Idealan kliše za priču o 'kenijadi' je PIĆE NAŠE MLADOSTI. I stvarno jeste. Kenijada je sok koji je bio popularan 80-ih i početkom 90-ih i koji je naprosto nestao. Pravio ga neki Stopić iz Sarajeva, Mostara, ko će ga više upratiti mada nije ni bitan on za ovu priču.
Sok od manga, marakuje, papaje, čega sve ne, točen iz automata ili pakovan u one staklene, zelene, duguljaste flaše zapremine jednog litra, zatvoreno limenim čepom.
Popularni "KENO".
Poprilična egzotika u moru kola, fanti, mirindi i pepsija i kokti i onih razmutljivih sirupa. Otvori ti ćaća, sipa čašu, ti popiješ a onaj mango i papaja te opiju i odnesu pravo u Keniju, kraj tebe proleću antilope i crnci i svima je divno i toplo na kenijskom suncu iako za Keniju skoro ni da čuo nisi...
I ne možeš piti koliko hoćeš, čaša il' dvije dnevno, ipak je to gazirano. I jedva čekaš sutra da dobiješ još jednu čašu narandžastog soka, da te golicaju mjehurići i ukus da te odnese u Keniju... Najdraža je bila ona iz poslastičarnice kod Ahljulja Šiptara u centru. Da li zbog kolača i sladoleda ili je stvarno bila boljeg ukusa...
I nije od jebene mandarine, od manga je. I marakuje. Garant.
Izbacivanje nepotrebne karte iz ruke. Obično se dešava u preferansu (ili u nekoj drugoj kartaškoj igri koja je orjentisana na boje) kada onaj koji igra forsira adute (ili neku drugu, kod tebe deficitarnu boju) pa si prinuđen da škartiraš karte za koje procijeniš da ti kasnije neće trebati. Škart, kartanje, škartiranje, etimologija ove riječi je prilično jasna.
A procjena, ko procjena, ukoliko se to desi u poodmaklom stadijumu igre velika je vjerovatnoća da znaš što onaj koji igra siječe, škartanje može proći bez problema i sve ćeš svoje jake karte sačuvati za kraj. Ali, ukoliko se onaj koji igra uhvati i odmah počne da gruva adute, škartanje se vrši samo na osnovu informacija dobijenih preko licitacije.
Bilo kako bilo, nezgodna situacija za onog koji prati, i greška, odnosno preškartavanje, je uvijek prisutno kao mogući ishod. Zato je važno pratiti saigrače i ako se to kvalitetno odradi, kako za vrijeme licitacije tako i za vrijeme odigravanja, preškartavanje je praktično nemoguće. Dobar igrač uvijek zna šta da škarta.
U slengu, škartanje je proces eliminacije nepovoljnih ishoda a preškartavanje glupa greška, situacija u koju dovedeš sebe usled nepažnje ili neznanja, odnosno nedovoljnog razumijevanja u određenu oblast. Ili prosto bola u kurcu, što je nažalost i najčešći slučaj.
- Đe si, brate? - Evo, doma, ležim ko baba i gledam TV. Ti? - Spremam se, more, pa sam mislio da svratiš za mene jer su mi kola još uvijek u servisu. - A đe ćemo to? - Pa kod Rajka, kako đe ćemo? - E? A koja je prilika? - Rajko... Stani, nije te zvao? - Ne. - A ništa, brate, preškartah se ja, pomiješah datume. Ajde, čujemo se. - Stani, reci mi o čemu se radi? TU - TU....
Završila se još jedna radna nedelja. Otišao si kao i toliko puta do sada sa drugom u kafanu na po jednu.
Halapljivo navrćeš prvu rakiju. Ipak je radna nedelja gotova, valja se dezinfikovati. Malo ti se prospe i po bradi. Dok spuštaš čašicu i brišeš svoju bradu, vidiš jednu malu kapljicu rakije kako, poput suze, klizi niz spoljnu ivicu čašice. Ne znajući zbog čega, zagledaš se u tu suzu.
Navrnu i prva sećanja, ko zna odakle i zbog čega. Setiš se slike sa bukvarom i bojicama, dok si još maštao da postaneš pilot, drugara iz osnovne sa kojima si odavno izgubio kontakt, prve dečije žurke na kojoj si mešao crni i žuti sok, sve do prijemnog ispita. Onda srednja škola - prvo pravo zaljubljivanje, batine, prvo teško alkoholisanje, eksperimentisanje sa raznim stvarima, prvi prijatelji za ceo život.
