4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Jedna od najvaznijih svetkovina u Krajišnika. Obično se odrzava kraj seoske crkve jer je to jedina ravnica u selu. Bio sam ja u Srbiji na njihovim vašarima, al' nije to ni blizu. Kod nas se djeca od malih nogu navikavaju na pivu i masnu hranu, pa nema potrebe za štandovima sa slatkišima. Nema ni onih lingišpira, ne mozemo se dogovoriti oko struje a nema ni prostora, morali bi ga pripeti na urvinu, letila bi djeca na sve strane k'o geleri. Do skoro nije bilo ni pjevaljki osim Ćane Bodiroze. Baja Mali Knindza je ovdje Bog.
Prvo se ide na liturgiju i Bogu na istinu, ritual gdje te pop pita jesi li griješio, pa nešto očanta, a grešnim zenama uzme broj telefona. Obiđe se krug oko crkve, pozdraviš ljude, prođeš kraj onog čiče što prodaje slike Karadzića, Mladića, Draze Mihailovića, ma, zabboli me kurac za sve trojicom, danas je jedini cilj da popijem pare od prodaje teleta. Onda se zađe pod šator da imaš šta ispoviditi sledeće ned'lje. Deremo pivu, i posmatramo, svega se čovjek nagleda ovdje. Ovaj mlađi svijet tačno nije uperan. Jedan bali konobarici noge, drugi povraća sebi u krilo, treći se upišo...Počeše tući četničke pjesme. Svetu ti nedlju da je ovoliko četnika bilo 92 i da su ćerali neprijatelje umjesto Kola srpskih sestara oćerali bi ih u najmanju ruku do Beča. Nije to pjevanje, to je razrikivanje kakvom bi i Kočićev Jablan pozavidio. Šta'š kad su im idoli ona dva vola Zara i Goci umjesto Tromeđe. Među njima prednjači Mirko Radikal. Taj dok nije uš'o u partiju nije ga ni bilo. Dok sam ja kante marmelade nosio kući on je mazo masti na kru pa jeo. Sad viče da bi kupio avion, da ga ima đe parkirati.
Dođe mi i unuk Blagojica,gladan. Ćaća mu se nader'o pod šatorom skupio se k'o čvarak, modrica na oku, veli udarila ga stranica od kamiona na brenti, zaboravio i da ima dijete. Na'ranim Blagojicu,pošaljem kući. Ne zajebavaju ga više djeca da je glup, otkad je brata iz Njemačke poslao da kupi lijeve eksere...
Otiš'o ja za šator pišati, kad neki baja zavalio mladicu pa umače k'o u kapljevinu. Ona nekva ćuta ne bi' je ni pod meso stavio da gori, al' nije ni on bolji k'o kočić za paradajz, al' neka se gagulja samo. Vidim, smrklo se, a ja zaboravio da imam rodbine pod crkvom, u groblju. Odo' ih obići. Odem ja tako pa se ispričam sa njima. Teška vremena i kištra pive me vazda rastuze. Uhvatm se za krst dida Krstana pa počnem:" Đeđe, ja neću dati stope naše zemlje, nikad , pa da mi tamo neki Mirko pravi piste". Sjeti se ja da smo ispravili spomenik, obrišem suze, razaberem, kad na krstu neki Đuro. Pa jebem ti sunce kalajisano, meni se sve okrenulo kako sam ušao sa druge strane u groblje, moji su kopani na drugom kraju. Ništa odem tamo , cjelivam ove svoje:"Stara. Stari. Da se ne ponavljam, Đuro će vam prenijeti sve kad vas sretne. Ja sad odo'. 'Aj zdravo"

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Situacija u kojoj pokažete da ste bogotac nečega, da vam se svi dive i aplaudiraju i vi treba da vrištite i skačete od sreće. Ali kurac, tu je caka. Bogotac ne slavi pobedu protiv običnih smrtnika, to je daleko ispod njegovog nivoa. Oni su za njega žgadija protiv koje je smešno slaviti pobedu.

Tajanstveno čudnovatan i misteriozan broj.
Pojavljuje se u raznim sferama života.

Najčešći, maltene jedini, razlog komunikacije ove dvojice je prekršaj u saobraćaju s ciljem sankcionisanja istog. Ali čovek može biti umetnik u svemu čime se bavi pa i u traženju odn. nudjenju para...

Još neiskorišćena domaća pretnja koja ima potencijala da zabrine neprijatelja. Par 'iljada napaljenih srpskih tinejdžera je sila koju ne treba shvatiti olako. Odmazda za najljuće neprijatelje kojoj više nije potrebna viza da bi sejala destrukciju.

Sa upisivanjem srednje škole, nastaje čitav niz novih izazova i problema od kojih nam je uvek najbitniji bio prihvatanje i uklapanje u novu sredinu. Prvi mehanizam ostvarivanja tog cilja je laganje. Bez sumnje je da svi srednjoškolci lažu, al zato se, isto tako, uvek nadje "onaj jedan" koji nema meru. On uvek ima odgovore na pitanja, smešniji komentar, bolju priču, tačniji podatak, uvid u situaciju, al nikada ništa konkretno. Tek kad od mutavih klinaca počnemo da postajemo momci stičemo uvid u to šta je pisac ustvari govorio...

Kompliment momku koji je stasao za ženidbu ali nikako da nađe devojku. Jednom rečiju stidljivac.

Izraz koji koriste adolescenti, kada ih neko pita da li ga drkaju.