U Srbiji upozoravaju na 20 000 ubijenih Srba u novom Jasenovcu. U
BIH već 27 000 žrtava, uglavnom nevina deca i žena, iako im niko još
uvek nije objavio rat. SAD upozorava Srbiju na zločine u BIH.
Uvidevši ozbiljnost situacije doživotni predsednik Nikolić i general Vučić
ukidaju presudu Dačiću, pa pokušavaju preko njegovih veza da uspostave vojno-obaveštajnu saradnju sa Namibijom, Senegalom i Nauruom.
Uspevaju u svojoj nameri. Albanija vrši nuklearne probe i veliki
deo njenog stanovništva gine usled greške u proračunu. Ostalo ih je jedva
50 miliona živih (većina na Kosovu).
SAD ponovo upozoravaju Srbiju.

2027-e
Evropa gori. Nemačka je sila broj 1 i drži pod okupacijom 50 procenata EU.
Ovoga puta nema ko da joj se suprodstavi.
Balkan i pored tenzija još uvek miruje, ali nakon niza pogibija i nesrećnih slučajeva u BIH i Albaniji, SAD uz podršku Hrvatske, BIH i Albanije objavljuje rat Srbiji. SB UN odobrava intervenciju. Ruski predstavnik za vreme glasanja odlazi u wc i propušta priliku za veto. Čeka se prvi napad. Napadi kreću iz BIH. General Vučić sa osmehom prima tu vest i zahvaljuje se Bogu što oni prave istu grešku kao i Austrougari 1914. pa napadaju preko Drine, ali euforija kratko traje.
Tomahavci i stelt bombarderi udaraju sa gotovo sto odsto preciznosti. Srbi mole za pomoć bratsku Rusiju. Rusi šalju 150 popova u pomoć ali kasno, jer kopnena invazija je počela i Srbija kapitulira nakon 12 minuta teških borbi. Beograd pada, a Čeda postaje predsednik okupacione vlade.
Koštunica je šokiran i prosto ne veruje kad mu pričaju šta se desilo. Toma i
Aca su pobegli u nepoznatom pravcu.
Ivica je nestao.
Nakon 6 meseci okupacije, u Srbiji se formiraju dva Narodna pokreta.
Četnički, predvodjen liderima Obraza i 1389, a sa druge strane Partizanski,
predvodjen Joškom Brozom. I jedni i drugi odugovlače sa ulaskom u
borbu. Prvi čekaju da im se članovi opunolete, dok su drugi i pre bilo
kakve borbe van stroja zbog proseka godina boraca koji iznosi 79.
Dok je u Srbiji status kvo, u Bugarskoj izbijaju nemiri zbog propuštene prilike
da se Srbija napadne sa ledja.

2028:
Sukob se premestio na Bliski i Daleki
istok. Severna Koreja i Kina napadaju Japan i Južnu Koreju, ali to nije bitno.
U Srbiji konačno gine prvi okupatorski vojnik nakon godinu dana od
okupacije. Gazi ga vozač GSP-a kome su otkazale kočnice. Ameri u znak odmazde streljaju sto studenata Megatrenda.

2029-e
Četnički pokret dobija svoje prve punoletne članove, a Partizanski donaciju od 350 kineskih veštačkih kukova.
NOB počinje.
Prve borbe se odvijaju u okolini Beograda, gde prva Zemunska jurišno udarna pajser air max brigada, pod komandom Mladena Obradovića napada Američke vojnike koji ručaju u Skadarliji. Ranjene su dve konobarice, bubnjar, tamburaš i pevač. Među vojnicima nema povređenih. Malo kasnije istoga dana partizanska jedinica upada na sudjenje za rehabilitaciju Draže Mihajlovića. Prepad je neuspeo. Bilans borbe je 3 slomnjena kuka, usled borbi sa 2 portira Palate pravde. Nakon dve razočaravajuće akcije obe frakcije rešavaju da započnu ono što najbolje umeju, to jest bratoubilački rat. Posle konsultacija sa američkom administracijom dobijaju dozvolu da ratuju izmedju sebe, ali pod uslovom da ni jedan okupatorski vojnik ne bude povredjen. Obe strane pristaju.

