Sportski termin koji se upotrebljava prilikom uspešnog driblanja dvojice ili više protivničkih igrača. Naslagati ih jednog po jednog; promešati levo-desno. Napraviti slalom.

Ako imate između 5 i 15 godina, to je pitanje koje je vaš komšija u stanju da vas pita zilion puta dnevno, tj. kad god vas sretne. Ovo pitanje obavezno prati veliki smešak na njegovom licu, u fazonu "Koji sam šmeker, kako izvaljujem do jaja fore" , vama ostaje jedino da nabacite neki kretensko veštački kez i pokušate da na svaki način okončate ovaj susret..
E sad, ovo pitanje dobija potpuno nov kontekst, u slučaju da imate npr. 11 god. i romske ste nacionalnosti. Velika je verovatnoća da pored žene imate nekoliko komata dece (raznih oblika i veličina..).

Predstavlja predmet jedne od najomiljenijih seoskih igara. Naime, ako ste ikada bili na selu, a Bože moj gradsko ste dete, verovatno ste upoznati sa ovom igrom. Ona izgleda otprilike ovako: neko od seljana vam da zadatak da uradite neki seoski posao (što komplikovaniji to bolje), za čije obavljanje treba da koristite alat za koji nikad niste ni čuli, niti ga videli, a da ne govorim o vašoj veštini korišćenja istog. Pritom verovatno i ne radi. Da bi igra bila još interesantnija, najčešće je rejon vašeg delovanja blisko na neki način povezan sa životinjskim izmetom. Vrhunac igre predstavlja kada seljanin, u ovom slučaju vaš poslodavac, gledajući vas kako se jebavate sa kojekakvom mašinerijom, do pola u govnima, poziva svoje ortake koji brzinom svetlosti napuštaju mobu ili čime god se bavili, kako bi se zajedno smejali i uživali u porazu grackog deteta.
Ono što nisu uračunali jeste kreativnost gradskog deteta u činjenju osvete(veličina direktno proporcionalna vremenu provedenom u gradu), koja će biti barem dvostruko brutalnija.

jednostavan i nadasve koristan izum koji se pretvara u ultimativni generator patnje, bola i poniženja vršeći ulogu medijuma između strana A i B, u kojoj je:
strana A: Vi sa mučkim napadom dijareje
strana B: Vaša izvetrela baba.

Mantra koju ponavljaš pre polaska na tuširanje, a vala i za vreme istog, radi očuvanja suhosti kose - komponente veoma bitne za eskiviranje upale mozga u uslovima smrzavanja nalik pičci. A onda zapevušiš do jaja neku pesmu. Naravski, taj poj mora biti praćen opsenim provlačnjem prstiju kroz kosu. Mokru kosu. I ode sve u kurac.

Ako su sve sami duduci pre vas, vi ste ajnštajn.
Ali ako ste baš posle jedinog ajnštajna do tad, vi ste automatski najveći duduk na dotadašnjem toku ispita.

U oba slučaja imate naravno neko prosečno znanje.

Формалност коју обављају они који су се од својих кућа отиснули у неки други свет.
Наиме, лепо је са својом мајком прозборити колико толико. Ипак је њима углавном досадно без нас и једва чекају да нас виде, па колико год да не ваљамо. Али временом то постане прост скуп питања и одговора. Свакодневни ритуал, постане практично рутина, па иако знамо да нема ништа ново, и нема необрађене теме, неки разговор мора да тече. Питања су кратка и лака, а одговори углавном још лакши.
Све то, сваки дан бар по једном.

Мерна јединица села у крви.
Само пољопривредници, шљакери и психички поремећени људи устају рано.

