Sportski termin koji se upotrebljava prilikom uspešnog driblanja dvojice ili više protivničkih igrača. Naslagati ih jednog po jednog; promešati levo-desno. Napraviti slalom.
- Kakvi driblinzi fudbalera Tekstilca! Nanizao je trojicu igrača Cementa, izbio oči u oči sa golmanom Jankovićem nakon čega mu je leva noga upala u puciju. Ovom prilikom je talentovanom vezari stradao skočni zglob.
_________________________________________
- Ko te oplavi tako, crni Dragane? - Ne pitaj ništa. Otišao malo do komšinice Ivane. Odradili stvar, kad eto ga njen klinac u sobu. Čim me video počeo da doziva oca, jebem li mu mamu. Za to vreme ja šmugnem pored malog. U dnevnoj sobi nanižem babu, dedu i strinu i taman na izlazna vrata kad me opiči nešto po čontari. Ostalo vidiš i sam.
Ako imate između 5 i 15 godina, to je pitanje koje je vaš komšija u stanju da vas pita zilion puta dnevno, tj. kad god vas sretne. Ovo pitanje obavezno prati veliki smešak na njegovom licu, u fazonu "Koji sam šmeker, kako izvaljujem do jaja fore" , vama ostaje jedino da nabacite neki kretensko veštački kez i pokušate da na svaki način okončate ovaj susret.. E sad, ovo pitanje dobija potpuno nov kontekst, u slučaju da imate npr. 11 god. i romske ste nacionalnosti. Velika je verovatnoća da pored žene imate nekoliko komata dece (raznih oblika i veličina..).
Elvis: Djes Sandokane, kako žena kako deca? Sandokan(11 god.): Evo ide nekako, Đelana je kući pere mi čarapu, a deca, evo sutra Đastin i Bijonsa poljaze u školi, a Džeminen, Barak, Anastazija i Hilari skupljaju kartone na Dušanovcu..
Predstavlja predmet jedne od najomiljenijih seoskih igara. Naime, ako ste ikada bili na selu, a Bože moj gradsko ste dete, verovatno ste upoznati sa ovom igrom. Ona izgleda otprilike ovako: neko od seljana vam da zadatak da uradite neki seoski posao (što komplikovaniji to bolje), za čije obavljanje treba da koristite alat za koji nikad niste ni čuli, niti ga videli, a da ne govorim o vašoj veštini korišćenja istog. Pritom verovatno i ne radi. Da bi igra bila još interesantnija, najčešće je rejon vašeg delovanja blisko na neki način povezan sa životinjskim izmetom. Vrhunac igre predstavlja kada seljanin, u ovom slučaju vaš poslodavac, gledajući vas kako se jebavate sa kojekakvom mašinerijom, do pola u govnima, poziva svoje ortake koji brzinom svetlosti napuštaju mobu ili čime god se bavili, kako bi se zajedno smejali i uživali u porazu grackog deteta. Ono što nisu uračunali jeste kreativnost gradskog deteta u činjenju osvete(veličina direktno proporcionalna vremenu provedenom u gradu), koja će biti barem dvostruko brutalnija.
Radašin: E Igore, idi uzmi fiberštrucnu i zameni kravama vimenik. Igor(jebaću vam kevu, ima da ga zamenim, šta god to bilo..): Evo saću..
.....5 min kasnije (Igor uvaljan u smesu kolomasti, kravlje balege i neobranog mleka i dalje besomučno pokušava da natera jebenu skalameriju da proradi).....
Radašin(bezuspešno prikrivajući smeh): Milojiiiiice, Maradoooona, Stevaaaane, Ljubiiiiinka, dolaz’te brzo da vidite Ivanovog malog....
(oko Igora se napravio krug ljudi koji zadovoljno posmatrajući ovu scenu, grohotom se smeju i naizmenično iznose vickaste komentare)
Milojica: Igore pa di si u’vatijo fiberštrucnu za kleizablu, pri’vati je niže kod remenika, haahah.. Ljubinka: Hahaaha....Cccc, šta ti je gracko dete, niš’ ne može sam da uradi.... Igor(tako a? Otići ćete vi na spavanje pa ćemo onda da vidim šta je smešno...).
jednostavan i nadasve koristan izum koji se pretvara u ultimativni generator patnje, bola i poniženja vršeći ulogu medijuma između strana A i B, u kojoj je: strana A: Vi sa mučkim napadom dijareje strana B: Vaša izvetrela baba.
