Уништио га. Убио бога у њему.

Ustaneš u 4 ujutru, jer ti je medved srušio kolibu. Boli te tukidid za sve, znaš da kad upališ vatru neće biti komaraca, a i tvoji neće brinuti da te nisu pojeli vukovi kad vide dim, pa će na miru s komšijama da bacaju kamenje s ramena. Baba ti isprži zečetinu što si sam ulovio, uff, kako je tada zečetina dobra bila. Usput te izbičuje, preventivno. Odeš do trgovca i za pet srebrnih dugmića što si zdipio od onog putnika koji je prespavao u selu, kupiš pola kile pečenog kestenja od kojih nenormalno mnogo prdiš. I trgovac te izbičuje, jer si goluba pustio već u radnji. Ako je subota, u 10 sati odeš u centar sela i gledaš kako spaljuju veštice sa okolnih brda. Ručaš šta ukradeš, jer ti je muka zečetine, a ćale otišao da ratuje pod vođstvom župana Vukana, pa nema ko nešto da ulovi. Onda odete kod komšije i kradete mu trešnje, umažeš se kao svinja, keva te izbičuje, jer si komšijinom malom odsekao prst kad je hteo i on da proba jednu koju si već ubrao. Dođe i komšija kod keve, jer ti ćale nije tu, pa te i on izbičuje kad vidi trešnje. Ako ipak nisi krao, keva će da ugreje ceo bokal vode, umesto pola, da možeš da opereš dupe, proviriš kroz prozor, vidiš dlakavu Zoricu kako se pored sveće svlači pred spavanje i srećan legneš i utoneš u san.

Oni kojima je mozak manji od muda, a muda kao nedozrele ribizle u zadnjem dvorištu babine kuće. Oni koje je evolucija preskočila pa genetika sačekala, matori davao primer iz prve ruke, uglavnom desne, pa šutnuo potomka nogom u dupe da produži lozu i nastavi tradiciju. Oni koje treba štrojiti da se ne razmnožavaju, direktno na javnom servisu, izmedju slagalice i drugog dnevnika.

Ovako, pijan priča po kafanama i trezan po pijaci, kako on onu svoju malo ćušne koji put, čisto da se zna. Da pusti krv! Da joj se ne ponovi. Potomci tog istog ili sličnog plemena ga slušaju, mršte čelo i klimaju glavom. Batina je iz raja izašla, neće joj ništa biti. To prodje! Kad prodje što si zvao muriju na brata one klinke kojoj si zalepio šamar i psovao sve po spisku kad ti je na parkingu udarila Opela iz osamdesetneke. Što si kumio, lagao, plakao i usr'o se u gaće kad te je sačekao sa palicom na tom istom parkungu. Ljudi te gledali usranog! Zašto njega nisi ćušnuo, čisto da se zna?! Gde je bilo pleme da ti pomogne?! Nije vredelo, sad si još gori!

Gori si jer ti je to fetiš, to je ono što ti daje moć. Moć koju u seksu nemaš, jer si u njemu oduvek bio loš. To i sam znaš, a znaš i da one znaju. To te boli! Bolestan si monstrume, jer si se sa tim rodio i godinama si to gajio. Ne kao cvet, nego kao koprivu, kao korov, a korov je teško istrebiti. Potrebne su radikalne mere, potrebno je duboko oranje. Samo da znaš, plugovi postoje, jednom će ih neko iskoristiti!

Dok su stari komentatori često komentarisali taktike trenera i postavku igre, pojašnjavajući dešavanja na terenu i onima koji nisu baš upućeni u tu igru, njihove mladje kolege uspevaju da skrenu pažnju sa utakmice, čak i onima koje to zaista interesuje.

Vranjansko pranje i tuširanje!

Čovek je kao sarma.
Nit' lepa spoljašnjost garantuje lepu unutrašnjost, niti obrnuto.
Ali je baš lepo kad se potrefi i jedno i drugo.

Svako ko svojim vozilom pretekne vaše vozilo. Nebitno je da li idete 20 km/h ili 200 km/h.

Je ono što radimo za stolom ovih prazničnih dana... žderemo i pijemo... i spavamo...

To je ono što ti ostane kad ostaneš bez nekoga. Ne mora taj da ode u večna lovišta, može samo da ode iz tvog života, za stalno ili privremeno, da izađe iz tvog dana.
Posle nekog vremena kad isčili gorak ukus od svađa i tenzije, kada je ta osoba sve manje u tvojim svakodnevnim mislima može da se desi neka sitnica….npr da ti padne ona šolja sa kravicom i da joj se razbije drška. Natera te da sedneš, osvrneš se po stanu i počneš da sakupljaš fragmente. Plavi Pal Mal na ivici kreveta. Džezva za moku. Lep ali preveliki džemper sa golim ramenom koji često oblačiš dok se spremaš da izađeš negde ali nikako ne uspeva da ti se uklopi. Po fiokama nešto veša i još neke sitnice. Jebene šare na posteljini… Nema svrhe otarasiti se tih stvari. Kad malo razmisliš umiruje te što su tu. I ta okrnjena šolja može još da posluži.
U kompu par foldera sa gomilom fotografija. Na nekima je baš ta posteljina na kojoj sad sedš. I to lice u različitim varijantama. Nasmejano. Pospano. Lice zgnječeno zagrljajem. Iznenađeno. Zadovoljno. Nasmejano glasno. Nasmejano tiho. Zamišljeno. Blisko. Na dlanovima možeš sasvim jasno da osetiš širinu tog lica. Nos. Bradu od šest dana. Rupice na obrazima.
Na ulici je drugačije. Tad ideš negde, misliš koji ćeš bus da hvataš, da li ćeš stići na vreme. Obaveze. Treba da se setiš nešto i da pojedeš tog dana, pa da se spremiš za grad uveče. Opet nezgodna zona. Gomila ljudi. Neka tuđa tela te guraju dok se probijaju do wc-a, tuđi pogledi te okružuju i tvoja koža počinje da oseća neki nedostatak, traži ono toplo i mekano skrovište. Tražiš rame uz koje ćeš da priljubiš lice. Nesigurnost.
I trzaj kad osetiš onaj miris...neko je u blizini zapalio džoint.
Možda se treba otarasiti makar one posteljine.