Em
Jedan od najzahvalnijih veznika u srpskom jeziku. Uz njegovu pomoć nijedna dosadna rečenica ne gubi smisao i sadržinu.
- Em sam ti reko da to ne radiš, em me nisi poslušao, em hoćeš nazad pare, em znam da ćeš opet pući na kladži, em si batalio školu, em si počeo da se drogiraš, pa ti stvarno em nisi normalan em si zreo za ludnicu!
Jebani i nejebani cvetovi
Cvet je čudo, lep, mirišljav, olujno čulan, kratkotrajan i prokleto prolazan. Takav je, gotovo nematerijalan kao san jer je lišen savkog materijalnog smisla ukoliko ne proizvede plod. Tek kad vidite tužan prizor uvelog cveta shvatite koliko je produktivno jebanje važno i smisleno za plod i sledeću generaciju lepote. Plod ne mora biti, a najčešće i nije, lep kao cvet, ali je materijalan i sadrži podjednake ekvivalente energije i života, suštinski neophodne za svu lepotu sledeće generacije cvetova.
Peta kolona
Retrogradno evolurala od nekadašnjih elitnih jedinica Lava Trockog do današnjih domaćih izdajnika. Doduše bilo je i međufaza kao ona u Španiji kada je neki general rekao da će on lično voditi četiri kolone a da mu se peta zagubila negde kod Madrida i da će ta peta tamo čekati ... ali u zasedi.
Kod nas je bilo... pa u našem stilu?
Jebi ga, taj baja koji je bio zadužen za kolone nije imao Excel inače ko zna koliko kolona bi napravio. Ovako u tefter mu stale samo pet, pa je lepo razvrstao po kolonama sve one likove koje zna i koje ne zna. U prvu kolonu je smestio vođe i ta prva kolona je bila svetinja, tu nema diranja. U drugu dragu mu familiju, u treću prijatelje (ali one prave), u četvrtu pale drugove (eto, da se i oni pomenu negde), a u petu sve ostale.
Iako po propozicijama preskakanje iz kolone u kolonu nije bilo dozvoljeno niti moguće, dešavalo se da se neko iz neke naprednije kolone preko noći (ali naročito preko noći) nađe u ovoj najnazadnijoj, takozvanoj intelektualnoj petoj koloni.
Elem, ta najnabudženija imenima peta kolona nije imala ime, a sve te ljude su ipak morali da proglase da su nešto jer ovako nisu bili ništa, nisu bili vođe, rođaci niti prijatelji, a ni pali drugovi. Na kraju je pronađeno jednostavno i logično rešenje: imenovaše ih petokolonašima. Još samo neka funkcija da se dodeli petoj koloni i stvar rešena. E tu se debelo zapelo ali je to zapinjanje ipak rešilo problem. Nema funkcije za petokolonaše!, beskorisni šljam, trutovi, čitači i pisači knjiga, anglofili, germanofili, čovekoljpci, vernici, filozofi, maštari, sanjari ..... ma oni su sve samo ne neko iz prve četiri kolone. Jednostavno VIŠAK i balast.
Da, tako je bilo u vreme pre Excela, bio je samo baja sa tefterom, a u tefteru 5 kolona. Petokolonaši.
A u kojoj si ti koloni?
Nebo visoko a zemlja tvrda
Jebeno bezizlazna situacija, a muka pritisla. Gde pobeći, skloniti se a da se ne zajebeš i da se izvučeš iz govana. Gore ne može, visoko u pičku materinu, a još te tamo čeka onaj bradati master baja. Dole isto, jebeno tvrdo i puno troglavih kerova. Pa ‘oćeš nećeš, kad već nema gde ostaneš tu gde jesi. A gde si? Prema naslovnoj umotvorini, logično, u vukojebini negde između neba i zemlje. Znači živi si. Dobro je, jer ni gore ni dole ne bi valjalo. I jedno i drugo bi značilo da si među blaženopočivšima. E sad, upadanje u pliću ili dublju komu bi možda moglo da dođe u obzir kao neka kompromisna varijanta za izbegavanje dalekog neba, tvrde zemlje i ovozemaljskih zajebancija. Samo veselo i opušteno, nebo je visoko a zemlja je tvrda.