Fakultet je bio najlepši period tvog života. Studentske žurke, zezanja, spavanje po ko zna čijim kućama, i prvi ukus slobode. Čini ti se da nije bilo memljivog podruma ili ćumeza u kom nisi stanovao. Posle izvesnog vremena, kada kupuješ stvari, više ne gledaš šta je najlepše, nego šta ćeš lakše preneti dalje u svom nomadskom životu. Osetio si po prvi put i šta znači biti gladan. I šta znači raditi, kada ti je kičma pukla preko studentske zadruge, ali si imao prvih par zarađenih crvendaća u životu. Saznanje koliko se teško dolazi do para te je i nateralo da se zabarikadiraš, ostaviš sve po strani i završiš fakultet.
Setio si se i NjE. Ko zna zbog čega i odakle se sad ona pojavila. Kao duh iz prošlosti, koji ti više apsolutno ništa ne znači, čak i ne možeš da veruješ da si sa NjOM ikada i bio. Ali ti je iz nekog razloga drago sećanje na NjU. I koliko god da ih je prošlo između NjE i ove sadašnje, TVOJE, opet ti je nekako draga i pomisao na NjU, i pored svih neprospavanih noći, muka, šetnji po zabitim uličicama samo da se izduvaš, sumnji, strahova, tuge... Shvataš da te je i to očvrslo, i da si zahvaljujući i NjOJ postao čovek. Čovek koji zna šta hoće, koji zna i da pati, da guta, drži u sebi, da bude strpljiv, ali i da uzme ono što želi.
I dođe ti teško kad se setiš onog malog i neiskvarenog klinca koji se slikao sa bukvarom i koji je maštao da postane pilot. Da je znao šta ga sve čeka i kakav će usput da postane, da li bi verovao? I da li bi danas umesto tog klinca plakala rakija kad mu dođe teško, ili bi taj klinac ipak smogao snage i zaplakao da je danas tu, samo da je znao šta ga sve čeka i čega sve da se sačuva usput?
Drugar te prene iz misli. Stigla i druga tura, a ti se zagledao u prvu čašicu.
Žurno brišeš suzu sa čašice dok je neko nije primetio, i nazdravljaš za kraj još jedne radne nedelje.
Jedan od retkih dana kada se setimo očeva. Ako se setimo. Vrlo lako se desi da, zaneti novogodišnjom euforijom i spremanjem Božića, često i zaboravimo na našeg konstruktora. Keva je tu da ti spremi, očisti, opere, opegla, donese doručak u krevet, sakrije od ćalca koliko neopravdanih i kečeva si napabirčio, pusti suzu kad te ostavi neka profuknjača, skuva čaj i nakljuka antibioticima kao da boluješ od embolije, a ono te samo ošajatila promaja jer nisi čuvao krsta. A ti lepo kevi cveće za 8. mart, pa parfem za rođendan, poveravanje, savetovanje... A matori? Pa matori ti je nekako apatičan, posiveo od borbe za goli život, za leba i sleba, tvoje nove patike, ratu za ekskuriziju, ratu za Kop, ratu za more, kintu za malo bolje pljuge i izlaske. Sad, što se on zgurio kao žalosna vrba, što mu se kosa naglo proredila i obelela, što mu se bora na čelu usekla do kosti, što je često odsutan, zamišljen, odvaljen od brlje, to nikom ništa, a? Ćale je, bre, to, možda gubi, ali bori se. Stena! Pričaju ljudi, ter'o opasno loptu u svoje vreme (tražio ga Hajduk), jurile ga sojke gde god se pojavi vespom, makljao lokalne siledžije da ga i danas pamte. Taj muški klimaks dođe nenajavljen, bez pompe. Tako, gorelo jedno palidrvce, gorelo, i na kraju se iskrivilo, ugljenisalo, ugasilo. Da ispusti još ovo malo dima, pa aj polako, da ga drešimo...
- Ćale, ajmo na pivkana, oci su danas. - Neka, sine, evo ti idi sa društvom. Ispio sam ja moje.
Dokaz koji se ne pobija. Šarao si, magarče, krvavi ti zubi. I pao si na tako jeftinu fintu, obukao svetlu šulju, ona imala jarko ultra-ljubičasti ruž, pa baš našla po košulji da te ljubi, pored tolike glavurde i ostalih ekstremiteta, sa naglaskom na genitalije. Ma 'de bre, to je neki loš scenarista filmova Dž produkcije nekad postavio kao premisu, i sad u svakom drugom filmu, šatro ona prebira beli veš da ne poboji, i kao skapira njegovo neverstvo, nije nego.
- Ih bre, al si usro ove bele gaće, tačno mora sa šarenim da se pere, al prvo dotkuvam u loncu... A šta je ovo na košulji? Karmin!? I to braon, onaj kurvanjski! Skote, pa ti me varaš! Ko je ona? Hoću da znam! Koliko to traje! Govori, zašto sad ćutiš, stoko! - Ženo, ako ti kažem da sam se bio usro do zavrat, bi li verovala?
