Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.

Najviši stepen imuniteta, diplomatski imunitet

Deo posade đubretarskog kamiona koji visi na šipci pozadi.

Poštena žena. S njom si uvek načisto. Kol'ko pare, tol'ko muzika.

Uprava Drzavne Bezbednosti. Strah i trepet komunisticke Jugoslavije. Toliki strah, da je taj naziv morao da se sapuce cak i u najblizim familijarnim krugovima(ako je vec morao da se spomene). Organ sa najvecim ovlascenjima. Odes po hleb, a ne dodjes nikada, samo ako udba proceni da si protiv bratstva i jedinstva. Inace, narodu je lakse bilo da kaze udba, nego udb. Pripadnik ove organizacije je poznat kao udbash

Sarkastičan odgovor na žalopojku, najčešće neosnovanu, upućen sagovorniku koji se žali na okolnosti kojima žalbi mjesta nema. Poređenje sa Isusom ne obuhvata isključivo muke koje su, u fizičkom smislu, mjerljive sa mukama koje su propatili i brojni drugi pripadnici ljudske vrste. Ponajviše se odnosi na njihov značaj u metafizičkom i religijskom smislu, te se ciničnim poređenjem navodnih muka sagovornika, sa onim što je za čovječanstvo prošao Isus, pravi paralela koja treba da pokaže da on stoji rame uz rame sa Spasiteljem. U tom smislu, boljke i traume kroz koje prolaze svi ostali beznačajne su u odnosu na kompleksnost patnji kojima je naš sagovornik izložen.

Kako to obično biva, subjekti žaljenja najčešće su oni koji se nose sa problemima koji nisu niti veliki, niti nerješivi, a žaljenje im služi kao izduvni ventil kojim truju okolinu. Zvučni signali iz njihovih usta ne služe kao vapaj za pomoć ili potragu za savjetom kako da se konkretna situacija razriješi. Njihovom soju ukazivanje na muke služi kao poligon za iskazivanje sopstvene bitnosti okolini koja je primorana da ih sluša. Pošto obitavaju u svakodnevnici ljudi koji zapravo proživljavaju govnjivu stvarnost, potrebna im je tačka društvenog vezivanja sa istima, pa to nalaze u priči o mukama, pogrešno misleći da svi koji pate neprestano kukaju.

Za razliku od njih, ljudi koji zaista prolaze kroz velike životne patnje, svoje muke uglavnom nose u sebi, često i do tačke implozije, koja umije da dovede do katastrofalnih posljedica kako po lice koje pati, tako i po okruženje. U situaciji kada se nađu primorani da slušaju verbalno iznošenje fekalija u formi neosnovanog žaljenja, izriču sintagmu iz naslova, držeći da će sagovornik shvatiti besmislenost svog izlaganja i ućutati prije nego što situacija eskalira.

Izreka koja ukazuje na značaj posjedovanja svojstva koje je dovoljno izraženo i potentno da kompenzuje nedostatak određene karakteristike, ključne za normalno društveno funkcionisanje.

Kada je ljudska individua uskraćena za nekoliko standardnih devijacija koeficijenta inteligencije, poželjno je da nedostatak istih nadomjesti posjedovanjem snažne muskulature kako bi se mogla izdržavati obavljajući fizički zahtjevne poslove. U idealnijim situacijama, simetrične crte lica i velika močuga su još veći plus koji bi obezbjedio egzistenciju lišenu finansijskih briga, uprkos skromnom intelektu. U suprotnom, rad na mješalici ili prošnja ispred lokalne crkve ne gine.

U prenesenom značenju, izraz obuhvata sposobnost jedinke da određene situacije iznese na nekonvencionalan način, izdržavši ono što čovjek manjih sposobnosti ne bi mogao. Kada ruletaš uloži sve žetone na crno, bolje mu je da ima finansijsku zaleđinu u slučaju da se kuglica zaustavi na crvenom, inače će narednih mjeseci jesti jetrenu paštetu i piti zidarsko pivo. Analogno tome, pijana budala koja se u kafan zalijeće u grupu kršnih Hercegovaca bolje da ima bombe u rukama i spretnost profesionalnog parkur majstora, jer će u suprotnom osjetiti čari boravka na traumatologiji.

Konsekventno, čovjek koji nije u stanju da nedostatke kompenzuje kroz druge mu dostupne mehanizme, bolje je da ludu glavu uzalud ne stavlja na panj, jer nema načina da je skloni ispod sječiva života. Uprkos tome, istorija je puna primjera pojedinaca koji su se pružali više nego što su dugi, te sposobnosti za koje su ostali uskraćeni u životnoj sferi u kojoj su djelovali nisu imali čime kompenzovati, što ih je odvelo na smetlište istorije.

Девојка коју нећеш јебати.
Пут до кубних сантима њене румене слузокоже зајебанији је чак и од осме мисије са Зерговима у Старкрафт кецу (ако знаш о чему је реч, наду овде остави). Микроскопске су шансе чак и да дођеш до нивоа на коме биваш баждарен од стране аристократског оца јој њеног. Ако ли доспеш дотле, господин Мићаловић, са својим медивл-византијским именом за чије изговарање твоје паорске чељусти немају одговарајућу анатомију, поставиће ти следећи рафал услова које мораш испунити, како би утврдио твоју достојност своје шћери-мезимице:

Svuda izaziva zavisnost, samo na Kosovu nezavisnost.

Konzumentski nedostižni ideal, Sloboda Mićalović među konzervama, proizvod koji prosto ne kupuješ ni na akciji, samo opsuješ i uzmeš anonimnu sardinu sa najniže police.
Jer je luksuz. Jer je prokleto skupa. Jer je jede Kevin Kostner sa nasmejanim ljudima na jahti usred Mediterana, a ti si nastavnik opštetehničkog na zameni u Leštanima.
Ostaje nada da će te ubosti kladža, pasti nasledstvo ili se pojaviti neka slična jedinstvena šansa, pa da jednom isprobaš više taj famozni morski zalogaj.

Највиша правна инстанца у Србији, задужена за све жалбе.