Retrogradno evolurala od nekadašnjih elitnih jedinica Lava Trockog do današnjih domaćih izdajnika. Doduše bilo je i međufaza kao ona u Španiji kada je neki general rekao da će on lično voditi četiri kolone a da mu se peta zagubila negde kod Madrida i da će ta peta tamo čekati ... ali u zasedi.

Kod nas je bilo... pa u našem stilu?
Jebi ga, taj baja koji je bio zadužen za kolone nije imao Excel inače ko zna koliko kolona bi napravio. Ovako u tefter mu stale samo pet, pa je lepo razvrstao po kolonama sve one likove koje zna i koje ne zna. U prvu kolonu je smestio vođe i ta prva kolona je bila svetinja, tu nema diranja. U drugu dragu mu familiju, u treću prijatelje (ali one prave), u četvrtu pale drugove (eto, da se i oni pomenu negde), a u petu sve ostale.

Iako po propozicijama preskakanje iz kolone u kolonu nije bilo dozvoljeno niti moguće, dešavalo se da se neko iz neke naprednije kolone preko noći (ali naročito preko noći) nađe u ovoj najnazadnijoj, takozvanoj intelektualnoj petoj koloni.

Elem, ta najnabudženija imenima peta kolona nije imala ime, a sve te ljude su ipak morali da proglase da su nešto jer ovako nisu bili ništa, nisu bili vođe, rođaci niti prijatelji, a ni pali drugovi. Na kraju je pronađeno jednostavno i logično rešenje: imenovaše ih petokolonašima. Još samo neka funkcija da se dodeli petoj koloni i stvar rešena. E tu se debelo zapelo ali je to zapinjanje ipak rešilo problem. Nema funkcije za petokolonaše!, beskorisni šljam, trutovi, čitači i pisači knjiga, anglofili, germanofili, čovekoljpci, vernici, filozofi, maštari, sanjari ..... ma oni su sve samo ne neko iz prve četiri kolone. Jednostavno VIŠAK i balast.

Da, tako je bilo u vreme pre Excela, bio je samo baja sa tefterom, a u tefteru 5 kolona. Petokolonaši.

A u kojoj si ti koloni?

Jebeno bezizlazna situacija, a muka pritisla. Gde pobeći, skloniti se a da se ne zajebeš i da se izvučeš iz govana. Gore ne može, visoko u pičku materinu, a još te tamo čeka onaj bradati master baja. Dole isto, jebeno tvrdo i puno troglavih kerova. Pa ‘oćeš nećeš, kad već nema gde ostaneš tu gde jesi. A gde si? Prema naslovnoj umotvorini, logično, u vukojebini negde između neba i zemlje. Znači živi si. Dobro je, jer ni gore ni dole ne bi valjalo. I jedno i drugo bi značilo da si među blaženopočivšima. E sad, upadanje u pliću ili dublju komu bi možda moglo da dođe u obzir kao neka kompromisna varijanta za izbegavanje dalekog neba, tvrde zemlje i ovozemaljskih zajebancija. Samo veselo i opušteno, nebo je visoko a zemlja je tvrda.

Неће, да јебе рак рака. Не може никако, па и пушком да га натераш. Углавном се може чути код старијих људи и људи са села.

Nesto mnogo opasno. Stvari sa kojima se ne smete igrati.

Uobicajeni i potpuno besmisleni komentar osobe koja je bacila oko na nekog ko je, ili laze da je u dugoj vezi.

Jedan od retkih nastavaka koji je nadmašio prvu verziju istog.

Ono sto vam je potrebno da ne biste roknuli u travu od infarkta dok snimate decu na livadi.

Mogućnost da tvoj glas neutrališe neko ko ovo ne ume ni da pročita.

U najmanju ruku neugodan, a neretko i bolan, prelazak iz lepseg stanja u ruznije- realnost.