cikanikola93

Jedno isprepadano čeljade, drhtavih ruku, ištipane guzice, ispranih očiju, tamnih podočnjaka a čista, čista, bela krpa skore predaje oko tankog pojasa. Svaki zevzek, krdžalija, badavadžija i džambas baš namerno kroz tu krčmu prođe, a i nema drugde, da se naloče, najede, ispoždriguje svoje pijano postojanje, i isprazni svoje masne upadice na nju, zabode u njeno jastuče duše iskorišćene s obe strane čačkalice ko iskusni akupunkturičar-automehaničar one iglice nehajno, da je izvalja po blatu svojih ubogih rečenica natopljenih žudnjom kad već ne može da je izmasira dlakavom trbušinom negde u mračnom kutku u kratkim trzajima.
A ona, kakva je? Pa, ni neka lepota ni neka ružnoća, prosečno devojče koje ne zna šta ju je snašlo – ona bi naime samo da je puste na miru, neki život, miran, običan - al od tih pogleda tolikih, čežnjivih, od tog masnog duvanskog dima, od muškog znoja koji joj se u međunožje zavlači i štipa to zadremalo slatko oko i šašolji stidljivu međicu, morala je i ona da se raskrupnja da pusti guzove da klapću ko usta šarana na suvom, da mlati sisama (ah devojka je svoje sise klela zar su morale tolike da budu) u hodu nezadržanim, da dobije mučenički izgled ala Mirjana Joković na koji se cede bale muške po pocrnelim stolovima i mešaju sa baricama ostalim od prosipanih pića – psihološki – simbol istečenja u ovom snu.
Eto, premijerno, zarad vernog prikazanja, na trenutak insert iz filma: ona zauzdava izmašnjenu kosu, pramen njen, mrk, jasan, sklanja sa čela dok uzima popijene čaše i nehajno se okreće da čuje drugu porudžbinu – džiber koristi trenutak i povlači joj tkaninu preko grudi još malo na dole, nevešto se brani, ne mož mozak na tri strane; ta njena zbunjenost, rastrzanost, nesreća i onaj pokret ruke koji neuspešno kroti pramen kose za uvo a on se opet vraća i pada nad lice ljuljajući se od pokreta njenog tela, samo još više uspaljuje kočijaše, šegrte, majstore, kovače, rabadžije, terzije, zanatlije; pa i travnički konzul, koji svrati samo tu da uzme kiselu vodu i ratluk za gospođu što napolju pada u nesvest od prizora magareće kurčine, i on, kezi se već zlo i kiselo, jebeš engleske manire, čita se u vazduhu: rastrgnite je, pocepajte je, unizite je, jebite je, cerekajte je – isto kao kad je svetina nekad vikala: raspni je raspni je. Ali ona nije ništa kirva – Pilat umorni reče. Kriva je, žensko je, pičku ima kriva je, kurva je!

Na kraju po difoltu, filmu i pričama koje su uvek iste, namestiće je lokalni mangupi u jednu vetrovitu nedelju – jugo duva s mora - silovaće je nemi retardirani sluga dok se oni pijani smeju, posle će i oni skoro lenjo to da odrade – više nije to to. Ona će se pokupiti bez reči i nikad nikome neće reći. Udaće je uskoro za siromašnog seljaka iz drugoga sela, živće normalno, bez nekih većih trzavica. Žrtva je učinjena, svet može da krene dalje, na neko vreme.

A ostaće pesma skoro bajkovita na neko lepše i srećnije vreme kada se znalo... Šta se znalo?

- Eh kako je to nekad bilo lepo vreme, slušaj stih - ko to pali sveće i po krčmi šeće... Daj još jedan litar... a mi sad živimo po ovim gradovima ko govna...

NINitkovZviždi · 12. feb 2016.💬 17396

[*Bila je deo moga života,
Radost i ljutnja,
Posebna nota,
Ona nežna ali i čulna,
K'o ciganski život burna,
Pokatkad nesvesna lepote svoje -
Ah! Kako je lep život udvoje!*]

Ne, nije to bilo koja. To je *ona* žena. Najčešće prva (i prava!) ljubav, ali ne nužno. Ona koja od tebe, tarzana zadriglog, napravi čoveka, sposobnog da misli, oseća, stvara. Da uzmeš olovku u te uljem umazane, grube muške ruke i crno na belo, nespretno preneseš svoje viđenje ljubavi. Sposobna da ubije Bukovskog u tebi. Ona dama iz legende, koja kroti jednoroga.
Za tebe je posebna. Rara avis. Posle nje misliš da nećeš voleti nijednu.

Ipak, i te druge, ''bilo koje'', nekome su *one* žene. Da bar možeš da se setiš setnog majčinog pogleda upućenog ocu, kada si ga kao klinac pitao šta znače ona slova, inicijali na njegovoj mišici... Eh, da si samo svestan koliko je tvoj otac insistirao da ti se sestra zove drugačije, ali majka je bila neumoljiva.

[*Ostali smo drugovi dobri,
I nije da to nisam hteo,
Samo je teško ostati drugar
Osobi čiju sam dušu jeo.*]

Eh, ona moja. Znamo se, na sve moguće načine. Razgovori postaju dosadni, jer završavamo jedno drugom rečenice. Hoće da bude kurac u vezi, jer sam ja kurac u krevetu. Valjda je tako fer.
Dugo me je pripremala za to putovanje, ali ja nisam primećivao, nisam želeo. Iako je to krajnje logičan, maltene filmski rasplet. Jer dođe trenutak kada ulaganje u sebe postane preče i od prve (ili bilo koje) ljubavi. Sada je sa druge strane lopte. Osam sati razlike. Prva mi čestita rođendan, po njihovom vremenu. Prva vidi rađanje sunca. Katkad pomislim da sam jedini Srbin ikada koji je zaista želeo da je Srbija do Tokija. Uz Piksija, naravno. Čujemo se, s vremena na vreme. Šalje mi slike nebodera, hramova i ramen supe. Uskoro će obići Kjoto. Opominjem je, ''donesi mi neku mangu ali sa dobrim crtežom, jer ionako ne znam da čitam te tvoje hijeroglife'', a sve što zaista želim je... da mi donese sebe.

[*Kroz magličast dim cigarete
Vidim njen bledi lik;
Aristokratski bela, kao avet,
Rastapa se i nestaje,
Visoko gore, na tavanici
I dalje,
Sa druge strane sećanja...*]

I tako, prolaze dani... Ljudi me pitaju za nju. Na kućnim sedeljkama i proslavama, uvek puste ''Nije život jedna žena''; svi pogledi ovoga sveta stopljeni u jedan, uprti u moju dušu. Rođa moj, sprdač teški, pevuši ''Moja draga sad je u Japanu'' ...Ali rođo, prošlo je vreme pisama, sad je to mnogo lakše, znaš i sam. I, za kraj, da završim sa Đokom, u stilu:

[*I proturaju priče da sve curice liče kad je čaša pri dnu...
Pa dobro, možda jedna na drugu - ali nikad na nju...*|https://www.youtube.com/watch?v=stoOnBNnoN4]

Definicija napisana za Mariju

JOjocko · 14. feb 2016.💬 15484