Мексиканац који је псов'о Бога.

Решење за оне којима је "гром и пакао" вулгарна и груба псовка.

Покушај саговорника да ти стави до знања да је данас све Made in China.

Рч. Анић. Анални отвор. Користе га дукатлије приликом шурења.

Poke na srpskom
Od glagola Rčnuti (ubosti)

Moguća kombinacija slova na registarskoj tablici, ukoliko se desi da baš tvoj auto bude obeležen na ovaj način, osudjen si na sate podjebavanja.

Постоји нека виша сила, неки курац нас посматра и јебаће нам кеву јер се не понашамо како треба.

Процес варења пола тегле феферонки.

Од свих годишњих доба највише волим лето зато што је тада летњи распуст.

Ове године летњи распуст је најдуже трајао. Да, тек сам завршио први разред, али сам тако чуо од старије деце. Овај распуст је трајао дуже због неког чике кога стално приказују на телевизији уместо цртаћа. Мислим да се зове Милош или Слоба. Углавном, његова жена увек носи неки цвет у коси. Као некаква циганка, увек моја баба добаци. Тај чика се посвађао са неким другим чиком и онда је други чика наредио да нас гађају бомбама из авиона. А мене баш брига, у мом малом граду није пала ниједна бомба, тако да нисам имао разлога за бригу и распуст сам провео у игри и шали. Осим једне бомбе која је пала у шуму мог комшије, али није експлодирала. Након тога он је од ње направио корито за свиње. Каже да се не баци.
Током лета, ми, деца из краја смо се скупљали на школском игралишту како бисмо се јурили, правили смицалице девојчицама и играли рата. Кад могу одрасли, зашто не бисмо могли и ми? Највише сам волео да посматрам девојчице док пишке у мраку. То је једном приметила дебела Радмила и пријавила мојој мајци која ме је извоштила прутом. Тата ме је само потапшао по рамену са одобравањем. Сутрадан сам Радмили припретио да ћу јој убити мачку ако још једном нешто каже. Отада више није долазила на наша мала окупљања на игралишту.
Заувек ће ми остати у сећању и један страшан догађај од ког ми се следила крв у жилама. Пошто је свако вече нестајала струја, обично сам ишао раније на спавање ако не бих отишао на игралиште. Једно вече нисам могао да заспим и гледао сам у небо надајући се да ће наши погодити неки зликовачки авион. Одједном, бела светлост је запалила небески свод. -У-с-р-а- **уплашио** сам се као никад до тада. Мислио сам да смрт долази по мене и да је та бела светлост светлост из Раја као у оним серијама што мајка гледа где сви плачу. Готово, убише ме, као да ме није ни било. Срце ми је стало и нисам могао ни да се померим. На моје изненађење, опет је у соби била тама. Кад ја погледо, читав сам и немам крила и онај круг изнад главе као у цртаћима. Тад је мајка ушла са свећом у собу и рекла да је то само нека сигилална ракета или тако нешто и да она није опасна. Мојој срећи није било краја, био сам одушевљен јер нисам погинуо као какав Косовар.

Од колевке па до гроба најлепши је летњи распуст! Једва чекам да нас опет бомбардују!

     Калдрма је пуцала под нашим ногама док смо се вукли ка месном тргу. У колони тајац док нас наслоњени на капије посматрају мештани, срећни што се налазе са друге стране улице. Са супротних страна стојимо, они у свету живих, ми већ у раки, неопојани и заборављени. Похваташе нас у њивама, амбарима, ливадама, шумама. Одведоше нас из својих топлих кревета, право у хладну гробницу. Поведоше нас као стадо оваца у кланицу, не удостојише нас последњег поздрава и мајчиног загрљаја.
     Те је ноћи небо горело. Десетине људи у црним униформама су трчале са упаљеним бакљама по вароши проваљујући у сваку кућу. Кажу, траже неке бандите комуњарске. Уз њих су попут керова трчали Недићевци, улизујући се новом господару тукли су народ и пљували их како и сами не би осетили швапску чизму на свом лицу. Испреврташе ми све по кући, али не нађоше никога. А Бога ти, као да бих ја чувао неко мудо црвено... Отац ми је скончао негде у Проклетијама, поклекао у снегу. Животом је платио слободу Србинову, што бих ја сад чувао неку сецикесу и пробисвета, 'ајдука и револуционара проклетог. Није ми доста што су његови долазили код мене сто пута да отму козу или овцу, сад треба и главу због њега да изгубим. Море, све вас треба по кратком поступку, уза зид. Сутрадан сазнадох да је тај студент, комунац, убио двојицу Немаца кад су се пијани враћали из кафане. Каже народ, велико нам се зло спрема. Швабо не прашта, гори је од црног Ђавола. И од Турака, и од суше и поплаве. Куд прође, сеје смрт и страх. Пих, бекрије само плаше људе. Кад ухвате студента, добиће своје. Шта има нас да дирају, нити смо му јатаци нит саучесници. У се и у своје кљусе, пусти учене да воде политику.
     Зној ме обливао док сам тресао последњу шљиву. Родила, мајку јој, као у срећна времена. Роса је окупала, а она мирише и плави се као мастило, лепота Божја. Да драги Бог да среће па да је у миру попијемо, славећи слободу. Мисли ми прекину црквено звоно. Мајку му, данас није неки битан светац. Можда је неки ратник настрадао па му фамилија држи помен. Ма не би Швабо дао то. Дотрча комшијин мали и рече да идемо сви до крчме да нам кажу нешто. И дете, где ме сад прекидаш у послу. 'Ај ако се мора. Одосмо тамо и нешто нам се драо онај начелник, а ја само на шљиву мислим и ништа не запамтих шта рече. Само да дођем кући, ухватиће ме мрак па од посла нема ништа. Из мисли ме пробуди јак ударац у стомак. На улици вика, кукњава, запомажу људи док други псују и ударају их кундацима и чизмама. Крв и поизбијани зуби по калдрми помешани са прашином, људи се саплићу док беже а швапски меци фијучу за њима. Потераше нас као стоку низ чаршију, оно што је од нас остало. Једва дишем и стењем као жена док у реду идем на губилиште. Да скончам као нека лопужа и јајара, уз зид и везан као кер.
     Постројише нас поред зида избушеног мецима, крвавог. Бол у стомаку престаде кад чух команду официра. Народ ћути и не гледа нас, чекајући пуцањ само да оду кућама. Црвени се варошица, од крви и Сунца које се сакрило иза брда, запалило последњим зрацима небо и моје лице. Опсовах мајку швапску и падох на калдрму гледајући ка западу док се Сунце не угаси. Шљиве у трави леже окупане росом.