Boga ti poljubim
Jesu tri reči, ali svaka zaslužuje analizu. A tek celina, ma knjigu da napišeš. A još kad čuješ ko ovo izgovara dođe ti da se zapitaš ko je ovde na LSD-u, ovaj što se cmače sa Bogom ili ti koji gledaš scenu. Nego pođimo redom.
BOGA (ti) POLJUBIM. Što baš Boga da ljubi. Zašte neće tebe ili mene da poljubi, mi bi baš voleli da nas ON poljubi. Bilo bi to kao da nas je sam Bog poljubio. A da li ste se pitali zašto ne kaže: “đavola ti poljubim” E pa nije budala da se ljubi sa đavolom kada je možda i ON đavo, pa bi ispalo nešto kao sliku svoju ljubim ili čak neka đavolska homoseksualna veza. Zato, neće ON ni nas ni đavola nego hoće baš Boga da ljubi, a možda je i sam umislio da je Bog pa, ono, u fazonu Bogovi se samo međusobno ljube a boraniju ko jebe.
(Boga) TI (poljubim). Čijeg Boga? Pa tvog boga hoće da ljubi, a ne svog. Sad je samo pitanje da li on neće da se žvalavi sa svojim Bogom iz nekih, možda samo higijenskih razloga, ili bi malo, onako promiskuitetno, da “proba” tvog Boga pošto mu ovaj njegov već dosadio. Ko zna, vidite i sami kolika pitanja se ispiliše.
BOGA TI POLJUBIM. More to znači da nema zajebacije. Gazda je ljuti. Podvijaj rep, gmiži, puzi, izmisli petu kolonu, podmetni brata rođenog i spašavaj živu glavu. A NJEGA pusti nek se cmače sa Bogovima, tvojim, mojim i njegovim ako ih ima. Mada, čisto sumnjam, jer zašto bi neko rekao “Boga ti poljubim” kad bi imao svog Boga.
njutnov zakon gravitacije
''Telo izbačeno početnom brzinom V vertikalno naviše ne može da omane zemlju - pa da mu jebeš mater!''
Palo mu na pamet
Kažu da ovo padanje na pamet ima neke veze sa popodnevom kada je slavnog Njutna klepnula jabuka po glavi baš kada je slatko zadremao ispod krošnje. Isto kažu da tu ima neke simbolike jer kako ga je klepila jabuka tako je on posumnjao da tu postoji neka viša SILA koja je jabuku dovela baš do njegove glave pa je onda rešio da malo pročačka po pojavi koja je tada već imala svoje ime – gravitacija.
Misli ne “padaju na pamet”, doduše one i ne “izlaze iz pameti”, nevidljive su, čak ni senku nemaju, lako se stvaraju, lako se menjaju i lako nestaju. Uzalud tražite, takvog čarobnjaka koji može svet da pokrene a usput je potpuno bestelesan nećete nigde pronaći.
Ali da ne bude baš sve tako misteriozno i neopipljivo postoji jedna “stvar” koja mislima daje smisao, značenje, težinu i koja ih u potpunosti razotkriva: to su u stvari otisci, proizvodi i nusproizvodi misli, a zovemo ih dela.
Devičanski gradovi bez metroa
Svi ljudi vole metroe između ostalog i zbog radoznalosti i prilike da dobiju odgovor na pitanje: šta se nalazi tamo dole u podzemlju. Čuje se svašta, upoznaš grad kad upoznaš podzemlje, banda iz podzemlja, zagrobni život, reka Stiks .... i dalje mašta radi.
Gradovi bez metroa pružaju šansu svojim žiteljima da čekaju na kopanje duboke rupe u zamlji i to u slatkoj neizvesnosti i stalnom odlaganju bilo kakve spoznaje o tajnama podzemlja. A onda dođe i taj dan, iskopa se rupa, izgradi metro, ljudi siđu dole i tek onda shvate da u podzemlju nema ničega i da je ono što ih je zapravo zanimalo gore, na površini, u samom gradu.
Plan
U početku je naravno mrak, a onda se rodi ideja. Sama ideja bez “supstance” ne znači mnogo. Pretpostavka daje ideji supstancu i ova smesa se pretvara u plan. Daljim razrađivanjem detalja plana on se dovodi do nivoa “matrice” po kome neki sistem funkcioniše.
