Situacija u kojoj neko ničim izazvan upotrebi neki arhaizam.

Легендарна изјава, већ више од двадесет година приписивана покојном Патријарху Павлу, која и дан-данас међ' свеколиким народом небеским представља предмет расправе око тога шта је писац хтео да каже и изазива опречна мишљења, а покаткад и макљажу у кафани "Љуц", у Скопљу. Ух.

У свему томе - а како то обично бива када човек око нечега закрви и заборави о чему се ту, с почетка, уопште и радило - из етра јавног мњења потпуно је скрајнута она реална прича, прича о томе како се наводна изјава омиљеног српског верског вође и заправо догодила. А било је то деведестих година, у време масовних студентских протеста у Београду, када се Патријарх Павле обраћао студентима код Теразијске Чесме а цело обраћање је на радију Б92 (тада можда и једином бастиону слободне мисли у Србији) преносио и коментарисао, испоставиће се и каснији директор Студија Б, хомо-новинариус по имену Александар Тимофејев. И онда се то догодило. Паја је у једном тренутку, позивајући на мирне протесте, рекао "**Будимо људи!**" а Тимофејев је на то (у изливу инспирације на мозак, штали) преко радија додао "**...иако смо Срби.**"

И то је цела заборављена истина. Можда је добро да посстоји исписана негде, историје ради.
А *људи* требамо бити увек...колико год да је понекад тешко бити Србин.

Најпростије приказано на примеру одабира доњег веша:

Одјеб. Изговарањем ове реченице изражава се максимално неслагање са саговорником, завршава се свака дискусија и даје му се на знање да би много кориснији био ако би се прихватио лопате или кибле уместо што трује својим изливима из мозга.

Reč u rečenici koja bi, u svim svojim varijacijama, trebalo da istoj pridoda dozu emancipovanosti čoveka koji govori nešto sagovorniku, gde isti zapravo istom istinski iritira istog.