Злаћани круг се диже ка хоризонту, умилни хор птичица објављује да ће тај дан да исере тријес тона тичи гована, а ти треба да откинеш крмељ, јер је нека искомплексирана педерчина рекла како треба да се устане собајле, каже то ваља, лепо је да се устане рано. Јесте курац. Изађеш напоље, народ иде на курчеви посо, оно све зарозано, све неки погужвани људи, комшија из улаза Миљко Морон би реко "убијте ме" само да може, али не може, морон је. Оћеш да купиш цигаре на трафици, нема цигаре, није стигло, рано је, дођите други дан у нормално време, а што ти средовечна жено радиш у ненормално време само да би могла то да кажеш, каже она пуши курац, пијем бенседине од раног устајања, тачно ћу данас да се разведем колико сам полудела, реко немој због деце, каже немам децу, реко у чему ли теби живот прође. Па онда превоз јебени, људи смрде, киселило се то по меким душецима, све се онај пац наватао по мудишту, ноге се усириле, гледа ко да ће да убије, једино пензионери чили мајку им јебем, нема обавеза па се поткуветило, из беса то устаје рано, треба сваки леб да се опипа, подобијало то станове па сад прдуцка, пробудио их Тито у гробу курцем у уво дабогда. Па онда тај посо, једеш говна а дође газдин син престолонаследник Стефан Лав Цар Душан Димчески око подне аудијем, па исуче курац и удри пишај по нама сиротињи и поштеним привређивачима динара за сто грама котекс пацовске специјал и пола курве. Па онда кући, а тамо не можеш да се разабереш, треба живот да имаш а теби се спава, отац ћути мајка ломи руке и шапће ти тихо ко дјетету, каћеш каже снау да ми доведеш, да ми потапа бели веш у биљану а ја само да пијем кафу и уживам, а тебе неће ниједна јер ти подочњаци ко Наташи Нинковић а и пичке живе само ноћу, тад им је мрест, па одеш да наваташ на бућку, а оно трза трза па откине иљаду из новчаника, па ти ем сува курца, ем кратак за црвену, ем устајеш за три сата, ваља положај за пишање по теби да заузмеш.

Шта оћу да кажем?

Ми смо један сељачки народ. То навикло да устаје рано, да увати да одради за дана, па кад намири и обави, да дође кући а тамо попара са говнима врућа и брката жена дрља рутаву пичку да јој сурдукнеш наследника па да и он обавља и намирује. Па онда то преселило у град масовно и одмакло од домаћих животиња, ал гени су чудо што реко наш напаћени народ, па то укоренило у мозак, сељачки инстинкт, ко инсекти и онај кљунар из Аустралије што аутоматски мења боју кад се приближи коала, а у ствари му неће она ништа, само да се поиграју. И тако прва генерација устај рано ал шта: нигде ратлука, нигде бунарске воде ладне са ешерихијом од сенгрупа, нигде роса по травуљини мртвој, нема крава да се музу, нема њиве да се оре па прва бразда да се изведе Миона да плаче - значи нешто не ваља. Па ти прва генерација грацког човека осети ту неку празнину, устаје рано, научио га ђед Свињо, а нема зашто, па онда удри кукај у себи: ееееееее, леп ли је живот оно онда био, све природа па зелено, здраво бре било а не ко ово данас, све нездраво а не здраво ко онда. Па онда удри слушај Зорицу Брунцлик, и ветар се у пропаст спрема а тебе нема, конкретно стихови о сеоској идили, па се саживљуј, па кукај за детињством ко Крајишник. Е онда одреди да се устаје рано - тако радио ђед Свињо, тако и отац Пиздо, па шта им фалило, а били паметнији него ми данас без обзира што нису имали два дана школе и претурали аутобус да виде јел женско, може ли да оаутобуси младе. Јашта него тако, устај собајле, није битно што то везе нема са садашњим животом и што се не би снашо на селендри да се вратиш случајно - дркај курац на детињство цео живот.

Izmišljenica koja označava teranje u pičku materinu sa dozom mržnje, iznerviranosti, gordosti, nadmenosti i pritajene nasilnosti.
Za sad, zabeležena je samo na globalnoj mreži, ali živi sa tendencijom da postane ustaljeni izraz za ispoljavanje negativne energije prema drugim ljudima.

Društveni lubrikant.

Dok traje njeno prebiranje po novčaniku, ti već uveliko raspoređuješ ničim izazvanu a opet očekivanu zaradu jer si jebeno došao kod tetke na slavu. Patnje li. Bilo da si dobroćudna poštenjačina bez trunke pokvarenosti ili okorjeli prevarant golog jezika, scena kad Ona pokušava da ti tutne koju marku u džep na lijevoj strani košulje nije ništa drugo do iščekivanje trenutka kada ćeš moći da obrišeš znoj sa čela i u sebi kažeš: ''Hvala kurcu, ova lova je napokon moja.''

Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Зајебана нација.
У обданишту свирају клавир, виолину и носну флауту. У пубертету склапају суперкомпјутер од дигитрона, кваке и руске салате. Кад добију 10 на испиту поништавају и траже комисију. Ако не испуне очекивања директора Ђунићира, самоубијају се јер су осрамотили претке до Косова.
Професионалци до коске. Њихова алтернатива извршеном задатку је још боље извршен задатак.
Не једу много и могу да стану у креденац.
То свака кућа треба да има.