Grupa radnika je dobila zadatak da bez odgovarajuće opreme očisti septičku jamu.
- “Ovo je rupčaga puna govana i nesnosno smrdi”, zaključi radnik u rupi sav umazan govnima.
- “To je betonski lonac izmeta i JAKO zaudara”, žali se stariji radnik (on je van rupe i nije umazan govnima) vođi smene.
- “Radimo na kontejneru izmeta koji ima JAK miris”, vođa smene obaveštava šefa pogona.
- “Istražujemo objekat sa đubrivom, iako radnici jedva dišu zbog SNAGE isparenja, ipak izdržavaju”, šef pogona podnosi izveštaj zameniku direktora.
- “Radimo na istraživanju materije koja JAKO potpomaže RAST biljaka”, zamenik direktora izveštava direktora.
- “Imamo rezultate sa nečim što podstiče RAST, i to JAKO”, direktor šalje fax ministru.
- “Ovo je novi plan za RAST naše privrede sa JAKIM podsticajnim efektima”, ministar prezentira PLAN predsedniku vlade.
- “PLAN je dobar i postaće deo naše politike posle usvajanja na parlamentu, a možda i pre. Dobar posao, čestitam ministre”, zaključio je predsednik vlade.
Eto tako se dešavaju sranja
Porodica upoznaje vašu devojku
Spektakularan događaj pun “skeniranja” kakav ni medicna još nije smislila, sitnih nesnalaženja, donošenja krupnih zaključaka na osnovu nebitnih detalja ili pokreta. Jadne devojke su morale da izdrže “prženje” više pari rendgenskih očiju koje vide i procenjuju baš sve, od visine IQ do plodnosti. Posle ovog “temeljnog“ istraživanja odlazile bi kući u nekom poluomamljenom i pomalo postiđenom stanju. A mene je kod kuće čekalo nostradamusovsko proročanstvo o mojoj nesrećnoj sudbini ako samo i pomislim da u porodično stablo “ugradim” baš tu devojku.
Mršava, skormno obučena, pametna.
Majka – Dok vodi sasvim kurtoaznu konverzaciju razmišlja: kako li će ova da se porodi?, vidi kako je uska u kukovima!, a i nema čime da doji. Biće dobro ako za dvadesetogodišnjicu braka nauči kajganu da napravi. Jadno moje dete!
Mlađi brat – Lupka priborom za jelo, telo mu je na stolici a mozak u kiber spejsu, gubi strpljenje i kači se na fejs.
Otac – Mozak mu je otišo “u ler”, nepotrebno i nepovezano pominje Koštunicu, opoziciju i poziciju ... i Hegela, a razmišlja: Ovu nema kuče za šta da ujede, ima da mi sedi na grbači i posle penzionisanja. Gde li je nađe? Nećeš se ti sine ovde ni najebati ni ‘leba najesti, ali knjiga ćeš se načitati.
Stariji brat – Svratio na brzinu da uzme ključeve od auta. Mangupski namiguje svima i odlazi da jebe nešto.
----------------------------------------------------------------------------------
Sočna, obučena kao kurva, ne toliko pametna.
Majka – Malo priča više sikće, koluta očima i razmišlja: Ova će izroditi lepu i zdravu decu, ima je, može i da doji, ali ne tvoju decu sine! Od kuhinje će mi napraviti SPA centar, ješćemo zrnevlje i konzerve. Jadno meje dete!
Malđi brat – Pravi galamu, pokušava da skrene pažnju na sebe, ali brzo nestaje na pola sata. Verovatno je drkao u WC-u. Vraća se zarumenjen, zbunjen i nezainteresovan.
Otac – Cakle mu se oči, smeje mu se brk i ne može da se dođe do reči od njega. Nesvestan šta sve glasno lupeta razmišlja: Eh i tata bi nešto ovako sine, kao nekada, ali ovu ni princ od Bruneja ne bi mogao da izdržava. Najebali smo ga ako ovaj moj klipan misli ozbiljno. Nećeš se ti sine ovde ‘leba najesti a ni najebati. Moraćeš da čekaš da dođeš na red.
Stariji brat – Svratio na brzinu da uzme ključeve od auta. Mangupski namiguje svima i odlazi da jebe nešto.
