Grupe napornih seronja tek izašlih sa instruktaže kod Jehovinih svedoka koji će ti prići na ulici, smarati te pola sata ako im dopustiš, uvaliti sto štampanih kuraca koji se plaćaju, suznim očima opisivati muke koje kućni miševi preživljavaju ne bi li preživeli u tvom stanu i otići tek ako obećaš da ćeš doći u subotu ispred Vlade obučen u zelenu salatu i sa vencem mladih rotkvica oko vrata gde ćeš se sa svojim novim drugarima zatvoriti u kaveze sedamdes sa četres santima i tako demonstrirati protiv gaženja mrava po ulicama.
- Izvini, voliš li životinje? - Naravno, pečeno prase obožavam!
Balkanski endem. Pojam koji se opire svakom definisanju.
To je kad staviš goblen sa zarozanim detetom na španski zid, deset santima od lamperije. To je kad staviš milje na svaki stočić, stolicu, preko televizora i uopšte, na sve što ima pogodnu horizontalnu površinu. To je kad na televizor staviš uspomenu iz Jošaničke Banje, blagoslov vladike Nikolaja i plastičnu gondolu iz Trsta. To je kad u regalu izložiš celu proizvodnu liniju "Kristala" - Zaječar, gostinske šoljice "od akropolja", Novi zavet, "Čujte, Srbi!" i knjige iz "Novosti". To je kad nosiš "rebak" majicu, upasanu u farmerice sa kaišem zategnutim oko rebara. To je kad znaš da je "italijanka" frizura koja ne izlazi iz mode. To je kad voziš "golf 2" kao momak. To je kad na njega staviš nalepnicu u obliku mrlje. To je kad su ti Lidija Vukićević i Snežana Savić vrhunske pičke. To je kad na devojci ne primećuješ adolescentske brkove. To je kad ne primećuješ da ti devojka liči na Leonida Brežnjeva. To je kad joj fali gornja leva jedinica. To je kad je oženiš u mesnoj kancelariji, pa proslavite pod šatrom. To je kad je u šatri iznad mladenaca toalet-papirom na tepihu ispisano: "SREĆNI MLADENCI". To je kad sa šatre vise baloni i papirni ukrasi. To je kad prodaš golfa i kupiš pasata lubeničara, audi jaje, opel kadet ili ford eskort jer si ženjen čovek. To je kad sa ženom gledaš "Kursadžije" ili "Seljake" i kidaš se od smeha. To je kad citiraš Krstića&sina, Topaloviće ili Radašina. To je kad piješ pivo ispred prodavnice. To je kad su ti sise prodavačice koje su se otegle do poda izuzetno uzbudljive. To je kad te pale debele devojke. To je kad se nalaktiš na šipku pored ortaka - majstora u autobusu, sve značajno šmekajući snaše. To je kad svastiki pri pozdravu šeretski gurneš srednjak u šaku. To je kad ti dođu kum i kuma "zdecama". To je kad kukate na političku situaciju uz rakiju. To je kad zaključite da "opljačkaše ovaj narod", da "nema narod para" i "da 'oće da se vrati socijalizam". To je kad ustanovite da taj Zapad nema tog druženja i te zajebancije, živiš, radiš, a i samo radiš. To je kad zaključite da nema bolje od Srbije.
Malograđanski trofej za komšijsku upotrebu. Naime, to u Kragujevcu, Nišu ili Novom Sadu nisu fakulteti i samo to što nisu na Kosovu ih razlikuje od Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, te tamo studira samo onaj koji je ili glup ili siromašan za Beograd.
- A tvoj mali, Džike, šta bi sa njegovom školom? - Evo, završio je master na elektronskom u Nišu, nastaviće, ići će na doktorske... - A, pa dobro... Mislim, Niš - koliko to može tamo da bude komplikovano? A i bolje, svakako je manji trošak. Nego moja ćera dade Kreativni dizajn lakom za nokte 3, sunce tatino, to joj je jedan od najtežih, to predaje onaj što je sad državni sekretar... - Kreativno lakiranje noktiju? Koji će joj to? - Bože, Džike, pa to je beogradska diploma, svi samo nju primaju! Biće za nju posla gde 'oćeš!