      Не постоји човек без душе. Временом нечија утихне и остане да помало трепери у црнилу, а нечија се потпуно стопи са тамом и постане још црња. Понека остане да бљешти као звезда, терајући демоне и ужасе мрака све док се не споји са светлошћу Раја где остаје довека. Нико душу није добио на поклон да ради шта са њом хоће, да је арчи и расипа на овоземаљска блага, већ му је позајмљена на један врло кратак период који се зове живот, да је паметно искористи.
      Сунце је пржило ливаде док сам испод крошње крушке седео и љуштио њен слатки плод. Присетих се лепих година мира и исте такве хладовине испред куће где сам заједно са Маријом и малим ручао у ове лепе летње дане. Крушке су биле слађе од шећера, сочније од првог пољупца, њихови сокови су ми се сливали низ зараслу браду, ко зна кад последњи пут подшишану. Убацих перорез у џеп и пођох тамо где сам се и упутио пре сат времена. Била је то хрватска кућа, одавно напуштена. Потпуно очувана, без иједне рупе од метка, нити гаравог зида стајала је мирно на врху брега. А у њеном подруму пар буради вина. Једно пресушило, друго прети да га сустигне. Наша јединица одавно није видела рата. Може се рећи да смо се мало олењили и још више опустили, по цео дан пијемо и не размишљамо више о пушци. Наточих две стаклене флаше од киселе воде и полако, звиждућући неку мелодију Бијелог Дугмета спустих се низ брег до логора док се за мном котрљао шљунак којим је пут био посут. Црвене се брда од залазећег сунца, црвенија су од вина у флашама које носим, од крви давно сахрањених ратних другова.
      Прође ноћ, људи се ужелеше вина, а ја слатких крушки које растоше испод куће. Брзо набацих пушку на леђа и дограбих испражњене флаше. За час избих до крушке поред пута и почастих се једном. Флаше су звецкале у торби са сваким мојим кораком уз стрму џаду. Кућа је чекала на мој повратак отворених врата. Мајку му, синоћ сам их затворио. Или сам излудео, Бога питај... Са првим кораком унутра осетих јак мирис јефтиног дувана, војничког. Нешто заигра у мени и натера ме да се спустим трошним степеницама у подрум. А тамо, попут ситог мачка који спава уз топлу пећ, поред бурета се извалио човек у црној униформи. Поред њега пушка, закочена. Преко лица капа са црвено-белим квадратићима, задовољно хрче. Зној ме обливао, осећао сам да ћу се удавити у њему и не смедох да му приђем. Да ли звати остале? Дотад може побећи и звати своје. Нечујним, мачјим корацима приђох и узех његову пушку. Немачка, са оптиком. За сваког војника најстрашнија, може га одвести у смрт брзо и изненада, да то и не осети, не пруживши му шансу да се бори за живот. Био је довољан најслабији ударац ногом у ребра да се пробуди. Збуњен и престрављен у исто време, гледао је у цев моје Заставе. Очију крвавих од вина ишчекивао је олово. Гледали смо. Ја у њега, он у цев, ко зна колико дуго. Као џелат стајао сам над својом жртвом, чекајући да изговори последње речи. Замуцкивајући и заплићући језиком, рече:
"Ето нас, пријатељу..."
"Нисам ја теби пријатељ. Да ли бисмо били пријатељи да си ти са ове стране цеви?"
"Били смо. Доста пута. Само што ја тебе нисам гледао тако звјерски."
"Шта причаш бре ти, 'оћеш да ти сад зубе проспем овим кундаком? Говно усташко."
"Ти си онај што воли крушке? Да. Свако поподне сједиш доле и љуштиш их тим перорезом у левом џепу. Знаш ли ти колико сам те само пута држа на нишану?! И ето те сада ту, с друге стране цјеви чекаш да ме код Господа пошаљеш."
      Гледао сам га немо. Како ја могу бити џелат некоме ко је мени сто пута био... И увек ме оставио у животу, иако је могао да ми просвира лобању кад је хтео. Џелат као Шваба оцу моме и хладни ветрови Албаније деди? Не. Само још једна кукавица, тешка на обарачу. Човек, као и ми остали са бар мало душе у грудима, чекао је очима упртим у цев да своју врати назад Богу. Са испруженом руком, држао ју је спреман да отвори длан и пусти је да узлети ка небесима.
      Вратих пушку на раме и празних флаша се вратих у село. Кажем нема више, пресушило буре. Више ме стара крушка не виде. Њени сочни плодови опадаше и лежаше у трави окупани росом.