----------------------------------------------------------------------------------
Ostale “nijanse” devojaka, komentara i razmišljanja je lako izvesti iz navedinih krajnosti.
Himalaji su “sakrili” pičku
Himalaji postoje tek tričavih desetak miliona godina ali su za to vreme uspeli da pomognu našim prabakama da “sakriju” svoju dragocenost duboko i zagonetno negde između prednjice i zadnjice, i leve i desne noge. To nije bila slučajnost. Svejedno, naše pradeke su se našle u problemu. Umesto da im pička četvoronožne prabake uvek bude pred očima i “na izvolte” sada je ta ista pička kod dvonožne prabake bila sakrivena i teško dostupna. Jednostavno, posle nastanka Himalaja nije više bilo tako lako i jednostavno jebati.
Kako je bilo pre Himalaja?
Pre Himalaja celokupna strategija četvoronožnog pradeke je bila prilazak “straga” četvoronožnoj prabaki i uz malo natezanja, htela ona ili ne, jebanje je bilo neizbežno a produžetka srećnog niza obezbeđen.
Kako je bilo posle Himalaja?
Posle nastanka Himalaja dvonožni pradeka je morao da dvonožnu prabaku nekao privoli na seks raznim strategijama i manevrima. Ne, nikako nije smeo da bere i poklonja joj cveće jer od jebanja onda ne bi bilo ništa. Prabaka bi jednostavno pojela cveće ... i to je to. Umesto toga strategija pradeke je bila da prabaku dovede na livadu i POKAŽE joj cveće. Sva srećna i oduševljena ona bi se onda naguzila da ubere cveće a pradeka bi to iskoristio i naguzio prabaku, produžio srećni niz i dodao još jednu grančicu porodičnom stablu.
A kakve veze imaju Himalaji?
Imaju i to velike. Pre Himalaja Afrika (pradekin i prabakin dom) je bila prekrivena kišnim prašumama možda i bujnijim od onih amazonskih. Najbrže i najbezbednije “transportno sredstvo” u ovim uslovima je bilo skakanje sa grane na granu, a za to su pradekama i prabakama bile potrebne četiri ruke ili četiri noge, svejedno je, ali to je ono što je funkcionisalo. I tako bi ostalo do dana današnjeg da se ....
... ostrvo Indija nije “zakucalo” u Aziju. Silno je potisnulo i naboralo zemljinu koru i konačno uzdiglo Himalaje koji su kao nepremostivi bedem poremetili dolazak kišnih oblaka nad Afrikom. Kišne šume u Africi su prestale da budu kišne i na kraju su prestale da uopšte budu šume. Teren je postao travnata savana ...
... a u savani su pradeke i prabake morale da “siđu sa grane” jer nije bilo više ni grana ni drveća. Samo trava u ravnici. Tada se pokazalo da je vrlo pametno i zdravo uspraviti se i razgledati okolinu jer u travi je vrebalo svašta. To je bio trenutak kada su prabake sakrile pičku a pradeke počele da se češu po glavi od silnih problema, mada su muški “ukrasi” i dalje landarali i ljuljali se na povetarcu kao i pre Himalaja.
Kad danas vidim sve one neustrašive momke kako osvajaju smrtonosne gudure Himalaja pomislim kako je Bog stvorio ove planine samo da bi muškarcima zakomplikovao život i nametnuo im večitu igru osvajanja i Himalaja i žena.
Optimističniji zaključak bi glasio da su Himalaji zaista zakomplikovali život muškarcima ali su ga sasvim sigurno učinili bogatijim i inetresantnijim. Ali ne samo muškarcima.
Povratak kući ili ... “engleskinjino” dupe u šakama
Povratak u zavičaj posle dužeg odsustva je uznemiravajuće iskustvo i pomalo liči na buđenje iz duge kome.
Postoje tri stvari koje kao običan čovek nikada ne možete uraditi: ne možete da zajebete provajdera mobilne telefonije, ne možete sebe učiniti “vidljivijim” za lepe žene i konobare sve dok one/oni ne odluče da vas “ugledaju” i nikada se ne možete ponovo vratiti kući. Prve dve stvari ne mogu da objasnim a za treću mislim da znam objašnjenje. Jednostavno, ili ste otišli ili niste. Što se povrataka tiče ili se sa vama vrati samo deo vas ili vam se učini da ste promašili mesto, iako navigator kaže da ste baš tu gde želite da budete. Svejedno, osećaj da se niste vratili kući i “da to nije to” vas ne napušta.