Komanda izrečena na moćan način od strane moćnog komandanta. Zajebana u pičku materinu. Mož' pogineš, al' ima da poslušaš. Moćna je, jebiga. Komandant je to. Naređenje - izvršenje.
Knez Lazar 1389. : "Dizginemo svi glavačke!"
Izginuli svi, ostale pičke u vidu naših predaka.
Nikola Pašić 1915. : "Dizginete svi glavačke!"
Izginuli svi, ostala pička od tvog pradede.
Tito 1944. : "Dizginete svi glavačke!"
Izginuli svi, ostala pička od tvog dede ako se '48. nije glasno izjašnjavao.
Branko Kostić '92. : "Ješćemo korijenje!"
Svi jeli govna, pičke jele normalnu hranu van Srbije. Kad su pičke.
Jebe kevu i rođen za citiranje. "Ekspendabls" ne može da bude kulji od njega. Zajeban do srži.
(Teren za košarku negde u blokovima. Koja i Bjela odmaraju, piju pivo. Zajebani obojica.)
Koja: Hmgmbrgrm. Rat. Bjela (zajebano izdiše dim od cigare): Brgebrm. Rat.
(Gledaju se zajebano, puni bratstva i uvažavanja. Dolaze Dragan Jovanović, Dragan Petrović - Pele, Žika Todorović i Manda sa YASSA dresom SFRJ i Rašica znojnicom na čelu.)
(Neočekivano ali suvereno nailaze Dragan Nikolić i Laza Ristovski, prilaze Mikiju, vataju ga za nos i uši i kroz prozor izvlače iz kola. Ivana Mihić nezainteresovano i zajebano žvaće žvaku.)
Osnovna roditeljska preporuka neženjama i usedelicama u godinama.
- Pa eto, šta fali Skrndeljivoju?! Fin momak, zdrav, prav. - Kevo, batali, čekam osećajnog grubijana. Skrnedljivoje ne može da poštuje moju ličnost jer vozi peglicu, a nos mu ima sopstvenu gravitaciju.
Dopunsko pitanje nakon kojeg svaki stanovnik jedinog pravog i jedinog međunarodno priznatog Brda, Banovog Brda, poželi da polomi kosti sagovorniku koji mu je postavio spomenuto podpitanje, pritom ređajući u mislima brzinom svetlosti sve živo i mrtvo u familji dotičnog. A kao šlag na torti, sagovornik je obično iz neke žešće vukojebine, i kako to on pita mene "S kog Brda?"?!?!
Sa druge strane, žitelji ostalih beogradskih brda (Petlovo, Julino, Labudovo, Kanarevo, Glumčevo, Lekino...) začudo apsolutno priznaju inferiornost njihovih brda u odnosu na Banovo. Za jedan broj brda Banovo Brdo predstavlja centar sveta, jer gde god da izlaze i sa kim god da se nalaze, Brdo je za njih obavezno odredište. Dušu dalo ako ste sa Brda, jer posle kasnih izlazaka i napijanja (u trenucima kada vam se razum toliko pomuti da i vi sami zaboravite koje je brdo u stvari Brdo) privilegija što ste sa Brda vas jedino može odvesti u mekanu posteljinu pre nego što su oni sa ostalih brda ušli u autobus ili taksi.