(jednog subotnjeg popodneva na basketu...) ogi: E momci nek me zameni neko, moram da palim gajbi i'am proliv najstrašniji.. ... (par minuta kasnije, ispred svoje zgrade, na samo nekoliko metara od svog stana što znači i od WC šolje)
ogi(zvoni na interfon....):........
baba: Halo, ko je?
ogi: Baba ja sam otvori brzo vrata..
baba: A ti si, ja mislila ti u školi..Je l' zoveš s mobilnog?..
ogi: Baba ispred zgrade sam a ti pričaš na interfon, otvori mi brzo vrata!
baba: Šta? Da ti pozovem brzo brata?
ogi: e ništa zaboravi..(zašto se meni ovo dešava....ništa zvoniću Sanji, kako se beše preziva, Stanković valjda..)
Stanković: Halo?
ogi: E Sanja otvaraj mi vrata brzo usrah se...
Stanković: Nije ovo Sanja dušo, ovde njena baka Slava... Lepo od tebe što si se javio, mogao bi da svratiš na slatko, znaš kako ga baka Slava lepo napravi..
ogi: Jaooo bre, teta Slavo otvorite mi vrata molim Vas, to nije telefon to je INTERFON, samo pritisnite to dugme.
baka Slava: Šta? Ne znam ti ja srećo s tim internetom, to Sanja po vazdan sedi za onim modernim televizorom i ide na neki fejzluk, saću ja da je pozovem...i da, pozdravi mama Smilju...
Sanja: E Ogi saću ti otvorim vrata, baba se opet predozirala "Politikom"...
Ogi: Sad više ne moraš, spusti mi samo s terase lavor i sapun..
Mantra koju ponavljaš pre polaska na tuširanje, a vala i za vreme istog, radi očuvanja suhosti kose - komponente veoma bitne za eskiviranje upale mozga u uslovima smrzavanja nalik pičci. A onda zapevušiš do jaja neku pesmu. Naravski, taj poj mora biti praćen opsenim provlačnjem prstiju kroz kosu. Mokru kosu. I ode sve u kurac.
Mića: Baba, odo ja da se tušnem pa šibam napolje.
Baba: Ajd, samo nemoj prat kosu, vidi koji je kijamet napolju, preladićeš krsta.
Mića: Oket. Nemo kvasiš kosu, nemo kvasiš kosu,...(:ulazak u tuš kabinu:)...Nemo kvasiš kosu......(:Puštanje vode:)....Dok sam noću plakalaaaa vrtelo se sve u krug, ništa nije znao oooon bijo mi jeeee dobaaaaaar druug...pa kaže...Dok sam noću plak..Ček, ček, šta sam ono trebo da ne uradim?...A jesam debil..
Ako su sve sami duduci pre vas, vi ste ajnštajn. Ali ako ste baš posle jedinog ajnštajna do tad, vi ste automatski najveći duduk na dotadašnjem toku ispita.
U oba slučaja imate naravno neko prosečno znanje.
1) A: "Najveća zemlja sveta je Indija!" Ispitivač: "Kolega bre, polako smirite se, šta lupate?" B (u sebi): "Ahahahaha, to idiote, bravo, sad kad zablistam posle tebe, profesor ima i da se rukuje sa mnom, kolko sam pametan."
2) Ispitivač: "Bravo, kolegenice, evo ruka, najjača desetka koju sam ja dao u mojoj karijeri." B (u sebi): "Ma teraj se bre u pizdu materinu, gde da se baš ja padnem posle ove krave?"
Formalnost koju obavljaju oni koji su se od svojih kuća otisnuli u neki drugi svet. Naime, lepo je sa svojom majkom prozboriti koliko toliko. Ipak je njima uglavnom dosadno bez nas i jedva čekaju da nas vide, pa koliko god da ne valjamo. Ali vremenom to postane prost skup pitanja i odgovora. Svakodnevni ritual, postane praktično rutina, pa iako znamo da nema ništa novo, i nema neobrađene teme, neki razgovor mora da teče. Pitanja su kratka i laka, a odgovori uglavnom još lakši. Sve to, svaki dan bar po jednom.
- Molim. - Zdravo sine. - Zdravo. - Kako si? - Dobro. - Šta radiš? - Učim. (šta god radili ovo je najbolji odgovor) - A, dobro, neću onda da te zadržavam dugo. Jel' imaš pare? - Imam. - Dobro. A jesi li gladan? - Nisam. - Jel' imaš šta da jedeš? - Imam. - Jel' ti hladno. - Nije. - Jel' imaš ćebe. - Imam. - Jesi ti to nešto promukao? - Nisam. - Aha... Dobro. Jel' učiš? - Mislim da sam ti to već rekao. - A dobro. Kad će ispiti? - Za dva meseca. - Jesi li imao neki kolokvijum skoro? - Nisam. - Dobro. 'Ajde neću da te zadržavam više. Zdravo, čujemo se sutra! - A kako je kod vas? - Ma dobro. Tata cepa drva i tako... - Dobro, ajde ćao. - Ćao sine.