Uključivanje smarača u vidu šuntavog burazera iz Nemačke, kumovog napaljenog klinca ili sličnog mentalno izazvanog lika u sopstveno društvo. Ne bi ti sam to nikad preduzeo, ali te ekonomsko-finansijski razlozi pritiskaju, a i matorci isto, pa moraš. Posledice su trajne i negativno utiču na tvoj imidž međ’ ortacima.
- E, matorci u selu, hoćeš do nas malo? Da pikamo Fifu, a imamo i neku dedinu kleku, sobaljuje grm. - Pa, hajde, ali morao bih da povedem i Simeta. - Onog tvog rođaka što si dovodio pre? Što mi je sestre nudio kitom? I pojeo kevin nov balzam za ispucale kapke? - Aha... Jebiga, opet mi zapao program inkluzije. Vučem ga ko bukagije ceo vikend. - Aj čujemo se onda kad te pomiluju. - Stani sekund samo... - Ččššš.. Matori, gubi mi se signal
Veoma snažne štipaljke za veš. Naziv dobile zbog oblika koji podseća na datog gmizavca i opakog stiska prouzrokovanog jakom oprugom. Upravo zbog jačine, koja i pri najžešćoj alavudži zadržava gaće na žici, primenu nalaze i van matičnog domena, tj. vešeraja: za zatvaranje raznih kesa, za osiguravanje rasklimanih delova, kao mini-stega pri lepljenju tanjih elemenata i tako dalje.
- Stvarno si krme, pojede ceo porodični smoki! Šta misliš, što se zove porodični? - Pa, da ga smažem u krugu porodice, ehehe. Ne, ozbiljno, ako ti već nećeš, bolje da ga dovršim, nego da se osuši, posle nije ni za krasnog. - Samo smotaj kesu i zaklopi krokodilkom. - E jebiga. ----------------------------- - Alo! Panduri mi pred gajbom! Otkucao si me, skote, najebo si! - Morao sam, Đole, pretili mi, hteli da me muče! - Otkad si ti toliko osetljiv, majke ti? Izdržavao si i gumene metke i palice i sve. - Ali, Đole, hteli da mi stavljaju muda u krokodilke, razumeš me! - U bre, mukice...
Ovo neko trik pitanje, a? Zar nije očigledno? Ono - mitoza, mejoza, nastavljanje loze, ognjište, sećanje na pradedinu spomenicu, patrijotizam, nebeski narod, penzioni fond, još malo ognjišta? Dobro to, to je po difoltu, majka mu stara. Ali, ima još tako puno "za", manje sakralnog karaktera, da čovek prosto poželi da zalihu kondoma napuni vodom i promptno pofrlja na prolaznike. I baci se na posao. Kako koji posao? Eee, ovo je poslednji put da ti pokazujem.
- Sam naziv (tata, ćale, otac, ćaća) jebe mame. Bukvalno, figurativno, kako god. Moćno je. Plodni pape, mašina za proizvodnju potomstva. Ćale si. Legenda si. Roditelj. Tata-mata. Tvorac. Bogotac! Maćori. Autor.
- Možeš da nemilosrdno patišpanjišeš uokolo i izigravaš facu, naročito ako nisi mator. Kao: "Jebote, što je skočio pedeve. A baš mi ćera jutros kaže 'Tata, možemo li da kupimo hrčka'". I onda svi kao "Imaš dete?" "Ma, da" - odgovaraš na kulijanskom narečju, "ja to onako usput, to ti je ništa. A vozim i golfa trojku, tjunovan, šampanj boja".
- Pred ženskim svetom si car. Padaju na to: pažljiv si, roditelj taaako swatkog detenceta. Vidi mu saaamo raspar čarapice... Upamti: "bući-bući dete" lako prelazi u "bući-bući vršnjak". Obavezno opet pomeni golfa.(Ženo, ako čitaš ovo, ne nastavljaj, šalio sam se... Jeste, glupo je, da žao mi je, znam - na kauču... E, pazi sad, čitaoče, 'nači sve je suva istina! Nastavljaj.)
- Možeš da se pod plaštom deteta provučeš za milion stvari. Klopaš sve redom, šatro da probaš, pa da proveriš rok, pa ne može ono, boleće ga tiiiiba. Legitimni Čokolešnik, alo! Prvi novogodišnji paket je tvoj, naročito ako je beba rođena krajem godine! Jer tada ne može iz njega ništa da hasa (eventualno mu daj da glođe kutije, zgodno je za prve zube). A i kasnije se ugrađuješ onako momački, ko Đinkić u privatizaciju.