U kantini fakulteta, sediš sa ortakom iz srednje škole koji je na drugom smeru, prilazi neka devojka koju on zna iz svoje grupe. Upoznajete se, ide priča (pri tome ne možeš po govoru da zaključiš odakle je) i u jednom trenutku: Devojka: A odakle si ti? Ti(ponosno): Ja s Brda, ti? Devojka: S kog Brda? Ti(u sebi): Uuuuuu, šta ti meni s kog Brda. Ovo ti nije trebalo, taman si mi izgledala kao dobra devojka!!! Ti(na glas, pritom krajnjim naporom pokušavaš da ti se što manje vidi Žila ludara): Ooovaj sa Banovog. Devojka: Aaa pa tako reci, otkud da znam sa kog brda, ima ih vala ovde u Beogradu kolko 'oćeš. Ti(sa izveštačenim smeškom na licu uspeš da izgovoriš): A jest', u pravu si. Devojka(kao zamšljeno): A ček ček, to ono tamo pored sajma, pa od Ade gore uzbrdo? Ti(počinju da ti poskakuju prsti kao da sviraš dugmetaru ali se nekako ipak obuzdavaš): Uuu pa vidi ti sve znaš! Devojka(sad ona ponosno, samo ne znam zbog čega): A pa da, išla sam na Adu dosta puta od kako sam ovde. Mislim ne na džoging, futing, golf i to, nego znaš ono Tajm Aut, Seks i grad, Piplz, Šuma, Mani Peni... Ti: Ma da. Nego, šta reče odakle si ti? Devojka: Iz Predejana, to ti je kod Leskovca, Jablanički okrug. Ti(hoćeš da eksplodiraš, u sebi): Mamu ti je'em, ja znam gde je to tvoje selo a ti ne znaš koje brdo je Brdo! Ti( na glas): Aa kako ne znam, tamo smo se oždrali od ćevapa ko nikad kad smo išli na ekskurziju, (okrećeš se ortaku) jel se sećaš? ...
Dogovaraš se sa ortacima oko izlaska, i ne znam zašto ali uvek moraju da te pitaju je'beno pitanje "Gde se nađemo?". Petao: E ne mogu pre pola jedanaest nikako da stignem, imam trening. Ti(Brdo): Ma okej, mi se nađemo ranije da drmnemo koju i da se malo zagrejemo a ti kad dođeš onda krećemo. Petao: Aj, a gde se nađemo? Brdo: Jel me zajebavaš, da nećemo u Barajevu, aaa? Petao: Ahaha, okej. Labud: E a 'de ćemo mi? Jula: Stvarno, gde bi mi mogli da se nađemo? Brdo:Na Brdu kod je'enog Siti Hola!!! Kao i uvek! ...
Četiri faze ovozemaljskog postojanja svega što živi i diše u Japanu. Po budističkom shvatanju čoveka po kom ovog čini simbioza uma, duha i tela, japanski narod je kroz svoju istoriju (kada nisu otkrivali barut, apokaliptične robote, pokoravali Kinu ili sejali pirinač i hvatali ribu) nastojao da u svim aspektima ljudskog života dovede bol do najviše moguće tačke, jer su bol i uživanje u ovoj kulturi usko povezani. Princip je jasan - fizička bol je seksi. Duhovna bol - neophodna. Umobolno - opšte prihvaćeno. Sva tri zuajedno - jedino vredno života. I tako dok jednog dana ne umreš i ne sahrane te vertikalno...
Japansko shvatanje sporta i nadmetanja:
- dok su ostali nejapanski narodi izmišljali odbojku, vaterpolo, košarku, tenis, šah, ne ljuti se čoveče...Japan je ostvario izuzetan napredak na polju borilačkih sportova. Pravila su jasna - potrebno je rukama, nogama, katanom, vakizašijem, saijem, kopljem, šurikenom, motkom, nunčakama, mačetom, buzdovanom, krivim nožem, testerom, sekirom...Protivnika likvidirati, osakatiti, onemogućiti da stoji na nogama ili u najnepopularnijem slučaju izbaciti iz ringa. Ovde su se pokazali vrlo korektnim jer pored muškaraca postoje i discipline u kojima se nadmeću i žene, deca, starci, bogalji prve, druge i treće kategorije. Poželjni su brutalnost, lokve krvi na sve strane i obeščašćavanje protivnika pre okončavanja njegovog života.