Da bi izdaleka stigli kući sve što treba da uradite je da više verujete navigatoru nego svojim očima. Posle toga zajebite navigator i vratite se svojim čulima. Ima razloga i potrebe za tim jer kretanje zavičajnim gradom najviše liči na ponovno učenje hodanja ... i govora. Da, zablokirao sam u farbari, hteo sam da kupim ... kako se zvaše ... ono čime se popunjavaju rupe i neravnine na zidu ... “Glet masa!” kao EUREKA viknu prodavac. E to, baš to. Kupih jebenu glet masu.
Grad je urbano transformisan ali ne i ljudi. Doduše oni jesu metamorfozirali i “prebacili se” u starija tela, ali su u suštini ostali isti. Gledajući ljude nisam imao utisak nikakvog napretka, jednostavno “pronašao” sam ih u onim istim problemima u kojima sam ih i “ostavio”. Kao da godinama nose istu anakondu oko vrata i nikako da je se reše.
Na kraju sam zaključio da je najzanimljivija stvar koja im se dešava povremeno ispadanje po kojeg zuba, a da vrhuncem zabave smatraju – neodlazak kod zubara, pa onda jedni drugima pokazuju unutrašnjost usta i satima razglabaju o tome kome je teže u životu. Takođe sam primetio i to da broj zuba utiče na sposobnost konzumiranja alkohola, što manje zuba = više alkohola.
Neizbežno, sreo sam drage i stare drugove. Poželeo sam da popričam sa njima o svemu ali je taj entuzijazam brzo iščezao kada je počelo prepričavanje dana kada sam obema rukama obuhvatio malu zadnjicu “engleskinje” i da me jedino po tome pamte. Isti ti drugari su tada mislili da sam to uradio zbog opklade, “engleskinja” je tvrdila da sam se “dokazivao”, a ja sam znao da sam to uradio zato što sam ŽELEO da je opipam. Zanimljivo je da moji drugari i danas misle da sam to uradio zbog opklade. Nažalost ne znam gde “engleskinja” živi danas i šta ona misli o “obuhvatanju” njene čudesne guze.
Izbacivanja iz škole su me spasili, ko drugi nego, profesori fizike i hemije. Kasnije sam morao da im detaljno objasnim kakav je bio osećaj držati “engleskinjino” dupe u šakama. Zanimalo ih, šta ćeš.
Povratak kući ili ...? Pa šta da vam kažem, sve su to samo uspomene, a njih ionako nosite sa sobom kud god da pođete.
Izgovori za kašnjenje na sastanak
Kašnjenje na sastanak može bit slučajnost ili stil života. Neki to rade zbog toga što su trapavi, a neki kašnjenjem šalju jasnu poruku o svojoj “posebnosti”. Iako neki smatraju da je “moderno” malo zakasniti, velika zakašnjenja govore o lenjosti, životne neuređenosti, neodgovornosti i nevaspitanju. Kako god bilo, onaj koji kasni mora da pruži bar neko umirujuće objašnjenje.
1-15 min.
Izvinjenje nije potrebno, pomenete “akademskih 15 min.” tako da svi ostali osete “auru akademskog zvanja” i dok lebde u prijatnim mislima potpuno zaborave na vas.
15-30 min.
Ako ima kiselo-nestrpljivih faca odgovrite facom “šta nije u redu ljudi?” i rečenicom: “Aha, mislili ste da sam vas zaboravio. E nisam, ko može VAS da zaboravi. Nije valjda da ste već počeli?”
30-45 min.
Teška artiljerija mora da radi. Ne čekate da vas nešto pitaju već vi počinjete sa pitanjima: “Kako su svi uspeli da stignu pored ovakve gužve? Šta sam zanimljivo propustio?” Oljagate gradsku i državnu vladu za nesređenost saobraćaja. Zahvalite se nebesima što ste ipak stigli i nadalje ćutite.
45-60 min.