2032-e
Rat je gotov!
Nemačka je konačno novi vladar evrope, a granice sveta znatno su izmenjene.
Srbiju napuštaju okupatori, ali gradjanski rat traje i dalje, mada se privodi kraju. Amere nije briga.
U BIH su nevine žrtve u stalnom porastu iako im još uvek niko nije objavio rat. Hrvatska se okreće ljudskim pravima i piše novu istoriju.
Albanija polako obnavlja natalitet. Bugarska se vraća proizvodnji robe za šverc.
Grčka renovira svih 6 preostalih hotela.
A Crna Gora? I pored neučestvovanja u ratu Crna Gora proglašava pobedu, deli ordenje, imenuje heroje i piše guslarske epove...

Srce pumpa, krv ključa, vratna žila bije ritmom hiljadu bubnjeva, dok se iz grla hiljada mladih, napucanih momaka otima ovaj stih ponosa i lokalne samouprave! Bohore, decxko, pokrij tu tetku na plećki, Smare, ljepoto, omaži taj majonez sa bicepsa - ovde je primerke napucala brza hrana a tetovirala priroda...ili *ćale*, dok je još bio u mogućnosti, phahaha. Gde je to "ovde", pitate? Znajte, tako nešto se ne pita, hnjo. Tako nešto se ZNA i to, ako ne iz nekih drugih razloga, onda zbog radi lične bezbednosti. Ono, matori, kročiš u verovatno najopasniju teritoriju na svetu, tu endemsku beogradsku opštinu (otkinuće me zbog ovog "beogradsku", al' zaslužio sam) naspram koje i Bronks, i Harlem deluju k'o amiške vukojebine a brazilske favele kao godišnji odmor za vaše unutrašnje organe, nači, ne bi bilo loše znati gde i dokle se ta teritorija uopšte prostire. Što se ortodoksnih Zemunaca tiče, tu dileme nema: na severu je sâmo nebo granica, dok je na jugu to čuvena i po svemu legendarna palačinkarnica "Pinokio" u Karađorđevoj ulici, ta mitska "point of no return" kota, to omiljeno fast-food stecište zemunskih lobanja s početka ovog oproštajnog pism...***NAČI, BATEEE, SAD SI REKO BEOGRADSKA OPŠTINA I NIKAD VIŠE, ŠČUO???***

Jedna od metoda procesa učenja pri čemu se opisivanjem poznatog objašnjava nepoznati pojam.

Klasična turska kafa se kuva tako što se na vrućoj plotni, u praznoj džezvi, zagreje mlevena kafa pa prelije kipućom vodom iz druge posude. Za razliku od te, klasična srpska kafa se kuva tako što se u kipuću vodu doda kašičica kafe pa se džezva vrati na plotnu da provri još jednom.
Poznavaoci procesa kuvanja jutarnje kafe svesni su problema koji tom prilikom nastaje. Naime, mlevena kafa pliva na površini vode i potrebno je da se promeša kašičicom. Međutim, kafa nije spanać s belim lukom pa da možeš mešati kako želiš. Ona reaguje sa vrelom vodom tako što krene da kipi.
Rešenje se nametnulo iskustvom, kašičicom se lagano meša samo po vrhu tečnosti tako da se kafa polako sjedinjuje sa vodom i lagano uzdiže do površinskog ruba džezve. Uspešno skuvana srpska kafa ima zadovoljavajući nivo pene na površini tečnosti, a nije prekipela pri mešanju.

U davna vremena dok je Perun skid'o junf Vesni istovremeno se podsmejavajući Odinu koji je bajdevej bio homoseksualac pošto je redovno drk'o na gluteus Amon Raa, isto furundžije iz područja donjeg toka Plavog Nila, na dnu neba, to jest zemlji, vodila se epska bitka za prevlast nad tim ko ima veći kurac. I tako je sve počelo...

