Pravi pastir svoga stada. On, Papa, kao pastir dragovoljno pristaje da okusi nebrojene grehove, krsenje celibata, pedofiliju, finansijske akrobacije, reziranje manjih i vecih ratova, uzdizanje dzelata u svece i svakodnevno upraznjavanje 7 smrtinh grehova kao jutarnje gimanastike. Logicno, jer on, Papa, kao pastir svoga stada sve to mora da okusi kako bi svojim ovcicama sto bolje objasnio sta ne treba raditi. Tako to rade pravi pastiri. Blagojsiga ovcama.

Trenerke koje se danas mogu još samo videti na nekom profu fizičkog, lokalnom narkomanu ili na vašem ćaletu kad reši da uzme loptu po prvi put još od 80ih (od kad i trenerke datiraju) u ruke. Karakteristične po tome što lepo stoje mršavim osobama, i čine ih da izgledaju još mršavije, takoreći neuhranjeno (osim naravno vašeg ćaleta, kome sada viri stomačina i ne može da zakopča gornji deo). Skoro uvek su crvene ili teget-plave boje sa prugama ili zvezdicama sa strane. Dobro idu uz matore adidaske, neošišanu frizuru (idealno kovrdžavu) i traku za kosu, čime se postiže pun efekat kubanca.

je takav zbog toga što samo on(a) zna da je ispod pojasa muško!

Jebeno bezizlazna situacija, a muka pritisla. Gde pobeći, skloniti se a da se ne zajebeš i da se izvučeš iz govana. Gore ne može, visoko u pičku materinu, a još te tamo čeka onaj bradati master baja. Dole isto, jebeno tvrdo i puno troglavih kerova. Pa ‘oćeš nećeš, kad već nema gde ostaneš tu gde jesi. A gde si? Prema naslovnoj umotvorini, logično, u vukojebini negde između neba i zemlje. Znači živi si. Dobro je, jer ni gore ni dole ne bi valjalo. I jedno i drugo bi značilo da si među blaženopočivšima. E sad, upadanje u pliću ili dublju komu bi možda moglo da dođe u obzir kao neka kompromisna varijanta za izbegavanje dalekog neba, tvrde zemlje i ovozemaljskih zajebancija. Samo veselo i opušteno, nebo je visoko a zemlja je tvrda.

Retrogradno evolurala od nekadašnjih elitnih jedinica Lava Trockog do današnjih domaćih izdajnika. Doduše bilo je i međufaza kao ona u Španiji kada je neki general rekao da će on lično voditi četiri kolone a da mu se peta zagubila negde kod Madrida i da će ta peta tamo čekati ... ali u zasedi.

Kod nas je bilo... pa u našem stilu?
Jebi ga, taj baja koji je bio zadužen za kolone nije imao Excel inače ko zna koliko kolona bi napravio. Ovako u tefter mu stale samo pet, pa je lepo razvrstao po kolonama sve one likove koje zna i koje ne zna. U prvu kolonu je smestio vođe i ta prva kolona je bila svetinja, tu nema diranja. U drugu dragu mu familiju, u treću prijatelje (ali one prave), u četvrtu pale drugove (eto, da se i oni pomenu negde), a u petu sve ostale.

Iako po propozicijama preskakanje iz kolone u kolonu nije bilo dozvoljeno niti moguće, dešavalo se da se neko iz neke naprednije kolone preko noći (ali naročito preko noći) nađe u ovoj najnazadnijoj, takozvanoj intelektualnoj petoj koloni.

Elem, ta najnabudženija imenima peta kolona nije imala ime, a sve te ljude su ipak morali da proglase da su nešto jer ovako nisu bili ništa, nisu bili vođe, rođaci niti prijatelji, a ni pali drugovi. Na kraju je pronađeno jednostavno i logično rešenje: imenovaše ih petokolonašima. Još samo neka funkcija da se dodeli petoj koloni i stvar rešena. E tu se debelo zapelo ali je to zapinjanje ipak rešilo problem. Nema funkcije za petokolonaše!, beskorisni šljam, trutovi, čitači i pisači knjiga, anglofili, germanofili, čovekoljpci, vernici, filozofi, maštari, sanjari ..... ma oni su sve samo ne neko iz prve četiri kolone. Jednostavno VIŠAK i balast.

