Prošli ste pored nekog izloga i setili se nje.
Ne, videli ste neku kosu i pomislili na njenu.
Ne, ne, blejali ste na nekom sajtu i toliko se smorili da vam je mozak odlutao na sasvim drugu stranu, u prošlost, u daleku prošlost. Setili ste se onog trenutka, koji je trajao večnost, koji ste nekada davno iznova i iznova ponavljali u svojoj glavi, trenutka kad ste je na prevaru prvi put poljubili.
Na ćošku Knez Mihajlove i Sremske, taman da skrenete naniže, žurila je na Zelenjak, na poslednji bas.
Kad ste joj kao sasvim nezainteresovano rekli "šta ti je ovo?" dodirujući joj kosu, kao da nešto ima u njoj i iznenada je nežno privukli sebi i poljubili.
A ona se samo prepustila. Jer je i ona to čekala cele večeri, čekala taj vaš prvi korak. Ipak je ona žensko. Ostali ste da se ljubite, a bas je otišao. Ima noćni.
Posle te prve pomisli slike su počele da se odmotavaju, smenjuju, setili ste se svih onih sitnih detalja, sitnih gluposti koje su vas uveseljavale i nervirale. U početku samo uveseljavale, onda i jedno i drugo, da bi vas na kraju samo nervirale. Setili ste se nekih šetnji, nekog hrasta, neke obale mora ili reke, nekih ptica, galebova valjda, zvezda, da, bilo je zvezda, bilo je i nekih šabana koji su se pitali šta takva riba traži s vama, glasno, čuli ste ih, a vas je boleo tuki, još jedan znak da nešto vredite, bilo je i nekih drugarica koje su joj govorile da joj ne trebate a ona ih nije slušala, smejali ste im se, bilo je svega a sad sedite pred kompom...
I samo vam je na kraju sinulo "nazvaću je".

Израз којим оправдавате сва срања која сте направили у прошлости.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Израз нечије тоталне равнодушности, један опуштени бол у курцу за нешто. Мош мислити.