Slovni simbol kojim se najbolje može označiti specifična glasovna promena prelaska "a" u "o", nastala na tlu semberskih sela. Čita se nameštanjem usta za izgovor slova "o", da bi se kroz nos izgovorilo "a", uz neizostavno odugovlačenje i zavijanje. Zvuči otprilike ovako: "oooOOOA".

Crnilo stari moj, i nećeš se spasiti. Zapravo, to je ujedno i poslednji trenutak, jer život posle toga ne postoji. Čak i kada te ostavi savršena žena tvog života, i kada te ispuni najteža bol, to je nešto opet sa čim se živi. Budiš se jutrom sa njenim imenom i psovkom na usnama, ali živiš. A, ovo, matori, ovo je sasvim druga priča.

Ovo si živio, ovo si disao. Gledao u Boga nag i ti si postojao. A onda si čuo ciku stakla i sve je otišlo u kurac. Neko je izvukao svako sutra pod tvojim nogama.

Prvo saznaješ da ti otac nije svemoguć. I to potiho boli, ali samo tebe. Niko ne smije da zna. I taj rak kojim te izjeda raste. Onda vidiš da je i majka sasvim obična. U nekim trenucima dosadna čak. Ti je voliš i mrziš se zbog toga. Pa onda žena koju si volio. Još je tu pored tebe, budi se, ali drugačija. Vidiš u njoj mašinu za rađanje, dojenje... Ortaci imaju svrhu i ti je vidiš i to te opet razjeda. Spontanost je nestala i sa njom mističnost. Sada vidiš u zvijer i vidiš svoj poraz. To je sve što te okužuje.

U početku još pokušavaš da se otrgneš. Zvone ti riječi "vježbom do savršenstva", ali ti u svemu vidiš samo ponavljanje bez cilja. Ponekad se zapitaš da li si možda prešao igru, ali kako nema sretnog kraja, odnosno nema kraja uopšte. Samo u nekom momentu zaspiš i to bude to. Iako je sve davno zaspalo, samo je ovo zvanično.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Онај тренутак, кад као главни везни играч, капитен и креатор игре свога тима, станеш на ценар терена и крампонима нагазиш бубамару одозго, подбочиш руке и погледаш терен око себе. Досадашњи део утакмице си трчао као суманут, било те је на сваком делу терену, уклизавао си, постављао главу где други не би ни ногу, скоро се помакљао пар пута са противницима, а код судије си већ записан у тефтер због оштрог приговора.

Ситуација на терену није нимало наивна, губиш, јеби га, живот те ломи како стигне, он игра лагано, без по муке, на сваки твој пас он има два спремна играча да га пресеку, сваки твој шут вешто блокира, а овамо му је теже отети лопту него Барселони, о смисленој акцији ни не помишљаш. И колико се ти више упињеш да преузмеш контролу игре, толико он игра лаганије, али са више опасности по твој гол. Дакле, време је да промениш тактику. Он ће свој посед лопте свакако остварити. Твоје је само да чекаш контру, доћи ће и твоје шансе на ред, па коју искористиш.

И тако, заузмеш бусију и чекаш... И све то буде! И прође...

Најдуже коло. Коло које траје цца четреспет минута, и састоји се из неколико кола. Због чега је знано и као Франкенштајн коло.

Свира се на средини свадбе, негде кад се изнесе печење. Сврха му је да се разбуктале страсти смире, већ пијани мало отрезне, и да се остали довољно издувају до врхунца - до тренутка када се погасе светла и у собу уђе торта на три спрата украшена кинеским прскалицама, док оркестар свира "Моји су другови".

Камиказа коло служи и да потенцијалне удаваче пред кибицерима покажу своје тресуће облине, као и издржљивост, а теткама да покажу да још нису за бацање и разбуктају давно загашену ватру код својих мужева.

На крају је обавезан аплауз ретким преживелима, који су поносно остали на бојишту, црвени као булке, знојави ко тркачки коњи, неки у прединфарктном стању, али поносни попут пауна.