Japansko shvatanje katastrofe:
- japanska katastrofa mora da zajebe jevrejsku katastrofu. A mora da zajebe i napuljsku katastrofu. I onu indonežansku. Kad u Japanu padne avion, ne samo da pogine 487 putnika, već avion padne na zgradu koja padne na drugu zgradu koja pada na vrtić i starački dom. Rihterova skala ne podržava japanski zemljotres. Kad na Drezden bace tepih bombe, na Japan bacaju nuklearne. Kad cunami pogodi Japan, dogode se pored ostalih i nuklearna, ekološka, idustrijska, finansijska i poljoprivredna kriza.
Japansko shvatanje humora:
- Japanac koji govori engleski gore nego prestolonaslednik Aleksandar srpski, pokušava da čita engleski i niko ne sme da se nasmeje. Ko se zajebe mora da klekne, i onda ga moderni samuraj raspali po bulji nekom čudnjikavom batinom koja deformiše karlicu i pomera unutrašne organe iz ležišta, pretvarajući tvrdu u meku stolicu.
Japansko shvatanje seksualnog zadovoljstva:
Ako nema vrištanja - ne boli. Ako ne urla - ne boli dovoljno. Naime, tokom poslednjih nekoliko vekova, japanski čovek je opterećen problemom izazivanja što veće boli kod seksualnog partnera, vršeći nasilje nad što više delova tela. Sudeći po japanskoj porno industriji, potrebno je za početak ženu vezati bodljikavim lisicama, u usta joj staviti bilijarsku kuglu (belu, veća) i vezati je da visi sa plafona. Kada je pripremljena za opštenje i pošto ste polni organ apgrejdovali raketom sa laserskim navodjenjem i ugradili još dve ruke u kojima držite žilet i kandžiju, naoružajte se gvozdenom nogarom od kreveta i svilenim bičem koji ne ostavlja masnice a boli u pičku materinu. Ako oboje prdite, orgazam neće izostazti.
Japansko shvatanje ishrane:
- napraviš splav, poneseš koplje, ubiješ morsko čudovište se pet glava, preživiš oluju i kući doneseš jednu ribu. Ribi su otrovna peraja, škrge, ikra, oči, creva, dvanaestopalačno crevo, trinaestopalačno crevo kao oi većina ostalih unutrašnjih organa. Pošto se riba uredi i održi molitveni obred, cela porodica se isplače, izljubi i izoprašta medjusobno, sedajući za sto, spremni na najgore. Kome će šta zapaszti u tanjir - pitanje je streće. Ko preživi, glad mu neće teško pasti.
Japansko shvatanje kinematografije:
- džinovski gušter se pojavljuje iz mora, prži, jede i kida prestravljene ljude na pola. Jamazato seče četu samuraja čudnim spravama u odbrani carstva i spašavanju časti. Crtani likovi se svete jer su im banditi silovali i zapalili živu familiju. Nadrealne životinje bacaju magije i ruše sve pred sobom. Život se gasi u najtežim mukama. Svi srećni.
Nesudjeni hipster svoje generacije. Dok su svi drugi zlikovci (iako je on za mene heroj, jeb'o mater onoj ptičurini) svakim novim gestom kršili sve moguće zakone ikad stvorene od strane čoveka i bivali mejnstrim, on je kukavac konstantno kršio i krivio zakone vremena i gravitacije. I što je još i najgore, uvek bi ispadalo da ih je iskrivio sam protiv sebe.
Ja, gledam Kojota kao klinac:
Iseče rupu na metalnom mostu, trkačica stane da jede tu, on iseče rupu oko nje, ceo most padne zajedno sa njim u ambis, trkačica ostaje na tom isečenom krugu lebdeći u vazduhu.
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