Da, tako je bilo u vreme pre Excela, bio je samo baja sa tefterom, a u tefteru 5 kolona. Petokolonaši.

A u kojoj si ti koloni?

Pseći govor tela i izraz vrhunskog poltronstva i poniznosti. Inače, među ljidima vrlo cenjene veštine.

Visoko kotirane na listi poželjnih osobina podvijanje repa nije moglo da ostane samo pseća privilegija. Hteli smo i mi da imamo TO. Na kraju smo uspeli, kao i uvek i kao u svemu. Mada, težak anatomski hendikep nedostatka repa nas je totalno osakatio u mogućnostima da i bukvalno podvijamo rep. Ali zaboravili ste na magiju imporovizacije jer kao surogat repu i njegovom podvijanju pade nam na pamet da u te shvrhe upotrbimo mozak i ostatak tela. Da, pa time možemo sve, možemo čak i nepostojeći rep da podvijemo. Simulacija, ali uspešna, malo spuštena ramena, blago povijena glava i kičma nadole, opuštena muskulatura lica uz laskave zvuke palacanja jezikom i eto efekata podvijenog repa. Čak raskošnijeg i delotvornijeg. Kad se bolje razmisli, mogućnost da stvarno imamo rep bi nas samo ograničavala u bogatstvu i raskoši prezentiranja poltronskih veština.

Jesu tri reči, ali svaka zaslužuje analizu. A tek celina, ma knjigu da napišeš. A još kad čuješ ko ovo izgovara dođe ti da se zapitaš ko je ovde na LSD-u, ovaj što se cmače sa Bogom ili ti koji gledaš scenu. Nego pođimo redom.

BOGA (ti) POLJUBIM. Što baš Boga da ljubi. Zašte neće tebe ili mene da poljubi, mi bi baš voleli da nas ON poljubi. Bilo bi to kao da nas je sam Bog poljubio. A da li ste se pitali zašto ne kaže: “đavola ti poljubim” E pa nije budala da se ljubi sa đavolom kada je možda i ON đavo, pa bi ispalo nešto kao sliku svoju ljubim ili čak neka đavolska homoseksualna veza. Zato, neće ON ni nas ni đavola nego hoće baš Boga da ljubi, a možda je i sam umislio da je Bog pa, ono, u fazonu Bogovi se samo međusobno ljube a boraniju ko jebe.

(Boga) TI (poljubim). Čijeg Boga? Pa tvog boga hoće da ljubi, a ne svog. Sad je samo pitanje da li on neće da se žvalavi sa svojim Bogom iz nekih, možda samo higijenskih razloga, ili bi malo, onako promiskuitetno, da “proba” tvog Boga pošto mu ovaj njegov već dosadio. Ko zna, vidite i sami kolika pitanja se ispiliše.

BOGA TI POLJUBIM. More to znači da nema zajebacije. Gazda je ljuti. Podvijaj rep, gmiži, puzi, izmisli petu kolonu, podmetni brata rođenog i spašavaj živu glavu. A NJEGA pusti nek se cmače sa Bogovima, tvojim, mojim i njegovim ako ih ima. Mada, čisto sumnjam, jer zašto bi neko rekao “Boga ti poljubim” kad bi imao svog Boga.

Kažu da ovo padanje na pamet ima neke veze sa popodnevom kada je slavnog Njutna klepnula jabuka po glavi baš kada je slatko zadremao ispod krošnje. Isto kažu da tu ima neke simbolike jer kako ga je klepila jabuka tako je on posumnjao da tu postoji neka viša SILA koja je jabuku dovela baš do njegove glave pa je onda rešio da malo pročačka po pojavi koja je tada već imala svoje ime – gravitacija.

Misli ne “padaju na pamet”, doduše one i ne “izlaze iz pameti”, nevidljive su, čak ni senku nemaju, lako se stvaraju, lako se menjaju i lako nestaju. Uzalud tražite, takvog čarobnjaka koji može svet da pokrene a usput je potpuno bestelesan nećete nigde pronaći.