   Неки ће се разочарати али није боем свако ко се напије. Најлакше је унезверити се алкохолом, битан је процес напијања док је оно после напијања најбитније.
   Боем неће никада изговорити "субота је, олешићу се вечерас" из више разлога...прво што му није битно то што је субота јер је пијан минимум 4 дана недељно(а можда и није, тешко време дошло), друго што боем то не планира већ зна да му свако вече може отићи у том правцу и треће-боеми се тиме не хвале, то је њихов стил живота па би то било као да просечан човек изјави да ће ићи на посао.
   Боеми се не сликају за фејсбук у пијаном стању, боеми се склањају у страну да пију своје "тотално пасе" пиће. Не узнемиравају остале госте иако сви остали гости узнемирују њих. Праве веће рачуне у локалима сумњивог санитарног квалитета него боеми у покушају на риверу, саунду и брауну.
   Када боем ломи чаше њему се опрашта јер особље види да то ради чисте душе и из чистог мерака, не да би привукао пажњу или направио инцидент већ због немогућности да на други начин каналише своја осећања. Када муне паре певаљки међ дојкаре она се не буни. Чак јој је и драго да је успела да га натера на тај чин јер то показује да зна свој посао, да га је погодила у живац. Знаће она да није сељачина, боемима се то види на лицу, на први поглед. Сељачина за овакав гест добија шамар од ње и најмање дислокацију вилице од осталих гостију.
   За њих је кафана институција, друга кућа а не место где се опија пред одлазак негде где "има риба". Они нису ту јер је ту јефтиније, они су ту због устајалог ваздуха, металне пиксле, слободног стола у ћошку, особља са подочњацима и кафанског инвентара попут карти, шаха, домина, пикада и билијара који вуче у лево.
   Поштујте боеме. Не замерите ако вас гурну на путу до клоње, згазе поред шанка или поврате на потиљак. Не ради они то из зле намере. Боље им платите пиће.

Pišem ovo kao upozorenje samom sebi. Najgori scenario.

Jutarnja kafka nije kafa, to je proces. Proces razmišljanja uz prvu, jutarnju kafu poslije neprespavane noći. Oluja riječi, pljusak rečenica i cijelih tekstova sa grmljavinom i flešbekovima. Milion pitanja. Nula odgovora. Nevidljivi sud. Osjećaj krivice iz apsolutno nepoznatog razloga. Preispitivanje soptvenih životnih grešaka koje to u početku nisu bile, bar nisu trebale da budu. Zbunjenost i nerazumjevanje sopstvene situacije. Kako je došlo do toga? Gdje sam pogriješio? Koji me je kurac natjerao da dignem kredit? Od kuda mi pravo da sjebem sopstveni život? Ko je mogao da zna da je ta fina, dobra cura koja je odgovarala i majci i drugovima bila samo faza u radjanju stoglave aždaje, gutačice plata i minimum sedam kredita?

Zašto me neko nije upozorio? Zašto sad svako jutro vidim ćaletovu sivu i umornu facu kako me pita jesam li dobro razmislio. Ne kontam kako to tad nisam čuo. Jebiga...

Svi su odjednom kadije. Svi bi da te tuže i najrigoroznije sude, pod refom kad tašta dodje na "par dana". Još te ponekad tast malo razumije ali zna se na čijoj je on strani. Kao i ja, kao i svaki drugi papučar.

Kafa je dobra. Gorča, jaka, miriše ko` na reklami. Ali na balkonu, jerbo se u kući ne puši. I onako ne pušim, ne smijem. Užasno joj smeta dim. Na balkonu sam iz navike, tako sam radio na početku dok se nije transformisala u gore pomenutog monstruma.
Lijepo je na balkonu. Nije mi muka, ne preznojavam se i nije me strah. Iracionalan strah da će u stan da upadnu ljudi u crnim odjelima da me vode na streljanje, kao džukelu lutalicu. Nekad me je strah, a nekad bi to volio, metak u čelo i dovidjento. Ipak, ne moraju to da budu ljudi u crnim odjelima. Napokon, kad popijem kafu i zatvorim balkonska vrata tu se negdje i probudi moja divna aždaja pa se onako tiho prodere iz vecea u kojem sere i naravno ne zatvara vrata. Tad mi se vrati strah, muka i preznojavanje i shvatim napokon da u stvari preživljavam egzekucije svako jutro!
I to u obliku jedne rečenice koju izgovara usrani, ženski insan. Obično nakon toga dolazi i pokoje pitanje, opet samom sebi.