Merna jedinica sela u krvi. Samo poljoprivrednici, šljakeri i psihički poremećeni ljudi ustaju rano.
Zlaćani krug se diže ka horizontu, umilni hor ptičica objavljuje da će taj dan da isere trijes tona tiči govana, a ti treba da otkineš krmelj, jer je neka iskompleksirana pederčina rekla kako treba da se ustane sobajle, kaže to valja, lepo je da se ustane rano. Jeste kurac. Izađeš napolje, narod ide na kurčevi poso, ono sve zarozano, sve neki pogužvani ljudi, komšija iz ulaza Miljko Moron bi reko "ubijte me" samo da može, ali ne može, moron je. Oćeš da kupiš cigare na trafici, nema cigare, nije stiglo, rano je, dođite drugi dan u normalno vreme, a što ti sredovečna ženo radiš u nenormalno vreme samo da bi mogla to da kažeš, kaže ona puši kurac, pijem bensedine od ranog ustajanja, tačno ću danas da se razvedem koliko sam poludela, reko nemoj zbog dece, kaže nemam decu, reko u čemu li tebi život prođe. Pa onda prevoz jebeni, ljudi smrde, kiselilo se to po mekim dušecima, sve se onaj pac navatao po mudištu, noge se usirile, gleda ko da će da ubije, jedino penzioneri čili majku im jebem, nema obaveza pa se potkuvetilo, iz besa to ustaje rano, treba svaki leb da se opipa, podobijalo to stanove pa sad prducka, probudio ih Tito u grobu kurcem u uvo dabogda. Pa onda taj poso, jedeš govna a dođe gazdin sin prestolonaslednik Stefan Lav Car Dušan Dimčeski oko podne audijem, pa isuče kurac i udri pišaj po nama sirotinji i poštenim privređivačima dinara za sto grama koteks pacovske specijal i pola kurve. Pa onda kući, a tamo ne možeš da se razabereš, treba život da imaš a tebi se spava, otac ćuti majka lomi ruke i šapće ti tiho ko djetetu, kaćeš kaže snau da mi dovedeš, da mi potapa beli veš u biljanu a ja samo da pijem kafu i uživam, a tebe neće nijedna jer ti podočnjaci ko Nataši Ninković a i pičke žive samo noću, tad im je mrest, pa odeš da navataš na bućku, a ono trza trza pa otkine iljadu iz novčanika, pa ti em suva kurca, em kratak za crvenu, em ustaješ za tri sata, valja položaj za pišanje po tebi da zauzmeš.
Šta oću da kažem?
Mi smo jedan seljački narod. To naviklo da ustaje rano, da uvati da odradi za dana, pa kad namiri i obavi, da dođe kući a tamo popara sa govnima vruća i brkata žena drlja rutavu pičku da joj surdukneš naslednika pa da i on obavlja i namiruje. Pa onda to preselilo u grad masovno i odmaklo od domaćih životinja, al geni su čudo što reko naš napaćeni narod, pa to ukorenilo u mozak, seljački instinkt, ko insekti i onaj kljunar iz Australije što automatski menja boju kad se približi koala, a u stvari mu neće ona ništa, samo da se poigraju. I tako prva generacija ustaj rano al šta: nigde ratluka, nigde bunarske vode ladne sa ešerihijom od sengrupa, nigde rosa po travuljini mrtvoj, nema krava da se muzu, nema njive da se ore pa prva brazda da se izvede Miona da plače - znači nešto ne valja. Pa ti prva generacija grackog čoveka oseti tu neku prazninu, ustaje rano, naučio ga đed Svinjo, a nema zašto, pa onda udri kukaj u sebi: eeeeeeee, lep li je život ono onda bio, sve priroda pa zeleno, zdravo bre bilo a ne ko ovo danas, sve nezdravo a ne zdravo ko onda. Pa onda udri slušaj Zoricu Brunclik, i vetar se u propast sprema a tebe nema, konkretno stihovi o seoskoj idili, pa se saživljuj, pa kukaj za detinjstvom ko Krajišnik. E onda odredi da se ustaje rano - tako radio đed Svinjo, tako i otac Pizdo, pa šta im falilo, a bili pametniji nego mi danas bez obzira što nisu imali dva dana škole i preturali autobus da vide jel žensko, može li da oautobusi mlade. Jašta nego tako, ustaj sobajle, nije bitno što to veze nema sa sadašnjim životom i što se ne bi snašo na selendri da se vratiš slučajno - drkaj kurac na detinjstvo ceo život.
