Туретов синдром је, у пичку материну, наследни неуропсихотични поремеђај, мога курца, који се углавном јавља код, јебено ретардиране, деце, јебем им фамилију ненормалну, и најчешће се испољава кроз тикове, набијем их на курац, како физичке, тако и психичке, који су најчешће праћени и, јебем им кеву мртву по сред међуножног остатка, вокалним тиковима. Име је добио по, јебеном слепчини, француском, јебем им маму бркату, неурологу Џорџу Алберту Едварду Брутусу Жилу де ла Турету, набијем их на курац све, колико год да их има.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Proces otkrivanja sopstvenog identiteta. Naime, tokom života, vazda te dobri pedagozi, roditelji i drugi uče kad, kako, šta treba da radiš i šta je za tebe najbolje. Najpre stojiš pred gomilom zlih rođaka i recituješ ''Pršti, pršti bela staza'', iako bi najradije baš u tom trenutku da istrčiš na ulicu i grudvaš se, pa nek pršti kol'ko 'oće. Onda, ako ne daj Bože naučiš da sviraš klavir, tek te čeka publika i niko te i ne pita da l' ti se u tom trenutku jebe za velelepne kompozicije. Onda moraš da poštuješ svakoga, zna se kad se, kome se, gde, kako, šta kaže, kupuje, ko treba da se voli, da se ne voli, kakvo društvo ti je primereno, kakvog izabranika, il' izabranicu treba da nađeš, da se sviđa svima i eventualno tebi, ako imaš sreće. Ako si dovoljno sposoban da napraviš kompromis, još si i na konju. Ili na magarcu, ako je tako ''bolje za sve nas''. Onda, tek kad odrasteš... Imaš gomilu pravila kako da napraviš CV, šta sve da slažeš, koji ti je hobi najpogodniji za primanje na određeno radno mesto, kako da uvežbaš osmeh stjuardese, montiran miniimum 35 godina. I od sveg montiranja, pojma nemaš ko si. Samo preko svoje prave ličnosti, gomilaš babuške i babuške. Svaka zatvara onu prethodnu. Gomila ljuštura. Lakše oljuštiti sav krompir u vojsci, nego sve te maske da dođeš do sopstvenog pravog lica. One poslednje lutkice, najmanje, ali najsadržajnije, do babuške koja nije šuplja. I saznaš ko si zaista. Pa neka si i najgori. Ali nisi samo kutija.

Јебање, само мало суптилније.