"Ejj robe!! Znaš, nešto sam razmišljala!"
A upičkumater`nu.. Koliko para, jel` danas 10-ti? Kad deda dobija penziju?

Dnevniče. Prošli put sam ti napisao da neću da te oslovljavam sa dragim, jer šta si ti na kraju krajeva, nego moja projekcija misli na papiru. A ja sebi niti sam drag, nit prek. Nešto između. Ja jesam i nisam u isto vreme.

Nego da se vratim na uzrok ovog mog pisanja. Danas sam dobro proveo dan. Međutim, šta je dobro? Koji je kriterijum dobra? I da li ono postoji kao jedan viši pojam, ili je to samo satisfakcija mojih čula. Ipak, moja čula su danas bila prilično zadovoljna. Barem većinu dana.

Naime danas sam izveo devojku o kojoj sam ti... O kojoj sam mi već pričao. Jelenu. Izveo sam je u kafić " Kod Sizifa". Njoj se i nije nešto svidelo, ali u meni je budilo neka uskomešana osećanja pitanja i svrhe života. Ipak, lepo smo popili piće, i krenuli kući. Otpratio sam je do vrata njenog stana, a ona me je poljubila i rekla mi nešto što sam možda pogrešno protumačio. Rekla mi je da me voli. . .Ja sam joj, složiću se, naravno postavio jedno od osnovnih i normalnih metafizičkih pitanja. Šta je to ljubav? Kako ona uopšte može da me voli i zbog čega? Da li je to samo zato što razmenjujemo telesne tečnosti s vremena na vreme? Ona ne može da me voli, jer smo mi možda jedno biće, pa volevši mene, volela bi sebe, što je po mom mišljenju egoistički i neetički.
Ona mi je na kraju mog izlaganja lupila šamar, i rekla da ne želi više da me vidi. Ja sam joj na to rekao da ako želi možemo odmah razmenjivati tečnosti, mislivši da je to ono što je ona htela da čuje. Odgovor je usledio u vidu vaze za cveće kojom me je gađala.

Ostavši u čudu krenuo sam u prvu kafanu da se prekonsultujem sa samim sobom, jer u vinu je istina. Bar tako kažu.

Ni posle dve flaše vina, nisam imao odgovore koji bi rešili moja pitanja.Meni i dalje nije jasno gde sam pogrešio.

Na kraju krajeva, to je i normalno, jer ja znam da ništa ne znam.

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Čujete je svakodnevno, ali retko se obazirete na nju, jer dok ne dodje na vas red, kažete samo **"Setićeš se već nečega"**. Ali i vi nekad nešto napišete. Nešto vas muči, leži vam kraj srca i želite da podelite sa nekim.

Uzimate pero i mastilo, pa prenosite svoju dušu na papir. Opet to ali se pojavljuje. Nije lako samo sesti i pisati. Jedna rečenica nekako dodje, pa prodje jer ne svidja vam se kako zvuči. **Opet počinjete od početka, nadajući se da ce svi vaši problemi nestati kako mastilo dodirne papir**. Ne ide, gužvate taj list i bacate ga u ćošak, sa svim ostalim što ste nekada i pokušali da zapišete. Odustaješ, stavljaš duvan u lulu i polako pokušavaš da se koncentriseš.