    Прође још једно лето, обливено знојем, тешко и врелије од гнезда Нечастивог. Немилосрдно сунце је спалило поља, оставивши нам нешто мало да презимимо. Као какав разбојник и хајдук се после пожара сакрило иза тмурних јесењих облака, оставивши природу да полако вене без његових зрака.
    Ноздрве је још увек парао мирис барута, биле су жељне мириса слободе после толиких година чамљења у сенци рата. Чезнуле су за мирисом печеног кромпира на жару испод казана, за свежином јесењих јутара испуњених мирисом јабука које леже у трави, окупане росом и дуго очекиваном кишом. Рекао би човек да су све бриге прошле, крећемо испочетка и уживаћемо у благостањима након што смо туђина протерали из отаџбине. Увек се знало, једног злог господара мења још гори. Тако нам се свуда размилеше разни комесари, пролетери и другови, изашли из мишјих рупа па од себе праве богове, а оног јединог заборавили и говоре против њега. Сецикесе и коцкари, шверцери и преваранти, сад господа иако не воле тако да се зову, али једнакији од осталих. Праве себи нову државу, кроје је по својој мери, искоришћавајући народ. Само траже, дај, дај, дај! Брата сам дао, због једног тог друга ослободиоца је стао уза зид пред швапску пушку. За њим остаде млада невеста која умре убрзо након што му на свет донесе сина. Детету је сад четврта година. Он је све што имам.
    Износио сам последњу котарицу кукуруза на таван кад се зачуо звук возила док се са муком пење уз кривудави сеоски пут. Дечак се играо каменчићима на сред авлије док је око њега трчкарало штене које смо нашли напуштено, поред пута. Оба без оца и мајке, уживали су у детињству, несвесни човечјих мука и тешког живота. Осетих хладне капи из оловних облака на кожи док је камион скретао у моју авлију. Три човека изађоше, глатко обријани и у дугим руским капутима разгледаше двориште.
- Ти си Милован? - јави се један, комесар.
- Ја.
- Лепа ти је авлија, Миловане. Богата.
- Неки смо радили.
- А је ли? Веле ми да си ти најбољи домаћин овде?
- Не знам, народ прича свашта.
- Шта прича?
- Прича дошло нам веће зло од Шваба. Ал' народ ти је то, никад му не ваља ништа...
- Не ваља, Миловане. Не ваља кад му земљу палиш и пљачкаш, не ваља кад је ослободиш и крвљу натопиш. Него, Миловане. Видим теби добро родила њива.
- Ма какви, суша све уништила.
- И другима је, па су опет дали држави.
- Ти си мене ослободио швапских окова да ме глад докусури?! Много сте ми ви добри и племенити, ослободиоци. Не дам.
- То ти је зак...
- Ма јебо те закон, марш ми из авлије!
- Немој, Миловане, немој да нам се замераш. Немој то...
    Брзим покретом из футроле заблиста цев револвера и падох лицем у блато. Црна се земља помеша са црвеним. Дете плаче на киши. Златан липин лист паде поред мене. Јесен, све умире.

7/11 sarkazma i 4/11 ironije izmiksovano u blenderu i servirano u visokoj čaši, onom ko očigledne stvari shvata na neki samo njemu razumljiv način.

Iliti verbalni obračun Dare Bubamare i Bokija 13 u čuvenoj popularnoj emisiji ''Arena B-13'', čiji kombinovani pa kvadrirani IQ ne prelazi nivo sobne temperature (na celzijusovoj skali naravno), i kod kojih se ne zna ni ko je više izveštačen, niti ko gore peva.
Povrh svega, ne znam ko u datoj situaciji više pati, njih dvoje koji samo lupaju nepovezane gluposti (malo verovatno, njima je još i interesantno), gledaoci medju kojima sam silom prilike bio i ja, ili ona sirota kvazi-publika sačinjena većinom od studenata kojima očajnički treba novac, i kojima je plaćeno 650 dinara + sendvič da aplaudiraju i smeju se kad im režija da znak.