Ne njemu, mamu ti jebem!
Uz "Jebo te Japanac koji te napravio!" jedna od najčešće izgovaranih rečenica prilikom igranja PES -a.
Ljudi koji kupuju pola hleba
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
Kamenica gluposti
Изјава којом покушаваш да разбијеш непријатну тишину, али толико суманута и самоиспаљујућа да њоме постижеш још гори ефекат, стварајући још већу тишину налик муку која остане после разбијања стакла.
Седите у парку и довршавате другу флашу пива. Слушаш га како се с кумом испеглао под шатром на свадби ортака из Мерошине. Мерошина, мислиш у себи и смејеш се наглас, готово сигурна да ћеш му дати пичке. Али онда твој смех утихне и настаје тишина. Обоје ћутите. Знаш да је ред на тебе да узвратиш неком подједнако симпатичном и благо трансферичном причом о своме пијанству, али јебига, пијана си, мисли су ти троме и језик ти је незграпан, не можеш наћи праву реч, нити праву мисао. Пребираш по сећањима, али чини ти се да ти је глава потпуна празна и испијена, после два литра пива се не можеш сетити ни кевиног имена, камоли водити смислен разговор. Хвата те паника. Он се нервозно осмехује. Срање, мислиш у себи, и он је приметио тишину. Обоје сте напети, осећаш притисак да кажеш нешто, исте секунде. Сети се нечега, Ана, било чега. Реци нешто. Одмах. Сад.
-Ја и ортакиња смо гурале краставце у пичку кад смо се напиле.
.
.
.
.
-Киселе или обичне?
Stari ljudi
Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.
U mom mestu je postojao čovek koga su svi znali, a malo ko je išta znao o njemu. Svakog dana taj dedica bi stajao u blizini gradskog Doma kulture, sakoa nagrnutog na ramena, i gledao ljude kako prolaze svojim poslom, svakom se uljudno i sa smeškom javljajući, čak naklonivši šešir ukoliko bi ga nosio. Zbog toga su ga klinci prozvali "Čiča što stoji pored puta", stariji su govorili da je lud, ali on nije odustajao od svoje razonode, i godinama je predstavljao neku vrstu gradske znamenitosti, dostojanstveno provodeći dane radeći ono u čemu je uživao - gledao mlade ljude pune života, dok je puštao da ga misli vode ko zna kuda i u koje vreme. Povremeno bi nastojao da započne razgovor sa tim mladim ljudima, ali niko nije imao vremena za to, i ono što je imao da kaže pokrila bi gradska vreva. Kada se jednog dana nije pojavio na svom mestu, svi su znali šta se desilo, ali niko nije znao gde živi kako bi ga našli i sahranili. Tek posle nedelju dana smrad ih je doveo do stančića u kome je dedica živeo onaj deo svog života o kome niko ništa nije znao. Tada su saznali da se zapravo zvao Milenko, da ima još uvek živog brata u drugom gradu, da je kao mlad bio glumac u pozorištu, da se iza ostarelog izboranog lica nekad krio stasit markantan mladić, našli su njegova pisma, knjige, hartije koje su sadržale sve ono što je drugima godinama hteo da ispriča, ali nikog jednostavno nije zanimalo. Na sahrani su bili samo pop i njegov brat, niko drugi nije imao vremena da dođe. I svi su nastavili dalje...
Srbijo, Srbijo, suzu sam pustio
Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.
-Tata, što brišeš oči?
-Ma zaljutila mama ovu čorbu,razvalila je. Ajmo ja i ti malo napolje...
Ravaneli i Lombardo
Fudbalski nadimci za vrlo iskusne igrače u žnj klubovima međuopštinske lige. Oni su nosioci igre. Bez njih na terenu, utakmica je unapred izgubljena. Oni dele šamare mlađim igračima, treneru i upravnom odboru. Bog i batina. Kapiten i zamenik kapitena (smenjuju se, jer ne mogu istovremeno da budu dva kapitena). Atila i njegov bič. Mirko i Slavko. Era i Milić. Endi Kol i Dvajt Jork... Jin i Jang... Zajedno imaju osamdeset pet godina i pet hektara obradivih površina. Oni jedan drugom oru njive...
Ravaneli je onaj (pro)sedi, a Lombardo (pro)ćelavi.
- Šta uradismo juče protiv Levog Mudova?
- Ma ćuti...Izgubismo 3-1. Ravaneli napucao sudiju u dva'estom minutu, dobio crveni, opšti haos...milicija dolazila...A Lombardu umrla strina pa nije ni doš'o...