Prednost koju imaju bogataši, a koja se najbolje vidi kada bogataš ide preko reda, zaobilazi golje koji psuju, u sebi naravno, da ne bi najebali...

Сутоморе.

Спустила се ноћ. Седите сами на плажи, загледани у једва видљиву линију где се море спаја са небом. Њу су преплавила романтична осећања, а тебе потреба да полно општиш. Што пре.

Таман када је рука кренула да са романтике хоризонта причу измести у сфере које су много битније у животу једног адолесцента, у тишини ноћи одјекнула је реченица:

- Драги, да ли би ми изронио једну лепу шкољку?

Е, јебига.

Још недовољно искусан да причу о морској шкољци вешто и неприметно преокренеш у причу о морским краставцима и краставцима уопште, остајеш условљен јебеном шкољком и роњењем. Наравно да си већ поменуо да си врстан пливач и ронилац. Истина је да ниси много одмакао од своје каде, али израњање шкољке ти је сада последња шанса да уђеш у свет одраслих.

- Наравно...

Устајеш са песка и одлучним кораком крећеш у непознато. Ниси ти нека пичкица, да сквасиш ногице до чланака, па до колена, па постепено... ма јок. Стропоштаваш се у море наглавачке, пре тога удахнувши ваздуха колико ниси у последњих сат времена. Додир са хладном водом и нечим получврстим на њеној површини, охрабрио те је мишљу да ћеш можда одмах умрети од инфаркта, да се ипак нећеш давити у мукама.

Но, ипак си некако преживео зарањање. Пошто се шкољке обично налазе на дну, а одмах након преживљавања се мисао вратила на општење и услове, схватио си да је налажење морског дна следећи логичан корак. Међутим, таман што си то схватио, морско дно је пронашло тебе, тачније, твоју аркаду и лакат, те ти, на неки чудан начин, олакшало посао.

Твој крик трајао је само толико, док ниси схватио да вода улази у уста што на крају не изађе на добро, и да је бол ипак паметније поднети затворених уста. Са сланим укусом устима, у мрачном и крававом мору настављаш своју потрагу за шкољком.

Јебаћеш, не звао се ти Ратко.

Пипаш рукама и ногама по дну, али уместо шкољке налазиш морског јежа. Опет крик, и опет море у устима. Пипаш даље, пипаш... док нагон за општењем почиње полако да слаби заједно са нестајањем кисеоника, опет надјачан нагоном за преживљавање, те одлучујеш да изрониш. Узимаш руком са дна неки непознат објекат, можда буде шкољка.

Схваташ да уствари ногама додирујеш дно, и са објектом у руци, крвавом главом и руком, победнички израњаш ка пуном месецу. На површини отвараш уста у потрази за кисеоником, али уместо кисеоника, у уста улази мекани објекат са почетка приче, морски плод Сутомора, и сада си сигуран да не може бити горе, осим ако оно у руци није шкољка.

Излазиш напоље из мора, тетураш се ка девојци која чека шкољку. Из аркаде лије крв и слива се по телу. Масу из уста си успео да испљунеш, остало је само мало браонског око уста, и пола морског јежа у десном табану.

Po pravilu, čovek sa savršenim smislom za humor. Niko nikada slučajno neće imati dovoljno veliki smisao za argumentovanim puštanjem muda da dovede u pitanje genijalnost te, mogu slobodno reći, najseljačkije i najkretenskije crtane serije ikada odrađene.
Ljubitelj saut parka ne propušta da ubaci neku foru iz ikste sezone i epsilonite epizode kada je kartmen rekao neku difolt rečenicu koju inače ponavlja 20 godina iz epizode u epizodu samo menjajući subjekat kome se obraća. Takođe, ne propušta da prepirča svaku novu epizodu, jer pobogu, niko drugi nije sposoban da, ukoliko želi, istu odgleda. Na odgovor da ne gledaš sautpark, dobijaćeš neki odjebitis mnjeh odgovor u smislu kolko si zaostao, ne shvatajući koliko je zapravo zatucan, ukalupljen u sveprisutnu politiku udifoltljavanja globalne populacije i ispiranju mozgova, doduše na relativno galantan način.

Najgore je kada se na istom mestu nađu dva ili više ljubitelja sautparka, što nije tako redak slučaj. Učešće u razgovoru normalnog čoveka prestaje da igra relevantnu ulogu, te ste slobodni dohvatiti se obližnje štangle i u mislima mljackati po lobanjama kretena koji ne shvataju koliko jebeno idu na kurac sa prepotentnom nezanimljivošću. Govno im pod nos!

Одлична игра наше младости, која нас је толико пута извукла из невероватно досадних предавања и часова. Правила су једноставна – уписати географски појам који почиње на задато слово. Класични појмови били су држава, град, река, планина, биљка, животиња, предмет и име, али су неки маштовитији играчи знали да додају и кола, цигарете или болест. Свака игра почињала је насумичним убадањем слова из неког уџбеника, мада је то знало да се одужи будући да су редовно испадала слова „Љ“, „Ђ“, „Њ“ или неко које је већ било. Међутим, постојао је проблем у игри. Наиме, многи играчи који се не могу сврстати у бистрије знали су да лупају појмове и да вас убеђују у њихово постојање, а опет, они бољи често су били оптуживани за исто приликом навођења неке мало егзотичније локације.

Godine 1989... Desio se sudbonosan dogadjaj koji se u istoriji nasega naroda obelezava kao dolazak jednog bica misterioznog porekla na svet. To bice je u narodu prozvano Cvija,i svrha njegovog postojanja je da polako ali sigurno ubije u pojam sve sto iole pokazuje znake dobrog ukusa i inteligencije. Ovaj organizam nepoznatog porekla se kamuflira u stvaraoca rep muzike,muzike koja se odlikuje zanimljivim ritmovima i lirikama,ali Cvijine mudro smisljene trivijalne pesme zatupljujuce melodije i banalnih textova bude jad i cemer u osobama zdravog psihickog stanja ,a euforiju u nakurcenim klinkama i pubertetlijama koji se poistovecuju sa ovim neandertalizovanom kreaturom sa IQ-om amebe. Naucnom svetu nisu poznati dometi ovog parazitalnog organizma,ali sluti se da su ogromni jer je dokazano da odslusavanje jedne pesme sagoreva mozdane celije u neobnovljivoj kolicini. Ostaje samo da se nadamo da ce se nekim cudom teror kojim smo konstantno izlozini i zavrsiti....

Cenzura u tekstu. Koristi se u preteranom izlivu nekulturnih reči. Obično se iza cenzure stavlja i početno slovo koje bi, samo, moglo da nas asocira na tu reč (k, p, s, j i drugi).