Nakon nekog vremena, pocinješ da pišeš. Ovoga puta pišeš i pišeš i pišeš. Inspiracija je tu, reči same izlaze iz tebe uz sva osećanja koja nose. Na trenutak staješ. Pitaš se šta je to uopšte reč. **Da li je to samo skup slova koja su, poredjana takvim redosledom da čine jednu celinu, koja sa više takvih čini jednu misao**? Zašto je to sada, uopšte, važno? Nastavljaš da pišeš, ali ovog puta pitanja ne puštaju inspiraciju da prodje. Nastaje gužva i prestaješ sa pisanjem. Stavljaš list u fioku da trune i da čeka svoje vreme.

Prošle su godine, deca su otišla svako na svoju stranu, žena je, naravno, pošla da pomogne deci ako išta zatreba. Ostao si sam. **Ulaziš u sobu, davno zaključanu, jer nešto te vuče. Prašina je svuda, pala je preko sećanja iz tog, davno prošlog vremena**. Iz nekog razloga otvaraš fioku, i nalaziš požuteo papir. Vraća ti se sve, suza je kanula na papir. Brišeš sto i stolicu od prašine, praviš sebi taman toliko prostora da se namestiš lepo. Opet pišeš...

Probudio si se nakon nekog vremena i uvideo da si zaspao za stolom. Sveća koju si upalio je odavno dogorela, i ostao si u mraku. Nemaš snage da nastaviš, fali ti još koja reč, koja bi pokazala kako se osećaš. **Ali nema ih, ostaju da lebde u vazduhu i čekaju da ih dohvatiš**. Ne zeliš to. Ostavljaš sve za sobom. Zaključavaš ponovo vrata i bacaš ključ. Više ne želiš da iko zna kroz šta si sve prošao. Svoja osećanja, ostavljaš za sebe, duboko zakopana negde u dubini ambisa bez dna.

На филму светли пример романтичног наставка заједничке ноћи.
Знате већ како то иде. Чика-Гир се буди го до паса, нежно прелази дланом преко њеног златног увојка косе. Она се лагано буди, раставља екстра-волумен од трепавица, па се дуууго гледају нетремице, он сочно целива напућене свеже накарминисане усне и онда изговара емоционални (њањави) панч-лајн типа "Најслађа си ујутру" или "Свежа попут ове руже са навлаке за јорган" и сл. Следи тршење, доручак и тужни растанак. Не нужно тим редоследом.

Елем, у реалности профил јутарњег дружења одудара од ове непатворене идиле. Јер, зором ниси за романтику. Не, твој глас није мужеван, а нежан. А-а. Звучиш као ангинозни Баш Челик, оно пре него што је изашао из бурета. А очи... Запекли крмељави прорези на које чкиљиш? Тешко да могу поново повезати две ауре сродних душа.
Жвака ће ипак успети да извади ствар и пожели добродошлицу новом дану, зар не? А? Јок море. Ипак је прошло осам сати откако сте и ти и драга прали зубе, а пљувачка се слабо лучи ноћу, те јутарњи комунални задах повија младо дрвеће и раставља заљубљене. Пољуби у маргину фаце, образ евентуално и то је то.
Дакле, у реалности јутарње мажење има сасвим други облик.
Мит срушен.

Spremamo mehanizaciju za treću berbu kukuruza sami - ćale, burazer i ja. Kao orkestar bez dirigenta. Prošle nedelje je bilo 3 godine kako je otišao. Dopizdeo mu, kanda, vek proveden u štali, na traktoru, na njivi, bez vikenda, bez praznika... Tog dana je spremio sve za berbu, vukao đubre od rane zore, uveče se kao gospodin zavalio u svoju fotelju da gleda Slagalicu i otišao bez reči. U stvari, i nije bez reči, baba nas je ubeđivala da je sklopio neku od 8 slova... Svi su imali više škole od njega - sa njim sam naučio da čitam. Svi su imali više slobodnog vremena od njega - on je sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Svi su bolje videli od njega - jedino je on primetio da "stariji unuk malko baca nogu kad hoda". Da nije bilo njega, verovatno ne bih nosio one šipke kao Forest Gamp. Najtvrđi čovek najmekšeg srca. Najveći mali čovek.

Deda vs šumeća tableta vitamina C