- Igrice, crtani. To je poseban odeljak. Ti im samo pomažeš. Ti isprobavaš. Ti samo prelaziš neki težak nivo, skenjavaš bosa, jer mora da se iskombinuje pet raštrkanih tastera plus skrol na mišu. I igraš, žrtvuješ se - šta ko može da ti kaže. Isto i za crtane. Sad možeš do mile volje da turiraš sve: od Blufonaca do Betmena. Glumi tu kolateralnu štetu, a ovamo puca ti stojan.
Ima još toga onoliko, ali skontao si valjda srž, nosaču mošnica, sapatniče po polu. Zajebavaj se dok možeš, a posle... Pa, nastavićeš da se zajebavaš, dakako. Ćale.
- Tata, jesi završio sa tim primerom? - Evo, upravo završavam. ’Oćemo Lego Star Vorsa? - Toooo!
Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.
Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!
-Milorade, recider onom tvom mlađem da mi ostavi šćer na miru! Ako mu je rekla da neće onda to znači da neće: nema šta on da je zivka, sačekuje i da mi obleće oko kuće kad žena i ja nismo tu. -A šta tebe to briga, komšija, i šta može njoj da fali? Nema šta ja njemu da govorim nit' bi on mene posluš'o, jer znaš kakvi su kad namirišu - to niko ne zadrža. Ponajmanje ne ti od tvojih 50 godina. -Komšija, pa neću ja da se bijem sa njim: znam gde mu je legalo, samo ponesem jajcangle. -Ne bi valjda?! -A šta tebe to briga, komšija, ostaće ti onaj stariji.
Crvena lampica koja se upali u glavi svakog iole heteroseksualnog muškarca pri rendom susretu sa nekim od mnogobrojnih oblika ženskog vagino-odbrambenog repertoara, a koji može varirati od onog "hard tu get" stava, preko "moje telo je moja tvrđava/ja NISAM takva devojka" filozofije, do one najogavnije sorte feminizma koja prosto provocira silovanje i ostavljanje sijaset puta izbodenog tela u napuštenom kontišu s onu stranuPančevca...mada bi, reala, i Kotež bio jednako zadovoljavajuća solucija.
Elem, obzirom da je svaki ljudski oblik života sa prostatom pored iste opremljen i vrhunskim, samo-apdejtujućim senzorima za pojavu iz naslova, jasno je da je samo pitanje vremena kada će pomenuti pronaći odgovarajući otvarač za konzervu ispred sebe i moći uživati u sočnom sadržaju koji ona u sebi drži. Tojest, ukoliko se prethodno nije precenio pa nasrnuo, fazon, na neko od RioMare pakovanja san-pjera šurenog u kozjem mleku...
- Ćao, ja sam Stefan... - A ja sam nezainteresovana... - :šifra "sardela u sopstvenom soku": Hm, interesantno ime...Doduše, ja ti i nisam prišao zbog tvog imena, već zbog tvog prezimena... - Ne razumem... - Gospođice Džoli, mogu li da vas zamolim za autogram? - Hahaha, sladak si...
•••
- Što ti je lepa majičic... - E, kretenu, ne pipaj me, nisam ja takva riba! - :šifra "tunjevina a la buržoaz": Pa, znam, ti si išla u Ribnikar i tako dalje... - Jao, kako si znao?? - Eh, kako...Pa, i ja sam, ovaj, iš'o u... - Jao, lažeš! Ko ti je predavao francuski? - Pa, ova...kako se zove...ovaj, madam... - Jao, i mi smo je tako zvali, madam, zato što predaje francuski! - Da, ovaj, i mi, baš zbog toga...(?!) - Pa, kako te nisam nikada videla u Ribiku? Sigurno bih te primetila, hihihi...
•••
- Izvini, je l' mo... - Skloni se od mene ili ću početi da vrištim! - :šifra "sabljarka": Ma, ne, samo sa hteo da... - Aaaaaaaaaaaaaa!!!! - Dobro je, Srbljanovićka, izaći ću na sledećoj stanici...
Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.
Razumem te, đede. Nemam voćnjak al' im'o sam svoj rani mraz.
Pitanje koje ti često postavljaju najbliži u danima pred rođendan, Novu godinu ili Božić.
Ne bi želeli da ti poklone neku glupost, nešto potpuno nepotrebno, nešto što ne želiš ili već imaš...ili su jednostavno ostali bez ideje, pa ti na taj način ostavljaju mogućnost da sam izabereš.
Razmišljam kratko: Ono što zaista želim je da me pred spavanje neko ušuška i pročita mi kratku priču, da me golica dok ne ostanem bez daha, da se uvek iskreno smejem, da me boli jedino krasta na kolenu, da kada mi dođe žuta minuta mogu da zaplačem bez stida, a ako može i komplet voštanih bojica od 24 komada...Ono što zaista želim je da ponovo imam pet godina makar na minut.