Ali da ne bude baš sve tako misteriozno i neopipljivo postoji jedna “stvar” koja mislima daje smisao, značenje, težinu i koja ih u potpunosti razotkriva: to su u stvari otisci, proizvodi i nusproizvodi misli, a zovemo ih dela.

''Telo izbačeno početnom brzinom V vertikalno naviše ne može da omane zemlju - pa da mu jebeš mater!''

Crni prah koji se najviše koristi za pravljenje vatrometa i za obeležavanje državnih granica.

Sećanja ili osećanja koja doživotno i nepotrebno bockaju dušu kao kamen u cipeli ili trn u peti.

Svi ljudi vole metroe između ostalog i zbog radoznalosti i prilike da dobiju odgovor na pitanje: šta se nalazi tamo dole u podzemlju. Čuje se svašta, upoznaš grad kad upoznaš podzemlje, banda iz podzemlja, zagrobni život, reka Stiks .... i dalje mašta radi.

Gradovi bez metroa pružaju šansu svojim žiteljima da čekaju na kopanje duboke rupe u zamlji i to u slatkoj neizvesnosti i stalnom odlaganju bilo kakve spoznaje o tajnama podzemlja. A onda dođe i taj dan, iskopa se rupa, izgradi metro, ljudi siđu dole i tek onda shvate da u podzemlju nema ničega i da je ono što ih je zapravo zanimalo gore, na površini, u samom gradu.

Pritka je u prošlosti bila najčešći krivac za defloraciju pre braka.

U početku je naravno mrak, a onda se rodi ideja. Sama ideja bez “supstance” ne znači mnogo. Pretpostavka daje ideji supstancu i ova smesa se pretvara u plan. Daljim razrađivanjem detalja plana on se dovodi do nivoa “matrice” po kome neki sistem funkcioniše.

U davna vremena, uz parabolu i elipsu bejaše jedna od tri posestrime, koje su zajedno sekle konus. Onda, dođe misteriozni srednji vek i hiperbola dobi i značajnu primenu u desetercima, ispevanim uz gusle.

Kad shvatiš da si sa oba dežurna asistenta nekada slušao predavanja iz ispita koji upravo polažeš.

Himalaji postoje tek tričavih desetak miliona godina ali su za to vreme uspeli da pomognu našim prabakama da “sakriju” svoju dragocenost duboko i zagonetno negde između prednjice i zadnjice, i leve i desne noge. To nije bila slučajnost. Svejedno, naše pradeke su se našle u problemu. Umesto da im pička četvoronožne prabake uvek bude pred očima i “na izvolte” sada je ta ista pička kod dvonožne prabake bila sakrivena i teško dostupna. Jednostavno, posle nastanka Himalaja nije više bilo tako lako i jednostavno jebati.

Mogućnost da tvoj glas neutrališe neko ko ovo ne ume ni da pročita.

Povratak u zavičaj posle dužeg odsustva je uznemiravajuće iskustvo i pomalo liči na buđenje iz duge kome.

Postoje tri stvari koje kao običan čovek nikada ne možete uraditi: ne možete da zajebete provajdera mobilne telefonije, ne možete sebe učiniti “vidljivijim” za lepe žene i konobare sve dok one/oni ne odluče da vas “ugledaju” i nikada se ne možete ponovo vratiti kući. Prve dve stvari ne mogu da objasnim a za treću mislim da znam objašnjenje. Jednostavno, ili ste otišli ili niste. Što se povrataka tiče ili se sa vama vrati samo deo vas ili vam se učini da ste promašili mesto, iako navigator kaže da ste baš tu gde želite da budete. Svejedno, osećaj da se niste vratili kući i “da to nije to” vas ne napušta.

Kašnjenje na sastanak može bit slučajnost ili stil života. Neki to rade zbog toga što su trapavi, a neki kašnjenjem šalju jasnu poruku o svojoj “posebnosti”. Iako neki smatraju da je “moderno” malo zakasniti, velika zakašnjenja govore o lenjosti, životne neuređenosti, neodgovornosti i nevaspitanju. Kako god bilo, onaj koji kasni mora da pruži bar neko umirujuće objašnjenje.