Zahteva i fizičke pripreme. Raščupate kosu, pokvarite i razlabavite čvor od kravate, izvučete jedan okrajak košulje iz pantalona i “pobledite” ako možete. Objasnite panično, ali bez detalja, iznendanu bolest tetke i istovremeni kvar na automobilu. To bi trebalo da bude dovoljno.
Više od 60 min.
Ne morate ni da idete na sastanak. Verovatno se završio i bez vas.
Šifre tinejdžerskih SMS poruka
Korisno je poznavati ih, spadaju u neku vrstu slenga i manje se zbunite kad shvatite da je vaš tinejdžer koristio vaš mobilni telefon. Nađete svakojake šifrovane poruke, a poneka i stigne sa zakašnjenjem. Prvo što se pitate je: kako li popamte sve ove “stvari”.
- B4 - pre
- BBFN - zdravo za sada
- AML – ti si sva moja ljubav
- AWHFY – da li se već zabavljamo?
- AKA – drugim rečima
- BF – dečko
- F2T – slobodan za razgovor
- Gr8 – sjajno, super
- H8 – mrzim
- H2CUS – uskoro se vidimo, nadam se
- I2I – oči u oči
- W4U – čekam te
- O4U – samo za tebe
- Zz – pozdrav
- VRI – veoma
- PZME – pozovi me
- N1 – niko
- T2-T2 – zauzet fiksni (valjda ono tuu-tu-tuu-tu)
- T2UL – čujemo se kasnije
- YBS – biće ti žao, zažalićeš
- MYOB – gledaj svoja posla, ne tiče te se
- BRB - odmah se vraćam
- JK - zezam se
- GF - devojka
- LOL - glasan smeh
- ŠKK - šta koji kurac
- JBG - jebi ga
Prevedeno na srpski milošću dva tinejdžera.
* Ova definicija je open source tipa, ako imate neki predlog da se dopuni nemojte se ustezati da predložite.
Porodično stablo
Ako ste dični vlasnik porodičnog stabla na čijem vrhu sijate kao kraljevska kruna ovaj tekst će, sasvim nenamerno, sigurno uneti nespokoj u vaša ponostita osećanja.
Ono što nesrećno zovemo porodičnim stablom pod hitno bi trebalo da promeni ime u, recimo, porodični žbun ili porodično grmlje. Iskreno, porodično stablo meni najviše liči na na kotrljajuće trnje koje se redovno moglo videti u vestern filmovima kako se valja na vetru u oblaku prašine na pustim ulicama divljeg zapada (a zatim bi se pojavio Klint).
Porodično stablo i nema neko stablo, nema ni uredno potkresane i definisane grane na kojima možete udobno da se smestite. To je više gust i neprohodni šibljak ili nerazmrsivo klupko nečega. Blaženi smo u neznanju mi čije “porodično stablo” više liči na Bonsai drvo sa nekoliko grančica, dok je za one poput evropskih kraljevskih porodica čiji dijagram sadrži stotine izdanaka to krajnje apstraktna, konfuzna i donekle sramotna kreacija.
Razlozi za ovo su krajnje jednostavni. Vi u ovom trenutku imate dva pretka, a matematika kaže da ste ih samo pre 1000 godina imali preko 500 milijardi da bi u doba Isusovog rođenja (pre oko 2000 godina) ovaj broj bio bilionski.
Nikada na Zemlji nije živelo toliko ljudi. Pa gde je onda kvaka?
Kvaka je da su se naši preci redovno prcali na manje ili više pristojnoj incestoidnoj udaljenosti. I to bi bio glavni razlog zbog čega dična porodična stabla i nisu toliko dična i najviše liče na isprepletano šiblje bez početka i kraja. To je i razlog zbog čega se tvrdi da smo svi u veoma bliskom srodstvu kojeg nismo ni svesni, pa ako vam neko kaže da je od loze Nemanjića, Hrebeljanovića, Obilića i slično, slobodno mu (i to sa punim pravom) odgovorite I JA SAM.
Ako ste dični vlasnik porodičnog stabla na čijem vrhu sijate kao kraljevska kruna i ako je ovaj tekst, sasvim nenamerno, uneo nespokoj u vaša ponostita osećanja ne budite previše povređeni. Ima tu i dobrih vesti. Pronašli ste nove rođake!
A možete ih i dodati u svoj porodični grm.