Izmišljenica koja označava teranje u pičku materinu sa dozom mržnje, iznerviranosti, gordosti, nadmenosti i pritajene nasilnosti. Za sad, zabeležena je samo na globalnoj mreži, ali živi sa tendencijom da postane ustaljeni izraz za ispoljavanje negativne energije prema drugim ljudima.
Dok traje njeno prebiranje po novčaniku, ti već uveliko raspoređuješ ničim izazvanu a opet očekivanu zaradu jer si jebeno došao kod tetke na slavu. Patnje li. Bilo da si dobroćudna poštenjačina bez trunke pokvarenosti ili okorjeli prevarant golog jezika, scena kad Ona pokušava da ti tutne koju marku u džep na lijevoj strani košulje nije ništa drugo do iščekivanje trenutka kada ćeš moći da obrišeš znoj sa čela i u sebi kažeš: ''Hvala kurcu, ova lova je napokon moja.''
Vidno alkoholom pregaženi dolibaša označava kraj prvog dana slave podizanjem čašice šljivovice uvis i prosipanjem polovine sadržaja po sirnici. Negdje sa sredine sopre začu se pitanje ''Jesi li ga opsovao u sebi, a?!'', upućeno od strane glavnog šaldžije kojim aludira na psovanje boga i kaznu koja je potom uslijedila. Kočenje. Krici. Jauci. Pornić. Majka nabada tri rebarca i tiho ali strogo ti šapće na uho. -Pojedi to, evo ti i malkice salate. Nemoj da ti padne na pamet da preturaš po frižideru kad dođemo kući. Gotovo je. Ustaješ na noge koje kao da nisu tvoje. Pre je o si se. Opet. Stepenice koje idu ukrug zadaju nevjerovatne probleme. Jebene stepenice. Genijalna ideja ti pada na pamet: lift. To govori da te rakija dobro radi. I, eto te u kuhinji. Jedan na jedan sa svim ženskim osobama iz cijele porodice, među njima i ona glavna u kući, ona koja nadgleda kako se slažu tanjiri. Ona sa keceljom. Tetka. -Čedo tetkino, dođi da te zagrlim jednom. Vidi ga, pa snajka, njemu će stvarno biti teško da izabere ženu. Jel da da se lijepe na njega ko Ohom, jel da? -Lijepe, ali bolje bi mu bilo da malo se malo zalijepi za knjigu hehe. -Brani me tetka, satra ova. -Ej, to ti je majka. Ona nije ni ''Ova'' ni ''Ona''. Nju moraš voljeti i poštovati, jer ti ona želi samo najbolje. -Znam, znam, nego ovaj klimaks joj izjede nerve pa se s vremena na vrijeme iskali na meni. Jadan ja. -Hehe, čujete li ga, jadničak moj. Nado, reci da nećeš više to raditi. Reci. -Šta? -Nebitno. Nego, sine, dođi ovamo sa tetkom do sobe, da mi pomogneš da posložim escajg. Prvo, escajg ne stoji u sobi. Ti i svi koji misle da si otišao da ga složiš, znaju da je to tako i tako je to. Naslućuješ šta će se desiti: preslikan scenario kao i svih prethodnih godina. -Gdje sam bacila torbu jebem li joj, uf. Danas je četvrtak. Sutra petak. Cvaja, ja i Maja. Amin. -Aha, evo je. Gdje bi mogao da je odvedem? Možda na slane palačinke u Palas. Bravo. BRA-VO! -Nego, šta je sa tim fakultetom? Daj ne zajebavaj se, pametan si, ne radi to sebi. -Malo sam zapostavio, ali srediću to, evo septembarskog. -Evo, da ti tetka da podsticaj. Počasti djevojku, plati piće drugarima, kupi sebi hlače. Ne zanima me. Samo budi dobar. Jebiga, očekivao sam sve ali pedesetica već priča drugu priču. Svirka u pabu, Đenka reče da ne radi sutra. Ubod. -Tetka, nemoj molim te. Ne tr... -Pst! Da imaš. U džepu su. Sve što sada treba da uradiš jeste da ostaneš pribran, da slažeš majku da si dobio cenera i da zahvališ silama svemira jer ti podariše ženu koja će, pored one koja te je nosila u utrobi devet mjeseci, uvijek biti uz tebe.
Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.
Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.
Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac. Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja. Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema. Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno. Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.
Šta trażi čovek u Češkoj?
Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.
U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.
Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.
Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.
Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...
Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.
Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.
Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.
Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...
Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.
Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...