Srećni niz
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, posle definisanja srećnog niza shvatićete da ste produkt i učesnik neverovatnog lanca srećnih dogadjaja.
Za početak, jasno vam je da ste vi nečiji potomak i da su (sada već ti neki) vaši roditelji opet nečiji potomci. Nižući tako potomke i njihove roditelje možete stići veoma daleko u prošlost, čak do vremena kada se sam život na zemlji začeo, a to je boga mi jako mnogo vremena – negde oko 4 milijarde godina.
U to vreme, nije postojalo skoro ništa od onogoa što danas znamo da postoji. Zemlja nije imala planine, reke, šume i sve ostalo što volimo i čemu se divimo. Najviše je ličila na glatki Mars sa ponekom barom koja više podseća na veštičji lonac iz crtanih filmova nego na normalno jezero ili more. E, od tog trenutka pa nadalje za vas počinje niz srećnih dogadjaja ili tačnije prava lavina srećnih dogadjaja koji će posle 4 milijardi godina kao rezulat čitave jednačine proizvesti nikog drugog nego vas.
Da je neka karika srećnog niza u bilo kom tretutku (a bilo je mnogo trnutaka u periodu od 4 milijarde godina) pukla, vas sada ne bi bilo. Možda u tom slučaju ne bi bilo ni nas, to ne znamo, ali vas sigurno ne. Sreća je što je svaki, ama baš svaki, vaš predak bio dovoljno seksi da prca nešto ili da bude prcan, da bude dovoljno zdrav da doživi vreme za prcanje i da ga je prcanje sa suprotnim polom dovoljno privlačilo. Sreća je i što je svaki vaš predak bio dovoljno brz, snažan, okretan i inteligentan da izbegne da ga neka veća zverka, zgnječi, povredi ili smaže za neki od obroka ili užinu pre nego što je prcao i produžio srećni niz u kome ste vi za sada zadnja karika. Sreća je i što nijednog vašeg pretka nije udario grom, ugušio vulkan ili samlela stenčuga pre nego što je (sad već pogadjate) prcao. Sreća je i što nijedan vaš predak nije podlego nijednoj smrtonosnoj bolesti niti stradao u bezbroj kanibalističkih ratova što ih čovek vodiše u poslednjih 50.000 godina pre nego što je prcao i dodao kariku u srećnom lancu u kome vi sijate kao poslednji dragulj.
Naravno, sve ovo ne znači da nijednog vašeg pretka nisu rastrgli dinosaurusi, lavovi ili krokodili. Možda je neki od njih završio na nečijem koplju ili prosvirane glave u ratovima, ali budite sigurni - to se desilo tek pošto je PRCAO i dodao makar jednu kariku srećnom nizu.
I tako, karika po karika u srećnom lancu dugom 4 milijarde godina stigosmo do vas, trud se isplatio. Možda. Ali ne zaboravite da srećni niz treba nastaviti. Treba dodati sledeću kariku u lancu sreće. Zato, LJUDI! prcajte se što pre i koliko god možete! Nešto što može da prekine vaš srećni niz uvek vreba.
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, da li se sada makar malo bolje osecate?
Mrtva krava u Hajd parku
Nešto što se nikada nije dogodili a verovatno i neće. U parkovima svetskih metropola se povremeno desi da osvane mrtav čovek na klupi, na travi ili nekom žbunu, ali krava nikada.
Teško je poverovati ali prvo pitanje koje sam postavio sebi kada sam iz mog malog provincijskog grada provirio nos u neku evropsku metropolu bilo je baš to: šta bi se desilo da ujutru osvane leš crknute krave u parku svetskog imena? Znam šta se događalo u mojoj provinciji, bila je to vest dana, prava senzacija. Ljudi su se masovno okupljali, tužno gledali u leš krave i pravili bezbroj teorija o tome šta joj se desilo, zbog čega baš njoj a ne njima, šta dalje sa kravom i sa sopstvenim životom? Nametala su se stvarno dramatična pitanja i dilime, neki su stigli i do pitanja smisla samog života sa ili bez krave. Nije izostala ni rasprava o tome šta će biti sa, sada već neizvesnom, sudbinom teleta (bogu hvala, to tele je proživelo jedan lep kravlji život). I taman se roj ljudi privremeno udaljio radi organizovanja mehanizacije i ukopa krave, u ne manjem broju kravlji leš bi zaposeo roj muva. Nedugo zatim roj ljudi bi rasterao roj muva i odvukao leš na ničiju zemlju i tamo ga upokojio zauvek, a rasprava o mrtvoj kravi se odigravala malo kraće od večnosti.
Dosta kasnije, hodajući nekim velikim gradovima fascinirao me je staklasti i ukočeni pogled prolaznika koji ‘ladno zaobiđu nepokretnog pijanca na ulici i ne pitajući se da li je živ i treba li mu kakva ljudska pomoć. Prvih dana sam, nekako tajno i uporno, proveravao da li su ti ljudi zaista živi ali, bogu hvala, nisam otkrio nijednog mrtvaca.
Danas i ja, onako ležerno i sa oprezom punim nekog gađenja i pažnjom da ih slučajno ne dodirnem, zaobilazim ljude koji nepokretno leže na ulici, čak i bez provere da li imaju puls. Oholo zaobilazeći možda čak i umiruće ljude, uvek se setim dana kada je u mom mestu osvanuo leš mrtve krave i još uvek se pitam šta bi se desilo da jednog jutra pronađu crknutu kravu u Hajd parku, ali zato znam šta bi se desilo da na ulici (npr. Londona) osvane ljudski leš: ne bi ni znali da je čovek mrtav, satima.
-------------------------------------------------
Da li će zakočiti neko
Na drumu leži zgažen pas
Svi će proći on će ostati
Daleko negde iza nas
Neki su plakali uz ove stihove, ali to je bilo pre Generacija 5.
Uticaj događaja iz pičke materine na život prosečnog tinejdžera
Noćna mora svakog tinejdžera sa malo paranoičnijim roditeljima. Negativna aktuelna dešavanja koja se, po mišljenju vaših roditelja, šire kroz vazduh i koja će pogoditi baš vas, kao neki domino efekat, Iako vi uopšte niti znate o čemu se radi niti ste u toku.
-Kevo, odo' ja u grad.
-Nemoj sine večeras. Je l' si čuo bila je neka masovna tuča u Novom Pazaru?!?!
-Dobro bre šta ja imam s' Pazarcima?! Odo'.
-More vraćaj se 'vamo!
-Idem do drugara, kevo.
-Ne idi sad! Jure Mladića!
-Pa šta ja imam s' tim?!
-Možda bude neka racija pa uhvate tebe! Vidiš ovi Belgijanci uhvatili nekog slikara ni krivog ni dužnog.
-Ma ja sam pljunuti Ratko! Id...
-Sedi kući bre!
-Ćale idem na bazen.
-Nemoj da ideš na bazen konjino je l' si čuo što se neko dete udavilo u moru u Crnoj Gori?!
-Ćale ej! Ja idem na b-a-z-e-n!
-Sedi kući more!
-TV: U diskoteci poznatoj pod nazivom "Trideset trojka" došlo je do
pucnj...
- Bolje ja ovo da ugasim da ne čuju moji neće da me puste na rođendan večeras.
-E ćale, je l' si čuo što u Teksasu u nekoj srednjoj školi bio masakr danas?! Troje poginulo i dve ranjene devojke. Da ne idem ja u školu danas a?
-More šta mene boli kurac za Teksas, marš u školu!
-Tako sam i mislio.
S, P, L, D, N
Osnovni skup slova čije je poznavanje sasvim dovoljno za političku konverzaciju kod nas.
Virus
Najprmitivniji i najvulgarniji pojavni oblik destrukcije! U ovom slučaju destrukcija nije cilj već stil života. Njegova aktivnost liči na pomahnitalu i bezumnu mašinu koja efikasno satire sve oko sebe. On je apsolutni parazit sa egocentričnom i hipnotičkom retorikom da “sve” što ga okružuje mora da radi u njegovu korist a na sopstvenu štetu. U njegovom kodu nema informacija o tome kada treba stati i završiti bezbrojne cikluse uništenja. Destrukcija se jedino završava potpunim iscrpljivanjem rusursa do neizbežne samodestrukcjie.
Svaka sličnost sa virusima kao pojavnim oblikom života i ćelijama kao njihovim žrtvama je sasvim slučajna.